MISLI SVOJOM GLAVOM

PEDOFILIJA U SLUŽBI MONDIJALIZMA

Dragomir Anđelković

Cilj zagovornika evroatlantskog seksualnog i političkog poretka je da se preusmeri pažnja javnosti, tako da ona, dok aplaudira homoseksualcima i pravim pedofilima, sa zazorom gleda na porodične ljude

Pedofilija je nastranost koja se ispoljava kao seksualna naklonost odraslih prema deci. Ljudi takvih sklonosti, nažalost, bilo je uvek. „Iako se o pedofilima sada mnogo govori“ – ističe J. Gilinskij, ruski stručnjak sa seksualne delikte – „njih nema više nego ranije“. Bar ne u društvima kojima još nije nametnuta puna verifikacija homoseksualizma. No, šta nosi budućnost?

Uporedo sa agresivnim rasprostiranjem stava da je homoseksualizam nešto „normalno“, u fazi dok se većina građana zapadnih i drugih zemalja pod dominacijom Vašingtona i Brisela opire novim „vrednostima“, usiljeno se širi paničan strah od pedofilije. Šta stoji iza tog paradoksa?

MIT I ISTINA

Koliko ima pedofila govore ispitivanja sprovedena u Rusiji i SAD. Ruska pokazuju da ih u muškoj populaciji ima 4%, a u ženskoj 1%. Prema američkim istraživanjima čak 9% muškaraca pokazalo je seksualnu naklonost prema deci (Derяgin G., „Kriminalьnaя seksologiя“, 2008). Razlike u rezultatima verovatno su posledica mnogo višeg nivoa dekadencije američkog nego ruskog društva. Ipak, usled straha od sankcija, kao i ličnog stida, i u Americi većina pedofila još ne izlazi iz domena fantazije. Međutim, širom sveta stvorena je atmosfera da su deca gotovo na svakom koraku ugrožena od pedofila.

U mnogim zemljama javnost je toliko uspaničena da društvena klima počinje da nalikuje onoj iz vremena lova na „veštice“. O tome je u vezi sa slučajem jednog nabeđenog vaspitača, na upečatljiv način, govorila izuzetna švedska serija o progonu „veštica“ tokom 16-17. veka. Imali smo priliku, pre oko godinu dana, da je gledamo na kanalu „Viasat History“. U poslednjoj epizodi napravljena je paralela između nekadašnjeg lova na „veštice“ i sadašnje hajke na navodne pedofile.

Da ne bude zabune, ne kažem da ne treba sistematski raditi na zaštiti dece, ali to ne sme da se čini šarlatanski, niti problem sme da se zloupotrebljava. A kako tvrdi I. Kon, ugledni ruski seksolog: „U prilog zaštite dece često istupaju nekompetentne i ostrašćene osobe, i tako izazivaju histeriju, pa ljudi svakoga počinju da sumnjiče za pedofiliju“. To ima užasne posledice za decu kao i za roditelje. S obzirom na to da je u većini utvrđenih slučajeva do seksualne zloupotrebe dece došlo unutar porodice, pod lupom sumnje su, pre svega, njihovi najbliži. Otuda, u strahu da ne budu optuženi mnogi očevi se uzdržavaju od bližeg telesnog kontakta sa decom. To se, kako su uočili psiholozi, negativno odražava na normalan emotivni razvoj dece.

Lov na veštice nije bio rezultat samo histerije. Neretko su iza njega stajali pragmatični motivi. U 16. veku švedske vlasti su nezadovoljstvo izazvano glađu preusmerile na nekoliko stotina nedužnih žena. Početkom narednog veka, danska monarhija iskoristila je taj fenomen za obračun sa nepokornim plemstvom. Lakše je bilo razračunati se sa samovoljnim velikašima i oteti njihove posede, ako su preko optuženih supruga bili povezani sa mračnim silama, nego na njih udariti zbog vidljivih političkih motiva. A da ne govorimo o „malim ljudima“, koji su koristili okolnosti da se osvete ili dokopaju tuđe imovine. I sada situacija nije bolja. Navodni borci za zaštitu dece (ali i prava homoseksualca) često samo nastoje da se dokopaju raznih fondova i medijske slave. No, stvari su i mnogo gore.

NACIJA I PORODICA

Istoričar L. Ston analizirao je transformacije kroz koje je prošla porodica od 1500. do 1800. godine u Engleskoj. Zaključio je da početkom tog perioda u porodici nije bilo ni približno onoliko topline i intimnosti, koliko se početkom 80-ih godina prošlog veka – u vreme kada su mnogi već smatrali da porodica preživljava krizu – sa njom povezivalo. Lična sloboda u vezi sa izborom bračnog partnera gotovo da nije postojala, a deca nisu mažena i pažena, već su doživljavana kao sredstvo ekonomske i socijalne sigurnosti. Od malih nogu su opterećivana raznim obavezama, a od njih se očekivalo da, kada odrastu, pomažu ostarelim roditeljima. Naravno, ciklus se nastavljao, pa bi i oni svoju decu tretirali kao rentabilnu investiciju.

Takva porodica preovlađivala je do početka 18. veka. No, u skladu sa opštim napretkom, tokom tog veka izmenila je raniji karakter. Mnogo veći značaj, pogotovo kada se radi o višim i srednjim slojevima, dobila je bračna i roditeljska ljubav. Sa nastupanjem moderne epohe, i sa njom skopčanim poboljšanjem životnih uslova širih slojeva, to se desilo i sa tim kategorijama stanovništva. Ne samo u Engleskoj već i mnogim drugim delovima sveta preovladala je porodica u kojoj se velika pažnja posvećuje deci. Desilo se još nešto: dok je unutar porodice porastao nivo topline, emotivne veze dobijaju drugačije prioritete van porodice. Ona je ranije bila tesno povezana sa širom rodbinskom zajednicom. Te spone su oslabila, ali je zato porodica postala mnogo privrženija naciji i državi.

Kako ističe naš istoričar Dragoljub Živojinović: „U 17. veku nastaju snažne državne administracije protiv kojih krupni feudalci ne mogu da se bore“. Došlo je doba da države sa efikasnom centralnom vlašću zamene kvazidržave feudalne tvorevine. One su postepeno izgrađivale svoj „ideološki aparat“, koji je bitno doprineo podizanju nivoa lojalnosti prema državi, pa i dubinskom poistovećivanju sa njom, a u mnogim zemljama, i uobličavanju modernog nacionalnog identiteta. Tako je tokom 19. veka stvorena osovina porodica – država, koja je postala temelj patriotskog formiranja građana. Toplina, sve uobičajenija u porodici, projektovala se i na naciju. Deda koji bi stavio unuka na krilo, i cupkao ga dok mu je pričao šta je nekada bilo, davao je važan doprinos formiranju naciji i državi odanog građanina.

UNIŠTAVANJE PORODIČNE TOPLINE

Savremeno doba donelo je nove promene i na planu porodičnog života. Narasli hedonizam i užurbani stil života i tu su se manifestovali. U izvesnoj meri, opravdana afirmacija težnje ka ličnoj sreći otišla je u krajnost i počela da zasenjuje porodične dužnosti. A u početku poželjno nastojanje da se zaštite žena i deca, počelo je da poprima tragikomičan vid. Rezultat toga je i plima razvoda.

Promenio se i odnos prema državi i naciji. Mondijalističkoj eliti, koja pre svega vodi računa o interesima multinacionalnih kompanija, ne trebaju svesni građani odani nacionalnoj državi. Ne trebaju joj ni normalne ljudske emocije. Njoj trebaju alavi potrošači i uvežbani fahidioti, koji efikasno obavljaju poverene poslove. Savesni građani bi mogli da se upitaju gde su moral i pravda u onome što se od njih traži da čine. S druge strane, otuđeni egoisti gledaju samo da namire potrebe. A da bi se dobili takvi ljudi, potrebno je uništiti i onu toplinu koja unutar porodice opstaje u uslovima, potrošačkom groznicom, opterećenog stila života. Tome služe i preterivanja u vezi sa pedofilijom.

Ono što važi za središta evroatlantskog sveta, tim pre važi za njegovu periferiju. U prvom slučaju atomizacija ljudi doprinosi njihovom delotvornijem stavljanju u službu unutrašnjeg (kroz samoživu potrošnju) i spoljnog (kroz odobravanje imperijalne politike) ostvarivanja profita multinacionalnih kompanija. U drugom slučaju, atomizacija treba da doprinese učvršćivanju dominacije nad tim (neo)kolonijalnim zonama, odnosno da parališe tamošnju nacionalnu solidarnost i sposobnost da se deluje u prilog vitalnih nacionalnih interesa (pa i da se oni prepoznaju).

Kako je primetio ruski sociolog E. Makarevič – tamo gde je istorijsko sećanje živo a rodoljublje jako, dok su veze između roditelja i dece čvrste, svest građana je otpornija na manipulaciju. Oni još nisu postali duhovni podanici evroatlantskih multinacionalnih kompanija. To je nedopustivo za njih i njihovu „petu kolonu“ u društvima koja još nisu potpuno postmoderno okupirana. Zato nastoje da što pre promene takvo stanje. A kada se očevi budu plašili da pomiluju decu, i ta društva će učiniti veliki korak u „poželjnom“ smeru. Stoga se od strane evroatlantskih propagandista u neokupiranim društvima utire put za opštu histeriju u vezi sa pedofilijom. To treba da imamo u vidu kada opazimo kolika joj se pažnja poklanja na nekim „našim“ medijima, kakav je, stiče se utisak, B-92.

NOVI VRLI SVET

Protiv pedofilije treba se boriti promišljeno, a ne iracionalno. Od histerije nema koristi i kada oni koji nam ne misle dobro nju ne koriste za svoje ciljeve. Uz to, važno je da budemo realni. Sa problemima je lakše izaći na kraj ako stvarno znamo kakvi su. Da spomenem jedan eksperiment, o kome govori I. Kon, a koji ukazuje kako stvari mogu da budu pogrešno protumačene. Skrivenom kamerom sniman je pregled trogodišnje dece. Lekar nije dodirivao njihove genitalije. Potom su deca upitana da li je to činio. Čak 70% njih reklo je da jeste! Umislila su da se to desilo. I ovakve stvari treba imati u vidu kada olako pomišljamo da smo već postali društvo pedofila.

Nažalost, ne znači da takvo društvo nećemo postati. Većina očeva i deda nema pedofilske sklonosti, dok izgleda da ih mnogi borci za „novi vrli svet“ imaju. U prilog toga svedoči učešće u promovisanju i održavanju beogradske „gej parade“ Franka van Dalena, homoseksualca, političara i, kako tvrdi holandska štampa, pedofila. Cilj zagovornika evroatlantskog seksualnog i političkog poretka je da se preusmeri pažnja javnosti, tako da ona, dok aplaudira homoseksualcima i pravim pedofilima, sa zazorom gleda na porodične ljude. A naša deca i društvo imaće fatalnu štetu ako dede više ne budu cupkale unuke, a očevi ne budu mazili decu. Usled paničnog sumnjičenja okoline to je već počelo da se dešava. A ako krotko nastavimo da idemo putem kojim nas vode, dešavaće se u još većoj meri. Tako ćemo, u lažnom strahu da smo u porodicama okruženi monstrumima, otuđujući sopstvenu decu, stvoriti njih mnogo više nego što ih je ikada bilo! I još ćemo, u potpunosti, postati kolonija onih koji razaraju i svoje, a kamoli naše porodice.

Ako se ne trgnemo iz letargije koja pogoduje obesmišljavanju nacije i porodice, desiće nam se da borba protiv pedofilije odigra datu ulogu i ona postane društveno prihvatljiva, pa i sistemski potvrđena kao što je danas homoseksualizam. Već sada u Americi i Holandiji postoje organizacije koja se bore za prava pedofila. Njihovi aktivisti traže da se umesto termina pedofil koriste izrazi – bojlav (boylov) i gerlav (girllove). Uz to, zahtevaju legalizaciju seksualnih odnosa sa decom koja napune 12 godina!

Evroatlantski svet pun je preokreta. Jedino je važno da globalni moćnici budu još bogatiji. Ostalo ima taktički karakter. Homoseksualizacija društava i, s druge strane, panična borba protiv pedofilije, imaju isti zadatak – kidanje tradicionalnih veza. Kada taj posao bude obavljen pedofilija će biti legalizovana, pa ćemo imati nove parade srama, a prikriveni pedofili će slobodno ispoljiti svoje sklonosti. Uz to, istorija nas uči, ono što ne valja, kada se stvori društvena atmosfera koja pogoduje tolerisanju poroka, brzo se širi. Zato, dok još nije kasno, ne dajmo našu tradiciju. Bez porodice, države i nacije, naša deca biće prepuštena tuđoj nemilosti. A baš oni koji se navodno bore za njihova prava, a razaraju naše institucije, običaje i vrednosti – rade u prilog toga da postanu seksualno roblje!

                                               TEKSTOVI                                               ARHIVA

AMERIKA KAO TREĆI RAJH

Noam Čomski

Iza američke mesijanske misije širenja demokratije u svetu nalazi se odbrana vlastitih vojnih i ekonomskih interesa, a Amerika danas po mnogim aspektima podseća na Nemačku uoči Drugog svetskog rata. Reč je o velesili čiji potencijal globalne dominacije nad ostatkom sveta opada, ističe Noam Čomski, jedan od najvećih i najpriznatijih svetskih intelektualaca i boraca protiv globalizma

Čomski je do paralele sa Hitlerovom Nemačkom došao analizirajući aktuelne američke unutrašnje društveno-političke i ekonomske prilike, zaključujući da zastrašuje nivo „iracionalnog straha i mržnje" koji vlada u Americi.

On je u intervjuu za zagrebački nedeljnik „Globus" rekao da stanovništvo ne uspeva da jasno artikuliše svoje zahteve i da u njemu vladaju „besciljni strah i bes".

Bes je, prema Čomskom, delom i opravdan, jer za razliku od finansijske elite, većina stanovništva za 30 godina nije imala realno povećanje prihoda. Teško se preživljava, a porodica nema nikakvu podršku koju u tom pogledu pružaju rešenja evropskih socijalnih sistema, ljudi se i dalje zadužuju, a vrednost njihove imovine, kao što su kuće, opada. To je dugoročno neodrživo - navodi Čomski i dodaje da je nezaposlenost u proizvodnom sektoru „doslovno na nivou Velike depresije".  Mi smo i dalje najbogatija zemlja na svetu, ali to većina ne može da oseti u vlastitom životu - kaže on.

Čomski ističe da se američka ekonomija ne nalazi u bezizlaznoj situaciji, ali da je situacija ozbiljna. Kad putujete u Evropu i vratite se ovamo, čini vam se da ste došli u zemlju trećeg sveta. Ništa ne funkcioniše, vozovi, putevi. Infrastruktura je pred kolapsom. Budućnost američke ekonomije je neizvesna, jer u trci za profitom banke i korporacije novac ulažu u Meksiko i Kinu odakle se ne vraća u vidu novih radnih mesta, a problem predstavlja i ogroman deficit - polovina je uzrokovana vojnim budžetom. Deficit „prati proglašenje mesijanske misije širenja demokratije u svetu", iza čega se, kako kaže Čomski, nalazi „pre svega odbrana vlastitih vojnih i ekonomskih interesa".

On tvrdi da ne samo da se nije smanjilo izdvajanje za vojsku pod vlašću Baraka Obame, već da je u ovom trenutku ono najveće od Drugog svetskog rata!

- Uz to raste strah od useljenika, posebno muslimana. Veruje da se postoji muslimanska zavera za preotimanje zemlje i uvođenje šerijatskog prava, a da je Obama njihov predstavnik. Zastrašujuć je nivo iracionalnog straha i mržnje. Podseća me, da budem iskren, na Nemačku pre Drugog svetskog rata - rekao je Čomski.

On tvrdi da Obama ne samo da je povećao vojni budžet, već i značajno povećao ratnu opasnost, jer je na ostrvo Dijego Garsija u Indijskom okeanu poslao „stotine tzv. bombi za duboko penetriranje, najveće bombe u arsenalu nuklearnog oružja, koje su uperene prema Iranu".

- I polako se ide prema tome da postane sasvim normalno da se one upotrebe jer navodno nema izbora - kaže Čomski i dodaje da je najveći greh Irana to što „ne postupa po naredbama iz Vašingtona i pokušava da proširi svoj uticaj na susedne zemlje".

Prema ovom slavnom naučniku i intelektualcu, Iran nije jedina zemlja koja odbija da se povinuje zahtevima iz Vašingtona, već se taj talas neposlušnosti širi. Turska najavljuje da će utrostručiti trgovinu sa prokaženim Iranom, dok ga Brazil „otvoreno podržava".

- Ako ih (SAD) nije briga za druge zemlje, Kinu ne mogu da ignorišu. I postaju nervozne zato što Kina ne prihvata njihov diktat. U američkom dvorištu, tj. Južnoj Americi, države po prvi put počinju da stvaraju zajedničke institucije i da rešavaju svoje unutrašnje probleme. U prošlosti, kad bi se tako nešto događalo, SAD bi jednostavno svrgle vladu. To više ne može da čini - kaže Čomski.

Pred nama je danas mnogo podeljeniji svijet. U njemu Sjedinjene Države i dalje zadržavaju vojnu snagu kojoj još uvek niko ne može prići ni blizu. Ali SAD više ne može izdavati naređenja koja bi drugi poslušali. I to postaje zastrašujuće za ovu imperijalnu silu, jer pokazuje da se sistem njene kontrole polako urušava.

- Kina posebno zamenjuje SAD u mnogim zemljama kao vodeći investitor i kupac. Čak se i Brazil kreće u tom smeru. Stvari se događaju mimo SAD, a one ne mogu da učine ništa. On je objasnio da je i sa Obamom na snazi u američkoj istoriji duboko ukorenjena teza da je „put do sigurnosti u ekspanziji" - „drugim rečima, ako sve ne kontrolišete niste sigurni".

- To je i danas dominantna politika. Ali je vrlo opasno u globalnom kontekstu kad imate vrlo moćnu državu koju vode vrlo iracionalne sile, mnogo straha i velika moć destrukcije – zaključuje Čomski.

                                           TEKSTOVI                                               ARHIVA

Zaprašuju nas kao da smo bube

VLADA ARSIĆ

Oprez, BESNILO: Vakcine VALJDA nisu opasne

Počela borba protiv besnila, niko od nadležnih nije proverio preparat

U Srbiji juče krenula vazdušna kampanja tokom koje će se baciti 1,4 miliona doza vakcina protiv besnila, koje nijedna naša ustanova nije proverila. Zaštitnik građana Saša Janković kaže da „nije normalno da niko ne obavesti javnost"

Prva nacionalna kampanja za vakcinaciju protiv besnila u Srbiji, koju finansira EU, počela je juče i trajaće narednih pet godina. Akcija se sprovodi bacanjem mamaca iz vazduha i premda u nadležnim ministarstvima uveravaju da preparat ne ugrožava ljudsko zdravlje, činjenica je da to niko u Srbiji nije proverio!

Jedina garancija je da vakcina, koju proizvodi češka kompanija „Bioveta", ima sve potrebne sertifikate EU?! I pored svega, u Ministarstvu poljoprivrede najavljuju da će uporedo sa vazdušnom kampanjom građanstvo biti upozoreno da izbegava svaki dodir sa ovom vakcinom (vidite okvir).

Zoran Mićović, direktor Uprave za veterinu Ministarstva poljoprivrede, kaže za Press da će javnost blagovremeno biti obaveštena o početku akcije, odnosno da će putem sredstava javnog informisanja, flajera i plakata biti upozorena da se ne diraju bačeni mamci zbog eventualnih štetnih posledica.

Nije za igranje

Vazdušna kampanja u Srbiji trajaće pet godina, sprovodiće se tokom jeseni i proleća, a pripremljeni mamci sa vakcinama biće bacani u ruralnim područjima, i to 23 preparata po kvadratnom kilometru.

- Životinje osećaju mamac na razdaljini od 20 kilometara i dovoljno je samo da ga zagrizu, pa da putem sluzokože steknu imunitet od besnila. Inače, preparat toliko zaudara da pretpostavljamo da mu nijedan čovek neće prići, a kamoli ga uzeti u ruke - objašnjava Mićović.

Međutim, niko neće javno da prizna da upravo smrad može da probudi znatiželju kod dece, koja su inače po prirodi radoznala! Sem činjenice da se neprijatan miris ne može smatrati efikasnim sredstvom zaštite, zabrinjava i to što analizu ove vakcine nije izvršila nijedna naša referentna laboratorija.

- Nije, jer je nemamo! - objašnjava Budimir Plavšić, načelnik Odeljenja za zdravstvenu zaštitu, dobrobit i sledljivost životinja Ministarstva poljoprivrede. - Naše zakonodavstvo omogućava da se u ovakvim slučajevima obratimo referentnim nadležnim ustanovama u inostranstvu, a kako vakcina ima sve potrebne sertifikate EU, nema razloga da sumnjamo u njenu ispravnost i delotvornost. Sem toga, iako nije ispitivana na ljudima, ogledi su rađeni na primatima i do sada nije ustanovljena nijedna negativna pojava.

I pored svega, Plavšić upozorava da vakcina nije igračka i da se njom ne treba igrati.

- Ako bi i došlo do toga da čovek dođe u kontakt sa mamcem, preporučujemo da opere ruke i obrati se nadležnim zdravstvenim ustanovama.

Kosovu štetna, Srbiji nije

Iako ne sumnja da je ispoštovana zakonska procedura, zaštitnik građana Saša Janković iznenađen je što će se upozorenje javnosti o početku akcije uputiti praktično istog dana kada započinje i vazdušna kampanja postavljanja mamaca.

- Bilo bi logično da je upozorenje dostavljeno znatno ranije kako bi građanstvo na vreme bilo pripremljeno, posebno kada je reč o maloj deci. Zaista, ne znam zašto to nije učinjeno - kaže Janković.

Da podsetimo, akcija postavljanja mamaca na Kosovu završena je krajem oktobra, ali je policija pravovremeno saopštila da vakcine ne škode domaćim životinjama, ali da mogu biti štetne za ljudski organizam. Štaviše, Agencija za hranu i Evropska komisija izdali su zajedničko saopštenje u kojem se stanovnici Kosova upozoravaju da ne dolaze u kontakt sa vakcinom, posebno da spreče dodir dece s njom.

>>>>>

ALARMANTNE PREPORUKE MINISTARSTVA POLJOPRIVREDE

U slučaju kontakta operite ruke i zovite lekara!

Ministarstvo poljoprivrede preporučilo je mere opreza koje direktno dovode u sumnju tvrdnje da vakcine nisu štetne po zdravlje:

1. Ne dodirujte mamce (vakcine) i ne dozvolite da deca ili životinje budu u kontaktu sa vakcinom
2. Ne uništavajte mamce (vakcine)
3. U slučaju kontakta sa mamcem - vakcinom, odmah operite ruke vodom i sapunom i posavetujte se sa    lekarom
4. U slučaju da domaće životinje dođu u kontakt sa vakcinom, posavetujte se sa veterinarom
5. Dve nedelje od vakcinacije pse i mačke držite zatvorene ili vezane i nemojte dozvoljavati domaćim    životinjama da budu u zoni vakcinacije

>>>>>

Saga o tenderu od 1,8 miliona evra

Česi pobesneli, Bugari se ovajdili, a srbi pokupili mrvice

Tender za postavljanje mamaca sa vakcinama protiv besnila raspisala je EU u saradnji sa Srbijom, a vrednost posla, kako nezvanično saznajemo, iznosi oko 1,8 miliona evra. Posao je u Briselu dobila češka firma „Bioveta", koja je dobila i pravo na izbor izvršioca. Iako u Srbiji postoji nekoliko kompanija sa potrebnim brojem letelica i osposobljenim pilotima, posao je poveren češkoj firmi, koja je polovinu radnih zadatka prepustila bugarskoj kompaniji. Oni su isplanirali da Česi vakcine postavljaju severno od Beograda, a Bugari u centralnim i južnim delovima zemlje. Međutim, kako nemaju ni avione ni pilote, Bugari su bili prinuđeni da angažuju naše aviokompanije.

U celu papazjaniju posredno se uključila i Skupština Srbije, koja je pre dve nedelje usvojila zakon po kome, između ostalog, piloti na ovakvim letelicama u vazdušnom prostoru Srbije moraju da komuniciraju na srpskom jeziku. Iznervirani ovakvom odlukom, Česi su izašli iz priče i ceo posao prepustili Bugarima, koji će, opet, za realizaciju celog posla angažovati kompanije iz Srbije.

>>>>>

Ko ovaj film režira?
Jel ovo neka patka ili ova država stvarno gubi sve kompase?
Zbog čega oni to bacaju po Srbiji,ko im to dozvoljava
Kako može biti nešto prihvaćeno, ako nije kod nas provereno?
Ako se odreknemo svoje slobode da zaustavimo državu u prisilnom vakcinisanju nas i naše dece, šta je još uopšte preostalo od slobode? 

                                          TEKSTOVI                                               ARHIVA

GORKA ISTINA O VEŠTAČKOM ŠEĆERU

Aspartam, veštaćki šećer izaziva veoma ozbiljne simptome, od gubitka pamćenja
pa do tumora na mozgu. Iako odobren od američkog Zavoda za Zaštitu Zdravlja (US
FDA
) kao bezbedan dodatak za hranu, aspartam je jedna od najopasnijih supstanci
kojoj su ljudi ikada bili izloženi.

Aspartame je tehničko ime za veštački šećer koji je takođe poznat pod fabričkim imenima
- NutraSweet, Equal, Spoonful, Equal-Measure itd. Aspartam je otkriven slučajno 1965.g.
kada je James Schlatter, hemičar G.D. Searle kompanije testirao jedan lek protiv čira na
želucu.

Aspartam je odobren za upotrebu u hrani 1981.g. a u napitcima 1983.g. Ta supstanca bila
je prvi put odobrena za konzumiranje još 26 jula, 1974, međutim, u augustu 1974.g. bila je
uložena jedna žalba od strane Dr John W. Olney, naučnika na polju neurologije i James
Turner-a, advokata američkog Zavoda za Zaštitu Potrošaća, što je zajedno sa rezultatima
istrage istraživačkih procedura kompanije G.D. Searle dovelo do toga da FDA povuče
dozvolu za upotrebu aspartama, u decembru 1974.g. Kasnije, 1985. g. kompanija
Monsanto
je kupila firmu G.D. Searle koju je nakon toga podelila na dve odvojene,
supsidijarne kompanije, Searle Pharmaceuticals i The NutraSweet Company.

Aspartam je daleko najopasnija supstanca na tržištu koja koja se nalazi u hrani i
napitcima (i tzv. “sugar-free” žvakaćim gumama, prim. prev.) On je odgovoran za preko
75% prijava štetnih efekata dodataka za hranu, koje su podnete američkom Zavodu za
Zaštitu Zdravlja (FDA). Mnoge od tih reakcija su veoma ozbiljne, uključujući gubitak svesti
i smrt, kao što je to objavljeno još u februaru 1994.g. u izvještaju Zavoda za Zdravlje i
Zdravstvene Usluge (Department of Health and Human Services).Nekoliko od 90
različitih zabeleženih simptoma izazvanih od strane aspartama, koji su navedeni u ovom
izveštaju uključuju:
glavobolja/migrena, vrtoglavica, gubitak svesti, mučnina, utrnulost, grčenje mišića,
povećanje težine, osip na koži, depresija, zamor, razdražljivost, ubrzanje rada srca,
nesanica, problemi sa vidom uključujući i gubitak vida, gubitak sluha, palpitacija srca,
smetnje kod disanja, napadi nemira i panike, smetnje u govoru, gubitak ukusa, vrtoglavica,
tinitus, gubitak pamćenja i bolovi u zglobovima.

Prema naučnicima koji su radili na proučavanju sporednih efekata aspartama, sledeće
hronične bolesti mogu da budu prouzrokovane, podstaknute ili pogoršane u slučaju
konzumiranja ove supstance:
tumori na mozgu, multipla skleroza, epilepsija, sindrom hroničnog zamora, (chronic fatigue
syndrome
, prim. prev.) parkinsonova bolest, alchajmerova bolest, mentalna retardacija,
limfoma
, deformacije kod novorođenčadi, fibromijalgija i dijabetes.

Aspartam se sastoji od tri hemikalije: aspartamska kiselina, fenilalanin i metanol. U knjizi,
Prescription for Nutritional Healing
, (autori James i Phyllis Balch), aspartam je svrstan u
kategoriju “hemijskih otrova.” Kako ćemo videti, to je upravo ono što on i jeste.

ASPARTIČNA KISELINA
(40% ASPARTAMA)

Dr Russell L. Blaylock
, profesor neurohirurgije na Medical University of Mississippi,
nedavno je objavio knjigu u kojoj je detaljno opisao poremećaje koji nastaju ingestijom
aspartične kiseline koja se nalazi u aspartamu. [devedest devet posto od natrijum
glutamata (monosodium glutamate - MSG) je glutamična kiselina. Oštećenja koja ona
prouzrokuje takođe su dokumentirana u Blayloc-ovoj knjizi (natrijum glutamat, kojeg mnogi
od nas svakodnevno unose u svoj organizam uz pomoć Vegete i sličnih dodataka jelima,
osim što poboljšava njihov ukus, istovremeno i uništava naše nervne ćelije, jer spada u
grupu nervnih otrova, prim. prev.)] Blaylock nam u svoj knjizi, uz pomoć od skoro 500
naučnih beleški pokazuje kako suvišne ekscitativne amino kiseline kao što su aspartična
kiselina i glutamična kiselina, koje se nalaze u u našoj hrani, prouzrokuju veoma ozbiljne
hronične nervne poremećaje kao i celu jednu pletoru drugih akutnih simptoma.

KAKO ASPARTAT (I GLUTAMAT) UZROKUJU OŠTEĆENJA

Aspartat i glutamat djeluju kao neurotransmiteri u mozgu omogućavajući prenos
informacija od jedne nervne ćelije do druge. Ukoliko se u mozgu nalazi prevelika količina
ovih supstanci, to dovodi do smrti određenih nervnih ćelija usled stvaranja uslova za
ulazak povećanih količina kalcijuma u te ćelije. Ulaskom kacijuma u ćelije, u njima dolazi
do oslobađanja većih količina slobodnih radikala koji onda prouzrokuju smrt ćelije.
Oštećenja nervih ćelija mogu biti izazvana od strane suvišnog aspartata ili glutamata i
zbog toga se ove supstance nazivaju – “ekscitoksinima”. Oni “nadražuju” ili stimulišu
nervnu ćeliju sve dok ona ne umre.

Aspartična kiselina je jedna amino kiselina. U svojoj slobodnoj formi (kada nije vezana za
proteine) ona prouzrokuje značajno povećanje nivoa aspartata i glutamata u krvnoj plazmi.
Suvišna količina aspartata i glutamata u krvi, kratko nakon ingestije aspartama ili
glutamične kiseline (prekursora glutamata) dovodi do visoke koncentracije ovih
neurotransmitera u određenim delovima mozga.
Krvna moždana barijera, koja normalno štiti mozak od suvišnog glutamata i aspartata kao i
drugih toksina 1) nije potpuno razvijena za vreme detinjstva, 2) ne pruža potpunu zaštitu
svih delova mozga, 3) može biti oštećena posledicama mnogih hroničnih i akutnih
obolenja, i 4) čak i kad je neoštećena, može ponekad da dozvoli da suvišni glutamat i
aspartat “procure” u mozak.

Taj suvišni glutamat i aspartat polako počinju da razaraju neurone. Velika većina (75% i
više) nervih ćelija u određenom području mozga biva usmrćena pre nego što bilo kakvi
klinički simptomi hroničnog obolenja dođu do izražaja. Neke od mnogih hroničnih bolesti
za koje je dokazano da su potpomognute ili uzrokovane dugoročnim izlaganjem
ekscitatornim aminokiselinama su:

Multipla skleroza (MS), Alchajmerova bolest, sindrom nedostatka pažnje kod dece
(Attention Deficit Disorder, prim. prev.), gubitak memorije, hormonalni problemi, gubitak
sluha, epilepsija, parkinsonova bolest, hipoglikemija, AIDS demencija, oštećenja na mozgu
i neuro-endokrini poremećaji.

Ekscitoksini predstavljaju veliku opasnost za novorođenčad, decu, trudnice, starce i ljude
koji pate od određenih hroničnih bolesti. Čak je i Federacija Američkih Društava za
Eksperimentalnu Biologiju (FASEB), koja inače zastupa sličnu ‘partijsku liniju’ kao i FDA,
nedavno saopštila u jednom svom izvještaju da "bi gravidne žene, novorođenčad i deca
trebali izbegavati korištenje dodataka za hranu koji sadrže L-glutamičnu kiselinu. Postoji
mnogo dokaza o potencijalnim endokrinim poremećajima kao npr. povečanje nivoa
kortizola i prolaktina, kao i različiti efekti kod muškaraca i žena, koji potvrđuju tu vezu sa
endokrinim sistemom i sugerišu da dodatno unošenje L-glutamične kiseline treba da se
izbegava od strane žena sposobnih za trudnoću i individua sa afektivnim
poremećajima."Aspartična kiselina iz aspartama ima iste štetne osobine kao i
glutamična kiselina.

O istinskom mehanizmu nastanka akutnih reakcija na suvišni glutamat i aspartat još uvek
se vodi jedna debata. Prema izvještaju FDA, te reakcije uključuju simptome kao što su:
glavobolja/migrena, mučnina, bol u stomaku, zamor (blokira ulazak glukoze u mozak),
nesanica, problemi kod vida, napadi nemira, depresija, i astma/bol u grudima.

Jedna od najčešćih žalbi ljudi koji pate od štetnih posljedica aspartama je gubitak
pamćenja. Ono što je ovdje ironično, to je da je kompanija G.D. Searle još 1987.g.
preduzela jedno opsežno istraživanje čiji je cilj bio otkrivanje sredstva koje je trebalo lečiti
gubitak memorije usled ostećenja prouzrokovanih od strane ekscitativnih aminokiselina.
Blaylock je samo jedan od mnogih naučnika i doktora koji su posvetili pažnju
poremećajima nastalim usled konzumiranja aspartama i MSG-a (natrijum glutamata).
Među one eksperte koji su glasno upozoravali javnost na štetnost uzimanja aspartata i
glutamata spadaju i Adrienne Samuels, Ph.D., eksperimentalni psiholog, Olney, profesor
psihijatrije na School of Medicine, Washington University, koji je ujedno i jedan od najvećih
svetskih autoriteta što se ekscitoksina tiče. (On je još 1971.g. obavestio kompaniju Searle
da aspartična kiselina prouzrokuje rupe u mozgu kod miševa.) Tu takođe uključujemo i
Francis J. Waickman-a, M.D. (Doktor Medicinskih Nauka, prim. prev.), dobitnika priznanja
the Rinkel and Forman Awards, koji je priznati stručnjak na području pedijatrije, alergije i
imunologije.

Tu su takođe i: John R. Hain, M.D., forenzički patolog, i H.J. Roberts, M.D., FACP, FCCP,
specijalista za dijabetes, koji je od strane jednog nacionalnog medicinskog magazina
svojevremeno bio proglašen i za “najboljeg doktora u USA."

John Samuels je takođe jedan od onih koji su posvetili ovom problemu više pažnje. On je
sastavio i jednu veliku listu naučnih radova koji pružaju više nego dovoljno dokaza o
opasnostima vezanim za unošenje u organizam dodatne glutamične i aspartične
kiseline.

FENILALANIN (50% ASPARTAMA)

Phenylalanine je aminokiselina koja se normalno nalazi u mozgu. Ljudi koji pate od
fenilketonurije, nisu u stanju normalno da metabolizuju fenilalanin. To dovodi do velike
koncentracije fenilalanina u mozgu, što ponekad može biti smrtonosno. Dokazano je da
kod ingestije aspartama, pogotovo zajedno sa karbohidratima, može doći do porasta nivoa
fenilalanina u mozgu, čak i kod ljudi koji ne pate od fenilketonurije. Ovo nije samo teorija,
jer je dokazano kako ljudi koji koriste aspartam kroz jedan duži vremenski period, imaju
povećanu količinu fenilalanina u krvi. Višak fenilalanina u mozgu dovodi do smanjenja
nivoa serotonina što onda izaziva emocionalne poremećaje i depresiju. Dokazano je da je
nivo fenilalanina u krvi znatno povećan kod ljudi koji koriste aspartam.Čak i kada
čovek samo jednom unese u sebe aspartam, količina fenilalanina u krvi se poveća.
Prilikom svog svedočenja ispred američkog Kongresa, Dr Louis J. Elsas je pokazao kako
povećan nivo fenilalanina u krvi može da dovede do njegove povećane koncentracije u
određenim delovima mozga i koliko je to opasno, pogotovo po novorođenčad i fetuse u
majčinoj utrobi. On je takođe pokazao kako glodari metabolizuju fenilalanin mnogo bolje i
brže nego ljudi.

Jedan slučaj veoma visokog nivoa fenilalanina prouzrokovanog aspartamom nedavno je
opisan u jednom magazinu pod naslovom "Aspartamska noćna mora." John Cook je pio
svakodnevno 6 do 8 ‘diet’ - napitaka. Njegovi simptomi su počeli kao gubitak memorije i
česte glavobolje. Nakon toga njegovo stanje se pogoršalo u smislu naglih promena
raspoloženja sa napadima besnila. Rezultati analize njegove krvi pokazali su prisustvo
fenilalanina u koncentraciji od 80 mg/dl. Kod medicinskog pregleda pokazale su se
smetnje u radu mozga kao i oštećenja na mozgu. Nakon što je prestao sa konzumiranjem
veštački zaslađenih pića uz pomoć aspartama, njegovo zdravstveno stanje dramatično se
popravilo.

METANOL (10% ASPARTAMA)

Methanol je smrtonosan otrov. Mnogi od nas znaju kako su se mnogi ljudi otrovali
nepravilno proizvedenim alkoholnim pićima koja su u sebi sadržavala metanol, koji kod
ljudi može da prouzrokuje slepilo i smrt. Metanol se postepeno oslobađa u tankom crevu
kada metilna grupa iz aspartama dođe u kontakt sa himotripsin enzimom.

Apsorpcija metanola u telu je mnogo brža kod ingestije slobodnog ili čistog metanola.
Slobodni metanol se stvara iz aspartama kada se ovaj zagreje na temperaturu veću od
30ºC. To se događa kada se namirnice ili napitci koji sadrže aspartam nepravilno
skladište.

Metanol se u telu razlaže na mravlju kiselinu i formaldehid. Formaldehid je smrtonosan
nervni otrov. Prema podacima Zavoda za Zaštitu Prirodne Okoline (EPA) metanol se
smatra tzv. “kumulativnim” otrovom jer se veoma sporo eliminiše iz organizma nakon što je
u njega unesen. U čovekovom telu, on se oksidacijom razlaže na formaldehid i mravlju
kiselinu; oba ova metabolika su toksični. Prema podacima iste organizacije, čovek ne bi
smeo unositi u svoj organizam više od 7.8 mg/ na dan. Jedan litar pića koji je zaslađen
aspartamom sadrži oko 56 mg metanola. Tako neki koji piju ili jedu malo više aspartamom
zaslađenih produkata mogu dnevno da unesu u sebe oko 250 mg metanola, što je 32 puta
više od onoga što EPA propisuje.

Simptomi koji ukazuju na trovanje metanolom su: glavobolja, zujanje u ušima, mučnina,
problemi u gastrointerstinalnom traktu, slabost, nesvesnica, problemi kod pamćenja,
utrnulost ekstremiteta kao i probadajući bol u njima, promene u ponašanju, upala nerava.
Najčešći i najpoznatiji simptomi trovanja metanolom su u vezi čula vida. Maglenje i
treperenje pred očima, slab vid, oštećenja na mrežnjaći i slepilo. Formaldehid je poznat
kao kancerogena supstanca, oštećuje mrežnjaću oka, ometa replikaciju DNA, uzrokuje
deformacije kod novorođenčadi.

DIKETOPIPERAZINE (DKP)

DKP je sporedni produkt kod metabolizma aspartama. DKP je impliciran kao uzročnik
tumora na mozgu. Olney je primjetio da DKP, nakon procesa nitrozacije u probavnom
traktu stvara jednu komponentu vrlo sličnu N-nitrosourei, koja je vrlo kancerogena. Neki
autori tvrde da se DKP stvara odmah nakon ingestije aspartama. Ja nisam siguran da li je
to tačno. Ono što je sigurno to je da se DKP stvara u tečnim produktima koji sadrže
aspartam nakon dužeg uskladištenja.

Kompanija G.D. Searle je sprovela istraživnaje na temu sigurnosti upotrebe DKP-a. FDA je
kasnije tu otkrila mnoge eksperimentalne greške, neke od njih su bile pripisane “lošoj
administraciji”, a kod drugih se radilo o “slučajnom mešanju životinja, životinje nisu
dobijale propisanu količinu određene supstance, izgubljeni patološki uzorci usled
nepravilnog rukovanja,” i mnogo drugih grešaka.

Takođe se smatra da DKP uzrokuje i materične polipe kao i promene u nivou holesterola
u krvi, što je javno priznala i Dr Jacqueline Verrett, toksikolog koja radi za FDA, u svom
svedočenju ispred američkog Senata.

Danas postoji već nekoliko stotina proizvoda koji u sebi sadrže aspartam. U svakom
slučaju, mi ga najčešće unosimo u sebe pomoću tzv. “diet” proizvoda (kobajagi dijetalnih)
kao što su Diet Coke, Diet Pepsi, i druga “diet” pića, pudinzi, jogurti…‘sugar-free’ žvakaće
gume i bombone, sladoled itd. itd. Zbog opšte korumpiranosti političara, naučnika,
zdravstvenog sistema, medija itd. itd., kao i neverovatne ignorantnosti “normalnog”
čoveka, za očekivati je da će se ovi biološko-hemijski agensi zadržatni u našoj ishrani sve
do poslednjeg živog ljudskog bića.

Na kraju, postavlja se pitanje, - da li je današnji čovek, koji je pod jednom stalnom i
redovnom dozom fluora, aspartama i cele pletore drugih sredstava koja mu regulišu rad
mozga i sužavaju svest i percepciju, - još uvijek u stanju da kritički i nezavisno
razmišlja?!?

Da li je već sada kasno, - ili još uvijek imamo vremena za – buđenje?!?

                                             TEKSTOVI                                               ARHIVA

GLOBALIZAM I ANTIGLOBALIZAM

prof. Ratko Krsmanović

Rasprava o globalizmu i antiglobalizmu traje već drugu deceniju, potisnuvši istorijsku debatu o socijalizmu i kapitalizmu, o levici i desnici. Usled poraza jednog društvenog odnosa sa jednopartijskim sistemom i prividnog trijumfa liberalnog kapitalizma, neretko se oblikuje privid o iscrpnim raspravama iz oblasti novonametnutog svetskog poretka. Takve rasprave najčešće ne dotiču celinu iz koje je dokučiva objektivna istina, što je podržano fabrikovanjem iluzija, poput specifične uloge namenskih agencija za ispitivanje javnog mnjenja, koje umesto stvarnog istraživanja, zapravo oblikuju javno mnjenje. Otuda skoro da i nema ozbiljnih rasprava o suštinskim pitanjima koja pritiskaju čoveka, poput degradacije uslova života i rada, koncepcijama slobode, emancipacije, političke i ekonomske zavisnosti, društvenim privilegijama, istinskim uzrocima i akterima međunarodnog terorizma i nasilja, birokratizaciji i zloupotrebi međunarodnih institucija i sl. U pozadini takvih privida i obmana, uspostavlja se jedna tehnobirokratizovana opšteplanetarna struktura vlasti kao izraz očuvanja stečenih privilegija na osnovama eksploatacije i pljačke tuđega rada i bogatstava. Poraz socijalističkog projekta odrazio se nužno i na levicu u celini. Značajan deo nekada strastvenih pripadnika radničkog, socijalističkog i komunističkog pokreta je pao pod uticaj liberalnog kapitalizma, postajući strastveni zagovornici globalističkih «realnosti».

Većina dosadašnjih diskusija i rasprava oko toga u kojoj meri je globalizam zastupnik strogih hijerarhijskih odnosa i vinovnik razaranja tradicionalnih nacionalnih, verskih, patriotskih, kulturnih, informativnih i drugih nacionalnih osobenosti, većinom su ostajale na jednodimenzionalnim i konzervativnim sadržajima analize, ne dotičući temeljni razlog neodrživosti ovog tehnobirokratizovanog opšteplanetarnog odnosa koji nosi neopisivu količinu pretpostavki za socijalno distanciranje i sve, već viđene i posve nove oblike alijenacije i nepravde. Prirodno je da svaki analitičar, ulazeći u analizu i kritiku, sa svojim pogledima, interesima, strastima i zabludama, daje svoj pečat određenom društvenom i istorijskom procesu. Pretpostavka, kako je globalizam u svom oživotvorenju i strategiji definisao žrtvu u ovom ili onom narodu, u ovoj ili onoj državi, kulturi, religiji i sl. ima iza sebe logične konsekvence koje možemo naći u krajnje ostrašćenim kritikama a koje najčešće i ne dotiču suštinu, oslonac trajanja i oružje globalizma. Šta više, neplodne analize, ma koliko odisale literarnim i deskriptivnim raskošima, neće mobilisati šire snage antiglobalizma niti uzdrmati na ozbiljan način globalističke koncepcije, njihove kreatore i transmitere. Pretpostavka ozbiljnijeg demistifikovanja globalističkih tendencija, sadržana je između ostalog i u sposobnosti izrade jasnih kontura alternativnih oblika uređenja savremenog čovečanstva i odnosa u svetu bez nasilja, bez eksploatacije, bez ropstva, bez zloupotrebe naučnih i tehnoloških dostignuća, bez uzurpacije međunarodnog prava i njegovog tumačenja, uzurpacije međunarodnih institucija, međunarodnih fondova i banaka i međunarodnih humanitarnih organizacija, a uz poštovanje principa ravnopravnosti država i naroda kao i unapređenje istinskih civilizacijskih potreba i vrednosti. Pa ipak, globalni arhitekta nije uspeo da misaono uniformiše ceo svet, da liši ljude kritičkog promišljanja i delanja, da razori samosvest, kulturu, obrazovne sisteme svih zemalja i naroda smeštajući ih u kalupe i mehanizme postistorijske mašinerije.

Istorijski je potvrđeno da velikim prevratima i revolucijama prethodi promena u strukturi proizvodnih snaga. Gotovo da ne postoji veliko naučno otkriće koje nije uzburkalo društvene odnose u meri oštrijeg ispoljavanja ili produbljavanja društvenih protivurečnosti, dosežući ponekad i nivo tektonskih pomeranja. Kao što otkriće i usavršavanje parne mašine ne možemo optužiti za žrtve prve industrijske revolucije i razaranje starog feudalnog društva, tako ni savremenu informativnu, nano tehnologiju i manipulativnu psihologiju ne možemo optužiti za globalno nasilje manjine i zloupotrebu naučnih i tehnoloških dostignuća. Globalnom arhitekti je pošlo za rukom da dokopa perčin Kairosa i pretoči tekovine poraza SSSR-a i Varšavskog saveza sa monopolom nad najsavremenijim tehnološkim dostignućima u funkciju nametanja jednog novog, u osnovi brutalnog, diktatorskog, totalitarnog i autokratskog poretka sa surovim oblicima disciplinovanja, kontrole i kažnjavanja nepokornih, dok sam arhitekta kontrole ne podleže nikakvoj i ničijoj kontroli. Smele i maštovite teorije Orvela su postale moguća stvarnost.

Pad Berlinskog zida i ukidanje bipolarnog sistema, bili su izuzetan istorijski događaj i svakako najznačajniji međaš u novijoj istoriji. Kako se kasnije istorijski sled odvijao u pravcu uspostavljanja tzv. Novog svetskog poretka sa poništavanjem svih s mukom osvajanih civilizacijskih i oslobodilačkih dostignuća uz institucionalizaciju brojnih diktatorskih deformacija i nehumanih akata, globalizam ne prestaje da bude predmet polemika. Obzirom na okolnost da su dehumanizacija, diskriminacija, eksploatacija, porobljavanje, zastrašivanje i manipulacija, glavni saputnici prakse globalizma, dakle, projektovani iz jednog centra jedne super-sile, što je središnji problem i ove rasprave, oni se sigurno ne mogu razumeti bez jasnog sagledavanja protivurečnosti na kojima je rođeno ovo planetarno zlo uz asistenciju NATO-akušera. Iz brojnih primera i konkretnih akcija postaje prepoznatljivo da je svetska finansijska oligarhija razvoj svoje revolucionarne globalne strategije shvatila ne kao izolovanu borbu za vlast pojedinih klasnih ili političkih grupacija u jednoj zemlji, već kao svoju istorijsku misiju da, ne birajući sredstva, uredi svet po strogim tehniciziranim pravilima hijerarhije omogućujući izmeštanje tradicionalnih oblika eksploatacije unutar jedne zajednice na eksploataciju drugih naroda i zemalja, odakle će se reprodukovati odnosi birokratskotehniciziranog monopola kao jednog novog oblika imperijalizma i nove podloge ostvarenja profita. Zbivanja u zemljama istočnog bloka bila su stimulisana spolja, ali je presudnu ulogu odigrala ekonomska neefikasnost socijalističkih uređenja i odsustvo političke demokratije, od kojih je značajan deo zemalja nekadašnjeg socijalizma pod pritiskom, ucenom i uticajem «američkog sna» pohrlio u zagrljaj novog globalnog tutora.

Vrednosti globalizma i njegovih protagonista, ma kakvim se predstavljali, trebamo meriti i ocenjivati baš kao i ostale poretke - po istorijskom delu i po onome što je stvoreno. Stvoreno je već dovoljno sadržaja koji nam daje mogućnost njegovog demistifikovanja i potpunijeg definisanja.

II

Nakon toliko lomova, prevrata i katastrofa u poslednjih stotinak godina, s pravom se postavlja pitanje – nije li već prošlo vreme da čovek na tako visokom stepenu razvoja i civilizacijskih dostignuća rešava probleme na brutalan i nehuman način? Nije li peroid konclogora, plinskih komora, kontrolisanih bolesti, masovnog klanja na ratištima, atomskog ubijanja, žigosanja ljudi i naroda i trovanja prirode, razaranja čitavih regija na stranicama najtamnije ljudske istorije koja se ne sme više ponavljati? Da li je čovek sposoban da se liši egoizma i prevlada neke međusobne antagonizme usmeravajući tok istorije u pravcu opšte dobrobiti? Dijalektika istorije je pokazala svoju specifičnu otpornost, šta više i sklonost da se naruga svim šablonskim merilima čoveka i društva. Savremenici smo još jednog nasilja nad ljudskom istorijom gde se rasplamsavaju posledice antagonizma pristalica jednog šablonskog globalnog projekta sa jedne strane i njegovih protivnika sa druge.

Globalizam se nameće kao opštesvetski, ekonomski, politički, pravni i kulturni proces. Obzirom na oblike ispoljavanja, možemo reći da je reč o strategiji uspostavljanja sveobuhvatnog tehnobirokratskog poretka. Tim procesom su obuhvaćeni svi segmenti života iza maski jedinstvenog «otvorenog» društva sa velikim šansama sticanja profita, preteći da zaista pritisne celu planetu. Svima je znano da se danas profit ne ostvaruje prevashodno eksploatacijom tuđeg rada u procesu proizvodnje tj. prisvajanjem viška vrednosti, već prevashodno kontrolom i upravljanjem robno-novčanim tokovima. Što je nivo kontrole i manipulacije širi i viši, to je profit veći i manji broj njegovih korisnika. Po sredi je dakle profit stečen ne proizvodnjom, već manipulacijom i pljačkom. Međutim, eksploatatorska dimenzija novog svetskog poretka ima posve drugačiju podlogu i isti stari motiv – profit i samo profit. Nova podloga je izmeštena iz nacionalnih granica, te se uz manipulaciju obezbeđuje puna lojalnost ceđenja tuđe duše i tela. Zamršene finasijske gimnastike u vidu tobožnjih olakšica, kredita i subvencija, najčešće ostaju u slavljeničkim izmaglicama tobožnjeg uspeha prolaznih namesničkih vlada zemalja žrtava upregnutih u jaram globalnog super-sistema, te za svoje lične provizije tovare svom narodu breme trajne i nepovratne bede o čijoj stravičnoj veličini i dramatici posledica prosečan pojedinac nije u stanju ni da stvori predstavu. Provizija je samo drugo ime za korupciju kao što je i tzv. lobiranje. Kada velike multinacionalne korporacije izmeste proizvodnju automobilskih guma u Bangladeš, ne čine to radi rešavanja ekonomskih i socijalnih problema Bangladeša, već zbog činjenice da tamošnjeg radnika za 10 sati robovskog rada plaća 2,5 $ umesto 80 $ u Čikagu ili Birmingemu. Jasno je ko profitira u ovakvim okolnostima, na bazi čiste eksploatacije tuđeg rada, čemu se po pravilu dodaje još jedna forma pljačke po osnovu monopola na proizvodnji i prometu bilo sirovine bilo gotovog proizvoda. Bajke o globalizmu su delotvorne za stvaranje potrošačkog mentaliteta, za uljuljkavanje na uspavankama o «zapadnjačkim vrednostima», kao i da marionetske vlade u svojstvu transmitera globalnog imperatora usaglase propise i uklone sve eventualne barijere u pogledu nesmetanog raspolaganja tržištem i svim resursima neke zemlje. Tako i onih 2,5$ dnevne zarade robovskim radom, sa sigurnošću završavaju u kasi korporacije koja kontroliše tamošnje tržište.

Dakle, umesto očekivanih istorijski logičnih, progresivnih, društvenih i političkih integracija čovečanstva u funkciji harmonizacije odnosa među ravnopravnim državama i narodima, umesto opšteg napretka i prevazilaženja bede, taj proces je preusmeren u sasvim suprotnom pravcu. U pravcu uspostavljanja i učvršćivanja novog totalitarnog poretka sa dominantnom ulogom američkog faktora, pa je «amerikanizam» postao svojevrstan sinonim za sadržaj i karakter globalizma. Nov je utoliko što je širi i brutalniji od svih prethodnih imperijalnih pohoda, kome stoje na raspolaganju nove sofisticirane tehnologije kontrole, dominacije, obmana i porobljavanja. Nov je i po tome što su oblici podjarmljivanja «kooperativnih» prividno podnošljiviji, pogotovo kada je lanac malo duži, makar korito bilo i pliće, kao i po tome što je izmešten klasični oblik klasne eksploatacije unutar država na sve intezivniju eksploataciju siromašnih država i naroda. Protivurečnosti društvenog razvoja su instrumentalizovane u interesu sebičnih ciljeva novog imperatora i uspostavljanja odnosa dominacije, neravnopravnosti i eksploatacije. Otuda toliko uvećanje raspuklina između sveta bogatih i sveta beznadežno siromašnih sa tendencijom njihovog produbljivanja.

Globalizam je svoje oživotvorenje otpočeo 1991. godine, čemu su prethodila istraživanja i teorijske razrade od strane Bžežinjskog, jednog od osnivača Trilateralne Komisije i Ervina Lasla, osnivača Rimskog kluba kao i drugih teoretičara i istraživača. Praktična realizacija i puni razmah globalističke odlučnosti je otpočeo zločinom prema Iraku i zločinom prema Jugoslaviji. Danas se nastavlja odmazda i kažnjavanje svih koji su pokušali ili učestvovali u pružanju otpora okupaciji i razbijanju svoje zemlje. Vođenje takvih postupaka i definisanje tobožnje krivice za ratne zločine pred njihovim sudovima, upravo je moćna ilustracija najsvirepije zloupotrebe međunarodnog prava i falsifikovanja objektivne istine. Ratni zločini, kojih je nesporno bilo, mogući su samo u uslovima već počinjenog zločina izazivanja rata. U pravu se to zove zločin protiv mira. Danas se odgovor na ovo pitanje namerno i vešto prikriva trivijalnostima i projektovanjem krivaca, a prikriva ga stvarni činioc zločina, jer raspolaže instrumentima, silom, novcem i propagandom.

Da li je Haški tribunal ili onaj sud u Bagdadu pred kojim je suđeno organizatorima odbrane od američke okupacije, mesto pravde ili mesto za prikrivanje stvarnog zločinca? Odgovor na ovo pitanje se ne može naći u ovoj ili onoj vojnoj ili paravojnoj aktivnosti već u celovitoj i punoj istini o činiocima, ciljevima i akterima okupacije Iraka za koji se uspostavilo da ne raspolaže nikakvim oružjem za masovno uništavanje, osim manjih količina hemijskog oružja američkog porekla koje su svojevremeno dopremili Iraku za vođenje rata protiv Irana. Svevidećem oku američkog satelita teško da može promaći boja pertli na čizmama iračkog vojnika, ali eto može da se prividi proizvodnja bojnih otrova ispod proizvodnje sapuna i da se svom žestinom krene u agresiju da se “spašava” čovečanstvo od zastrašujućeg dejstva iračkog sapuna. Pravi zločin u Jugoslaviji je počinio onaj ko je izazvao sam rat. A rat je projektovan i izazvan razbijanjem jedne državne zajednice mimo saglasnosti konstitutivnih naroda. Takvim nasiljem nad pravom i pravdom, obesmišljen je svaki napor očuvanja međunarodnog javnog prava, a da i ne pominjemo danas nesporne podvale poput slučaja “Markale” ili “Račak”, povode svirepih oružanih intervencija.

Nakon iščezavanja ravnoteže straha, a posle poraza Sovjetskog Saveza, preostala svetska vojna super-sila, oličena u NATO paktu, postala je instrument brutalnog nasilja, disciplinovanja i zastrašivanja ostatka sveta. Na ostvarenju pune dominacije i sveopšte kontrole OUN, koja danas uvodi blokade, šalje trupe, bombarduje i diktira uslove protivne interesima onih zbog kojih su osnovane, ne rade njene članice, već oni koji snose većinu troškova funkcionisanja ove organizacije. Umesto zaštite malih od bahatosti moćnih, ova organizacija danas unosi zebnju svakoj zemlji koja pokušava da se odupre eventualnoj nameri moćnih da zaposedne njihove resurse (nalazišta nafte, uglja, rudna blaga, saobraćajnice,...). Zato se s pravom može govoriti o instrumentalizaciji ove međunarodne institucije, mestu nagodbi velikih i moćnih, što se po pravilu prelama na štetu malih, nerazvijenih i slabijih.

Instrumenti ekonomske dominacije su upravo institucije koje bi shodno svojoj nameni trebale da onemoguće zloupotrebu finansijske superiornosti. Reč je o Međunarodnom monetarnom fondu i Svetskoj banci, koji suptilnim metodama, tj. programiranim imperijalizmom, nerazvijeni svet dovode u odnos pune kontrole, zavisnosti, podređenosti i neravnopravnosti. Paralelno sa dejstvom finansijskog kapitala, razliva se svemoć velikih monopolističkih multinacionalnih kompanija u kojima je koncentrisana i ogromna finansijska moć, a sa čijom snagom i veličinom male nacionalne privrede bivaju zgnječene. Kada se ovlada tržištem i uguši svaka stvarna i latentna konkurencija, pokupe ostaci industriskog i privrednog oslonca, nameću se nova pravila igre sa tipičnim i najgrubljim modelima monopolskog ponašanja kao i sveukupni ambijent za ceđenje sredstava koja su uglavnom pristigla iz MMF i Svetska banka. Na istom zadatku su i nadnacionalne organizacije poput Saveta Evrope i EEZ, koje služeći «ujedinjujućoj svrsi» nameću savremene formule i rešenja, krajnje postupno i prilagodljivo odnosnim situacijama, osiguravajući širenje koncentričnih krugova tehnobirokratske piramide upravljanja novim super-sistemom. Kao primer dejstva programiranog imperijalizma, najbolje govori situacija prostora nekadašnje Jugoslavije. Nije li u predvečerju njenog razbijanja preovladavala ocena nepodnošljivosti spoljnog duga koji je iznosio oko 18,5 milijardi dolara? Danas novonastale države na tom prostoru imaju ukupan dug veći za 600% u uslovima kada su sve veće domaće kompanije postale tuđe vlasništvo («prodate») pa čak i deo prirodnih resursa. Kao strateški cilj ovih zemalja, odnosno njihovih vlada, deklarisan je «put u Evropu» i «liberalna demokratija» kao kompatibilni model uređenja, dok se spoljno zaduženje slavi kao svojevrstan politički uspeh. Ništa manju «tranzicionu» cenu globalizmu nisu platile zemlje koje su već stupile u neke regionalne integracije ili još grebu pragove raznih ekspozitura globalnog super-sistema. Takvu sinhronizaciju ambijenta za ostvarivanje eksploatacije i porobljavanja je moguće koordinirati samo iz jedinstvenog globalnog centra svetskog poretka čiji strateg upravljanja to središte naziva «svetski homeostat». Za bespogovornu saglasnost stvarnih i budućih žrtava u sprovođenje takvog projekta, tajnoviti Ervin Laslo nije propustio da kao teoretičar celovitog sistema opiše i informacionu kapiju za oblikovanje masovne svesti.

Uloga multinacionalnih medija, ma kako recitovali svoje pesmice o tobožnjoj nezavisnosti i slobodi, jeste da prikriju, a ne da demistifikuju stvarni karakter globalizma u osnovi koga se zapravo nalazi pljačka država i naroda i duboko raslojavanje na pljačkaše i opljačkane, na kreatore oblikovanja svesti i oblikovane, na podređene i nadređene. Oni proizvode privid o dobrovoljnosti, o bespogovornoj poslušnosti, oni «ohrabruju» posustale i stvaraju atmosferu osude i odmazde prema neposlušnim. Oni stvaraju mit o svemoći globalnih vrednosti naspram «primitivnih» nacionalnih, verskih, kulturnih i tradicionalnih. Sloboda i demokratija su nezaobilazne poštapalice obeščašćenih manipulatora, pretvarajući demokratiju u cilj, a ne u sredstvo za ostvarenje određenog cilja. Stoga i sloboda i demokratija zaslužuju teorijsko i praktično ribanje do visokog sjaja od nataložene rđe brojnih kompromitera. Ne smeju sloboda i demokratija postati alibi za tako nakazne odnose i degradiranje čoveka! Otežavajuću okolnost za razumevanje ovakve civilizacijske podvale predstavlja bleštava moć i sjaj svemoćnih elektronskih medija koji i najtamnijoj strani daju svetli filtrirani izgled, uveravajući široke mase da rade najbolji posao koji pri tome «nema alternative», što isprani mozgovi i redukovani ljudski potencijal mehanički usvajaju.

Sve dok se ne napravi sistemska analiza globalizma kao istorijskog fenomena i rezultati takvih analiza ne budu makar na približnom nivou multinacionalnih medija prezentovani javnosti, nije realno očekivati kategorička opredelenja za jedno rešenje, globalizam – antiglobalizam, što znači i profilisanje alternativnog antiglobalističkog pokreta na platformi protiv rešenja koja su stvorena ili trebaju da budu uspostavljena. Uprkos svim mistifikacijama i obmanama, nesporno je prepoznatljivo osnovno teorijsko uporište aktuelnog novog svetskog poretka. Za filozofiju i nauku nema barijera pred kojom čuvari «večne istine» mogu sprečiti prolaz. Zato i nije suvišno usmeriti pažnju analize na modele koje definiše angažovani Bžežinjski, kao jedan od osnivača Trilateralne Komisije. Suština ove teorije je krajnji pragmatizam podrprt šematiziranjem postuaka fuzionisanja delova u kojima čile nacionalne, patriotske, kulturne, religijske i sve tradicionalne odrednice. Stvara se nova kultura, nova religija i novi sistem obrazovanja sa ciljem da čoveka kulturno obogalji i učini nesposobnim za samostalno i kreativno mišljenje jer to će raditi drugi za njega. Tako profilisane nadnacionalne regionalne organizacije lišene kulture i čovečnosti dalje fuzioniše smeštajući ih pod jedan, globalni šešir vrhovne vlasti. Nešto složeniji, moždfa manje uzbudljiv, ali akademski dorađeniji koncept upravljanja globalnim projektom daje Ervin Laslo, osnivač Rimskog Kluba. Duboke su i tajnovite njegove veze sa međunarodnom elitom, istraživačkim centrima i globalnim fondacijama. Njegova ambicioznost sistemskog pristupa profilisanju super-sistema je prepoznatljiva iz samog naslova knjige «Strategija za budućnost: sistemski pristup svetskom poretku».

Zato, izgleda umesnim podsetiti privrženike istinskih demokratije i slobode, da se angažuju na rasvetljavanju fenomena zloupotrebe ovih nespornih vrednosti. Jedna, u osnovi despotska i tehnobirokratska struktura ne sme svoje «istine» i kvazi-vrednosti koje su u dubokom sukobu sa stvarnim interesima čoveka, zaklanjati iza demokratije ili slobode. U protivnom, demokrate će odigrati ne samo konzervativnu, već i reakcionarnu i antihumanističku ulogu. A to je za demokrate i demokratiju najnepovoljnije rešenje. Ovakva tendencija nadilazi istorijski primer degradacije i kompromitacije jednog od već viđenih humanističkih stremljenja ljudi, koja su završila u grubom birokratizmu i staljinizmu.

Globalizam je samo prividno depersonalizovan poredak, jer se pokušava mistifikovati stroga hijerarhijska piramida upravljanja svetom. Ona je sačinjena od finansijske oligarhije i vlasnika multinacionalnih korporacija. Mistifikaciji personalnih uloga doprinosi i okolnost odvojenosti funkcije kapitala od funkcije upravljanja. Javni reprezenti ovih institucija, su samo funkcionalno struktuirani pojedinci i timovi koji vode tekuće poslove organizovanja, dok se strateške odluke donose iza pozornice i dostupnosti javnom mnjenju. U takvim okolnostima, o problemima unutrašnjeg funkcionisanja najmoćnije planetarne piramide vlasti, uglavnom se nagađa ili vuku istorijske paralele. Nije sporno ni to, da su arhitekte globalizma sa lakoćom pridobile naklonost i podršku dela «povlašćenih» država spremnih da deleći plen globalnog projekta žrtvuju moral i humanizam. Tako stiču uslove da učestvujući u osvajanju «kraja istorije», kidišu na integritet i bogatstvo drugih zemalja i naroda, makar kao saučesnik i trabant. Na putu tog osvajanja i izboru žrtvi, teško da se može govoriti o nekoj posebnoj nacionalnoj netrpeljivosti već je po sredi puki ekonomski interes. To što se povremeno stiče, ili bolje reći proizvodi utisak o netrpeljivosti prema nekom kolektivitetu, potiče od planskog proizvođenja zabluda kako bi se obezbedila saglasnost javnog mnjenja za predstojeću akciju. Medijskom oblikovanju kratkog pamćenja javnog mnjenja ne smeta da od «mirotvorca» preko noći napravi «kasapina». Svemoć medijske manipulacije u oblikovanju podaničke individualne i kolektivne svesti, ponekad amorfne a ponekad agresivne mase, zaista je usavršena do perfekcije. U osnovi svih prethodnih «novih» poredaka koji su pretendovali da budu veliki (Hitler, Napoleon, Džingis Kan, Rimsko carstvo, Aleksandar Makedonski) stajao je do danas neprevaziđeni motiv – pljačka. Uspešnost tih projekata se merila uspešnošću mobilizacije, motivacije i lojalnošću okupiranog stanovništva vođi da učestvuje u daljoj okupaciji ostatka sveta.

Postupnost je praktičan obrazac ponašanja sračunat da se izbegne rasipanje energije imperatora. Nakon relativnog uspostavljanja kontrole na Balkanu i instaliranja NATO baza, steže se obruč oko Rusije i zemalja u kojima se nisu «pristale» marionetske vlade i aktivnosti tzv. NVO fondacija i centara za «otvoreno društvo», «ljudska prava», «humanitarna prava», «civilno društvo», «regionalni razvoj» i sl. Stoga je «meko ubijanje» Rusije otpočelo izazivanjem regionalnih konflikata kao što su u Čečeniji, Dagestanu, Nagorni Karabahu i Južnoj Osetiji. 

Akcije Evropske Unije se svode na ulogu produžene ruke Ministarstva inostranih poslova SAD, dok pojedine zemlje i narodi, uključujući povremeno i neke od članica EU, delujući mimo klišea imperatora, predstavljaju usamljenu iskru u mrkloj noći američkog haosa.
Očiglednost je važan metod u oživotvorenju disciplinovanja neposlušnih. Brutalnost i odlučnost, uz učešće što šireg kruga država i saveza na primeni represije, ima snažnu poruku potencijalnim snagama otpora o svemoći neprikosnovenog imperatora. Prisetimo se, sa koliko žestine, brutalnosti, vojne, tehničke i finansijske nadmoći je SR Jugoslavija ubijana i razarana 78 dana 1999. godine od strane 19 NATO- zemalja, bez odluke OUN. Takva odlučnost ima za rezultat stvaranje stanja apatije, beznađa i rezigniranosti kod potencijalnih nosilaca otpora nametanju tehnobirokratizovane diktature. Eventualno suprotstavljanje takvim intervencijama ili solidarisanje sa žrtvom agresije nailazi na lavinu žigosanja takvih zemalja i organizacija kao «primitivnih», «nacionalističkih», zagovornika «destruktivne politike» i sl. Tako se obezbeđuje svojevrsna kvazi-podrška imperatoru, jer je neugodno mesto na «crnoj listi» na koju se dospeva po principima lojalnosti i privrženosti velikom imperatoru.

III

Savremeni imperator ima razumljivu potrebu da prikrije svoju destruktivnost, infrastrukturu transmisije destruktivne vlasti, njeno učvršćivanje i širenje, te pribegava obrazloženjima o neophodnosti uspostavljanja principa vladavine prava u međunarodnim odnosima. Pri tome sebe smatra apsolutnim osnivačem, vlasnikom i neprikosnovenim tumačem prava, dajući isključivo sebi za pravo da može posedovati i arčiti svaki kutak sveta ako mu se prohte. Takva stremljenja i odsustvo elementarne moralnosti vodi u potpunu destrukciju, vređajući osećanja i razum čoveka. Upravo je to znak deformacije struktura i svesti do kojih vodi svaki centralistički monopol, pa i ovaj koji pretenduje da bude globalni.

Izuzetan položaj SAD, nesporno najjače zemlje u svetu, kao i istorijska odgovornost u vezi sa takvim položajem ne mogu se ignorisati. Snaga jednog poretka ne može se meriti snagom njegove razorne moći i topova, jer to može biti isto tako i njegova propast. Njegova osnovna snaga, naročito u vezi sa uticajem na buduće procese, može biti samo u poverenju naroda i poverenju prema drugim narodima i državama. Osećaj superiornosti i trijumfalizma u odsudnim istorijskim trenucima, ne opravdava gaženje slobode drugih, njihovo porobljavanje i dovođenje u odnose podređenosti i neravnopravnosti. Takav odnos osnažuje tehnobirokratske strukture poretka dovodeći u pitanje sam poredak. Nauka i filozofija imaju internacionalni karakter čija osobina nije apologija nijednog poretka već su odavno inaugurisali kritičko razmišljanje problema otuđenja, slobode, monopola, eksploatacije, političke i društvene moći, pa nije realno očekivati da će gorući problemi globalizma ostati mimo njihove optike, makar im sam sistem globalnog poretka nametao teorijski okvir. Istorija nije nikakvo posebno zbivanje koje egzistira mimo čoveka, nezavisno od njega i njegove volje, ali, isto tako, celinu istorije ne mogu dokidati pojedinci, ma koliko destruktivnosti ulagali da stave tačku na tok istorije. Svaka destruktivnost po pravilu nosi sa sobom i samodestruktivnost. Nikada diktatura i nasilje nisu garancija očuvanja diktatora i nasilnika. To ne znači da čovečanstvo iščekuje samopropast globalnog nasilja, bez organizovanja i zajedničke akcije stvarnih i potencijalnih žrtava nasilja.

                                           TEKSTOVI                                               ARHIVA

KO TO PREBROJAVA “BESKORISNE IZJELICE”

Vanja J. Vučenović

Jedna od primarnih uloga mas medija u globalizovanom svetu sastoji se - neće mi, nadam se, zameriti vlasnici istih - u sprovođenju sofisticiranih metoda spinovanog uspavljivanja “svetskog građanstva”, koje se ogleda u  svesnom skretanju pažnje tih građana, najčešće neprobirljivih gutača svakojakog informativnog trash-a, i  njihovom usmeravanju na bavljenje nekim potpuno perifernim “ životnim prioritetima”.

Štampa i elektronski mediji koji danas prosto kipe prenatrpani različitim senzacionalističkim nebulozama o tobožnjem mističnom značenju i simbolici palih meteora (bolida?) ili o, s druge strane, sve “izvesnijim” kontaktima “treće vrste”, sprovode svojevrsni planski mind control nad lakim plenom nepreglednog mora “info-konzumenata” koji, da budemo iskreni do kraja, više veruju onome što pročitaju ili vide u medijima, nego li sopstvenim očima. Veru u Boga su, naravno, odavno zamenili  svojevrsnim obožavanjem njenog božanstva, paklene TV kutije, bez koje praktično više nisu u stanju ni da započnu, pa ni da završe dan.

MEDIJI I KONTROLA UMA


>>>>>>>>
Seven Jewish Americans Control Most US Media:

1.Gerald Levin, CEO and Director of AOL Time Warner

2.Michael Eisner, Chairman and CEO of the Walt Disney Company

3.Edgar Bronfman, Sr., Chairman of Seagram Company Ltd

4.Edgar Bronfman, Jr, President and CEO of Seagram Company Ltd and head of Universal Studios

5.Sumner Redstone, Chairman and CEO of Viacom, Inc

6.Dennis Dammerman, Vice Chairman of General Electric

7.Peter Chernin, President and Co-COO of News Corporation Limited

>>>>>>>>>

Zavisnost velike većine od raznoraznih medijskih laži i polusitina, kao i holograma o “ružičastom svetu” u koji nas svakodnevno ugurava većina “upravljanih” medija, postala je danas toliko jaka i ubedljiva da mu narko-zavisnost u poređenju sa njom dođe kao benigna zabava ili bezazlena znatiželja “uđe” u nešto nepoznato. Posledice i jedne i druge zavisnosti, koja se sastoji u saživljavanju sa svetom medijskih “istina” mogle bi se, dugoročno posmatrano, pokazati kao podjednako fatalne po čoveka, njegov fizički, psihički i duhovni razvoj. 

Upravo neprestana štancovanja i fabrikovanja svih tih raznoraznih senzacionalističkih vesti i medijskih polusitina i laži imaju za prevashodni cilj “anesteziranje” pojedinaca, koji, u određenom stadijumu, pod agresivnim naletom svih tih medijskih spinovanja (skretanja pažnje) ne bi bili više u stanju da pravilno razaberu šta je realno a šta nije. I tako postali nesposobni za bilo kakav ozbiljan otpor prema realnim opasnostima sprovođenja u praksu podmuklih planovanovog tzv. novog svetskog  poretka.

Jedna od tih, realnih ali prikrivenih opasnosti kojima dirigovani globalistički mejnstrim mediji (bilo ovi “naši” bilo oni inostrani) gotovo i da ne poklanjaju bilo kakvu pažnju jeste istraživačima novog svetskog poretka i globalizma dobro poznata “teorija zlatne milijarde”. Skovana u najmračnijim odajama nekadašnjeg  “Rimskog kluba” , ova teorija (koja se na svaki mogući način nastoji pretočiti u praksu) bi se, u najkraće rečeno, mogla odrediti kao sumanuto uverenje najpomračenijih umova globalističke “elite” o prenaseljenosti planete, koja iziskuje preduzimanje mera za smanjenje svetske populacije na “održiv” nivo  ( što bi značilo da na planeti ostane u životu do jedne milijarde stanovnika). Ova teorija, koja svoje korene ima u eugenističkoj teoriji o “izabranosti”, pre svega, anglosaksonskih naroda da upravljaju praktično svim suštinskim procesima na planeti, dok bi svi oni drugi, “rasno niži”,  koji bi se “uklopili” u brojku od jedne milijardu imali položaj robova i služili interesima “prosvetljene” globalističke (anglosaksonske) upravljačke klase. Mislim da nije potrebno posebno da ističem kakva bi sudbina po “zlatnoj milijardi” snašla sve one koji bi se “po kalupima” pokazali kao višak. Dakle, sve one koje globalistička  iluminatska upravljačka klasa vidi kao “beskorisne izjelice”; pojedince koji samo jedu a ništa ne doprinose (kako ih u dokumentu Global 2000 Report naziva Sajrus Vens).  Radi se o svojevrsnoj mračnoj filozofiji koja se zasniva na uverenju da je čovečanstvo u ovom broju postalo maligno oboljenje koje postepeno obuzima i uništava planetu i sve njene značajne resurse. Ili da je rast populacije, tobože, glavni “krivac” za globalne klimatske promene!? Zato, veliki broj istaknutih predstavnika globalističkog (iluminatskog) menadžmenta danas (bolesno) veruje, a u šta ćete se uveriti u tekstu koji sledi, da se pod hitno treba ”obračunati” sa nekontrolisanom “eksplozijom populacije". To bolesno nastojanje, što je najgore od svega, u mnogim zemljama zadobija sve više i svoje institucionalne okvire kroz različite projekte iza kojih staju i same države a koje se odnose na mere podsticanja abortusa, kontracepcije i “planiranje porodice”. Svoj doprinos “zlatnoj milijardi” daje nesumnjivo i podsticanje devijantne seksualnosti kroz orkestrirane i sve agresivnije promocije tobožnjih prava LGBT osoba.  O vakcinama ne želim da trošim reči, jer mračna i bestijalna uloga velikih farmaceutskih kuća u kolektivnom vakcinisanju, kao udarnoj pesnici nekog budućeg potencijalnog globalnog genocida u budućnosti, mogla bi uskoro, u decenijama koje su pred nama, potpuno da se razobliči. Ali, o tom po tom. Ko preživi pričaće.

Tačno je da se o nehumanoj “teoriji zlatne milijarde” može naći dosta podataka i da su na tu temu napisani mnogi radovi, čitavi tomovi knjiga, te da, sledstveno tome, ne mislim da sam “izmislio  toplu vodu” pišući o ovom, složićemo se, zabrinjavajućem i opominjujućem globalnom fenomenu.  I više nego svestan sam te činjenice i zato pozivam čitaoce da se za detaljnije informacije o ovoj temi raspitaju u, zaista, moru različitih izvora koji su danas (još uvek) pristupačni svima. 

Moja prevashodna namera vezna za ovaj tekst bila je nešto sasvim drugo. A to je - kao što se po naslovu lako može zaključiti - da ukažem na neke od najznačajnijih izjava intelektualnih i političkih  predstavnika globalne elite, koje na manje ili više direktan način, u celosti ili delom, podržavaju, odnosno podupiru sprovođenje u delo “teorije zlatne milijarde”. Zato, nisam siguran da su potrebni bilo kakvi očigledniji ili jači dokazi od izjava onih koji lično učestvuju u oživotvorenju “zlatne milijarde”. 

Poštovani čitaoci, vama ostavljam da dobro razmislite o svemu i doneste već neki svoj zaključak. Pitate li se ipak ponekad, da li smo mi Srbi, s obzirom na poražavajuću stopu nataliteta dokazano narod u nestajanju,  već  poodavno “ugurani” u program “zlatne milijarde”? Preživeli smo razne eksprimente,  potrebno je da prepoznamo i  nagoveštaje svih onih koji nam se očigledno spremaju,  a u ćete se i uveriti u izjavama koje slede. I odreagujemo dok još ima vremena. Popravnog za nas, ovakve kakvi smo, bojim se da neće biti.

 Bil Gejts, vlasnik Majkrosofta: “U svetu danas ima 6,8 milijardi ljudi. To u budućnosti vodi brojci od 9 milijardi.  Međutim, sada , ako uradimo veliki posao vezan za vakcine, zdravstvenu zaštitu, servise reproduktivnog zdravlja, mogli bismo smanjiti taj broj za možda 10 ili 15 procenata” ( skup posvećen TED, februar 2010.)

Bil Gejts


 Paul Erlih,  savetnik za nauku bivšeg predsednika SAD, Džordža Buša:  “Svaka nova osoba koju dodajemo disproporcionalno i negativno utiče na životnu sredinu…”;

 Dejvid Rokfeler: “Negativan uticaj rasta populacije na sve naše planetarne ekosisteme postaje zastrašujuće očigledan” (govor u okviru UN );

Dejvid Rokfeler


 Mihail Gorbačov, bivši predsednik SSSR: “Mi moramo da govorimo jasnije o seksualnosti, o kontracepciji, o abortusu, o vrednostima kontrole populacije, jer je ekološka kriza,najkraće rečeno, kriza vezana za populaciju. Smanjite populaciju za 90% i neće preostati toliko ljudi koji će moći da izazovu ekološku katastrofu”;

 Žak Kusto, francuski istraživač i naučnik : “U cilju stabilizacije svetske populacije, mi moramo eliminisati 350.000 ljudi dnevno”;

Ted Tarner
, osnivač CNN-a: “Ukupna populacija od 250-300 miliona bila bi idealna”; 

Princ Filip
, vojvoda od Edinburga: “Kada bih reinkarnirao, vratio bih se na Zemlju kao virus ubica nižih slojeva ljudske populacije”;

Tomas Feguson
, bivši funkcioner Stejt departmenta zadužen za populaciju: “Postoji jedna tema iza celokupnog našeg rada – mi moramo da smanjimo nivo populacije. Ili će vlade raditi to na naš čist način, ili će dobiti takav haos koji imamo u El Salvadoru, u Iranu ili Bejrutu. Populacija je politički problem. Kada je rast populacije izvan kontrole, to zahteva postojanje autoritativne vlade, pa čak i fašističke, da smanji taj rast”;

 Margaret Senger, osnivač Američke lige za kontrolu rađanja: “Kontrola rađanja mora voditi konačno stvaranju čistije rase” (knjiga “Žena, moral i kontrola rađanja”, Njujork, 1922.)

 Nina Fedorof, savetnica državnog sekretara SAD Hilari Klinton: “Mi moramo da nastavimo da smanjujemo stopu rasta svetske populacije; planeta više ne može da podrži toliko ljudi” (izjava za BBC, 2009.);

Nina Fedorof
LINK

 Erik R. Pianka
, profesor biologije na Teksas Univerzitetu: “Ova planeta bi možda bila u mogućnosti da podrži možda pola milijarde ljudi koji bi živeli u relativnom komforu. Ljudska populacija mora da bude smanjena u velikoj meri, i da se na taj način što je brže moguće ograniče štete koje se nanose životnoj sredini"

Prva od “10 zapovesti” na Guidestones spomeniku u Džordžiji, SAD:

“Održavati čovečanstvo na nivou ispod 500.000.000 u stalnoj ravnoteži sa prirodom”.

Guidestones spomeniku


Pametnome dovoljno.

                                           TEKSTOVI                                               ARHIVA

VAKCINISANJE INTERNETA

Vanja J. Vučenović

Da li u dobro osmišljenoj "pozadini" objavljivanja "tajnih“ dokumenata na sajtu Vikiliks stoji, u stvari, potencijalno i "pakleni plan" da se internet komunikacije u prvi mah učine i predstave kao nesigurne i opasne po „opstanak“ čovečanstva (u rangu nuklearnog oružja ili "globalnog terorizma"), a sve to da bi se dobio svojevrsni legitimitet za preuzimanje oštrih, drakonskih mera u cilju sveukupne kontrole globalnih internet komunikacija? Iz tog razloga, ponovo podsećamo na tekst posvećen „svinjskom gripu“, tačnije,  ne toliko davnim, agresivnim nastojanjima da se se vaskoliko čovečanstvo vakciniše po svaku cenu i bez obzira na posledice koju može izazvati takva vakcinacija. Pa i po cenu ugušenja svakog otpora ili kritike prema vakcinaciji, makar to podrazumevalo i „smrt“ ili sveobuhvatnu i beskrupuloznu kontrolu internet komunikacija.

Taman što sam pomislio kako je globalna “stara zmija”, sa svim njenim lažima o “svinjskoj pandemiji” i namerom da čovečanstvu ubrizga genocidne vakcine , bar za neko vreme zbačena u tamu iz koje je uostalom i proizašla, eto nje nama opet. Podigla je ona svoju glavu ponovo bez problema, bez bilo kakvog stida ili makar osećaja odgovornosti, kao da se ništa nije desilo, kao da nije totalno raskrinkana i ogoljena u svojoj mračnoj “orvelovskoj” nameri  da ovom, još koliko-toliko svesnom svetu zada još jedan  udarac u pravcu, pogodićete već – oduzimanja slobode. Makar  da se ta “zmija” i sto puta sakrila iza Svetske zdravstvene organizacije (SZO) -  mož' mislit autoriteta - za nas više nema laži, nema prevare.  Ako ćemo pošteno, ukoliko vas sećanje dobro služi, prisetite se samo koja je bila uloga SZO u danima “raspirivanja” pandemije i podmetačine sa vakcinama?  Pa upravo nas je SZO, preko “naših” zdravstvenih šegrta i premudrih epidemiologa,  čitavu prethodnu  godinu ubeđivala kako je od životne važnosti da se što pre, svi do jednoga,  vakcinišemo jer će u suprotnom nastupiti sveopšti potop, približan Armagedonu , koji , da se razumemo i ne lažemo, “ekipa iluminiziranih “Olimpijaca” željno već godinama  provocira i iščekuje.  Ali, to je već tema za neki naredni tekst.

I odjednom je sve zastalo. Pandemija isparila a vakcine proglašene kao bespotrebne?! Zamislite, prvo su podigli čitav svet na noge, uteravši nesnosan strah u kosti svakom poštenom čoveku, da bi jednog dana tek  tako,  bez bilo kakvog objašnjenja i pojašnjenja,  prekinuli svoju “svinjsku baladu”? Samo su nam nemušto saopštili : gotovo je, predstava je završena!  I čemu onda služi SZO, i na čemu onda, molim lepo, ta institucija zasniva svoj kredibilitet i autoritet?  Pa šta treba da zaključim, da nas je SZO sve vreme, u stvari, obmanjivala? Pitam se, za čiju korist i u čijem interesu sve to radi ? I šta mi nakon svega  preostaje nego da zaključim: da je upravo ona pokrovitelj “paklenog plana” koji su in vivo sprodile farmaceutske kuće i pojedini nadobudni državni činovnici, da ne kažem ministri, i fela premudrih epidemiologa? U redu, neko je uzeo silni profit na vakcinama, i to je danas jasno i vrapcima na grani. Ali postoje tu još neka neugodna pitanja na čije potencijalne odgovore sam upozoravao od samih početaka ove “svinjarije” vezane za pandemiju, proizvodnju vakcina i obavezno vakcinisanje.

Zato, još jednom pitam, iako sam sve sigurniji u odgovor do kojeg sam došao, da li iza svega ovoga postoji  i nešto dublje i mračnije po sudbinu čovečanstva; kome je bilo potrebno  da ispita kojom brzinom će se “novi grip” širiti, i koliko ekspresno i spretno će biti  organizovane službe u nacionalnim okvirima zadužene za sprovođenje, pokazale se u prethodnom periodu, gotovo nasilnog  vakcinisanja? Kada kažem gotovo nasilnog, to nikako ne znači da u nekom budućem naletu “slučajno nastalog “ i mutiranog virusa neće biti prinude u cilju sveopšteg pelcovanja svetskog stanovništva, a ponovo pod pokroviteljstvom upravo pominjane filantropske SZO.  Da li nas kroz godinu, dve, tri, ili deset očekuje neki novi, recimo, ovčiji ili goveđi grip? Šta će nam tada spremiti, kakav smrtonosni koktel u vakcinama, i kakvim zakonima će nas obavezivati da poslušno primimo vakcinu? I šta će se desiti ukoliko i tada svemu tome kažemo odlučno "NE"? Poznati istraživač fenomena svinjskog gripa Jane Burgermeister  je u jednom od svojih intervjua navela kako je došla do dragocenog podatka da  postoje ozbiljne indicije da se u pojedinim demokratskim zemljama Evrope, zamislite,  pripremaju takvi drakonski  propisi, prema kojima, svakom pojedincu koji se ubuduće bude  odupirao vakcinaciji, preti oduzimanje osnovnih ličnih, političkih i ekonomskih prava. Dakle, svojevrsna ekskomunikacija iz društva, i to do smrti, naravno. Ovakav scenario ni u kom slučaju nije nemoguć, i nikako ga ne bi trebalo isključivati ukoliko se ima u vidu kolika se samo tenzija napravila povodom prethodne propale vakcinacije. Verovatno se sećate kako nam je ministar pretio da će se on lično postarati da se svi do jednoga vakcinišemo. Zabrinut je, kobajagi, za naše zdravlje, ma nemojte mi reći! Na koji način je pokazivao tu svoju brigu, željom da nas ekspresno vakciniše nedovoljno ispitanim vakcinama? Zašto mu se baš toliko žurilo? Dakle, čitav scenario koji smo preživeli otvara neka suštinska pitanja na koja bismo morali što pre naći odgovore, jer je to, pobogu ljudi, u našem interesu, a ovi nekog sledećeg puta, neće pitati dvaput. Budite uvereni u to. Jer kada “gazde s vrha” ponovo budu nešto naredile, dvorska luda će morati to i da "odradi", usput zabavljajući gazdu, sa sve osmehom na licu. I bez obzira na sve potencijalne posledice po sve nas.       

Čuli ste već za “teoriju zlatne milijarde”. Ukoliko niste, iako je mala verovatnoća za tako nešto, krajnje je vreme da se upoznate sa njom, te da je dovedete u kontekst pominjane pandemije svinjskog gripa i vakcinisanja i da malo više porazmislite o toj civilizacijskoj temi.  A onda, naravno,  sami izvodite zaključke, jer, ja ne želim da vam namećem  svoje mišljenje, uostalom, kao ni do sada.

Ali, čisto da vas obavestim o još jednom važnom aspektu. Mnogi inostrani i uistinu nezavisni intelektualci, stručnjaci i priznati zdravstveni radnici su upozoravali da se putem obavezne vakcinacije, zapravo, namerava sprovesti akcija globalnog čipovanja nanotehnologijom, kako bi se uspostavila potpuna kontrola nad životom svakog čoveka na planeti.  Ne bi bilo zgoreg da i o ovom bitnom  aspektu dobro razmislite. Poznato vam je i to da upravo na tu, posve izvesnu, opasnost upozoravamo sve vreme. Odgovore na  sva  ta pitanja svakako nećete dobiti od resornog ministra ili dežurnog epidemiologa koji su u poslednje vreme, posle fijaska vakcinacije zauzeti igranjem žmurke i čovek više ne može pošteno ni da ih vidi niti čuje.

A sada se vi, poštovani čitaoci, verovatno već  pitate zbog čega je kod mene prisutna tolika doza rezigniranosti kad pišem o ovom fenomenu i o ovoj temi. Pa onda da vam i otkrijem šta je ono što je “dolilo ulje na vatru”. To je, u stvari, i prava tema ovog teksta. I naravno da sam najslađe ostavio za kraj. Ne znam koliko vam je poznato, ali pre nekoliko dana objavljeno je zanimljivo saopštenje  Svetske zdravstvene organizacije,  u kome se navodi  da su “novi mediji poput Twittera, blogova i mailova, poremetili informisanje u vezi s novim gripom H1N1“, te da verovatno potrebno ozbiljno razmotriti i taj problem u nekim sledećim velikim zdravstvenim krizama. O čemu se radi, sada im je internet kriv? Kako da shvatimo sve ovo mi koji smo sve vreme „pandemije“ istrajavali u nastojanju da se saopšti i obelodani istina o svim ovim značajnim fenomenima po čovečanstvo? Da li oni to prete ukidanjem interneta  i da li to oni nameravaju i njega da „vakcinišu“? Da unište i ograniče poslednju oazu slobodne reči i slobodnog i kritičkog mišljenja, kako bi onda nesmetano i bez bilo kakvog otpora sprovodili u delo svoju još nedosanjanu „zlatnu milijardu“? Predosećam da će u nekoj skorijoj budućnosti  lukava „zmija“ i tako nešto pokušati, ali mogu lično, u svoje ime, da joj obećam da neće ići baš sve po planu koji prevarno pravi i kroji kroz vekove. Kontraudar takvom, sve izvesnijem, scenariu će i tada postojati, a globalni „prosvetljeni“ šegrti neka se ne zanose niti uznose previše, jer bi se mogli iznenaditi otporom na koji će zasigurno naići. Nećemo se štedeti ni tada, kad god to bilo. Čekamo i taj trenutak, kad god on nastupio.

Naravno, to je tema za razmišljanje i za ove „naše“ lokalne lakeje globalizma, ukoliko bi i pomislili ili se, ne dao im Bog, odlučili na takav korak. Ali  ponavljam, na sve su oni spremni, jer da imaju i atom obraza otišli bi zauvek, zajedno sa izmišljenom pandemijom. Isparili. Ipak, ne treba insistirati, jer pitanje morala, časti i obraza su za neke misona imenica i nedostižna kategorija.

S druge strane, jedna stvar, ipak, ohrabruje. Verovatno ste čuli kako mudri ljudi govore da je narod najopasniji onda kada ćuti. Primećujete li da se ovaj naš srpski  poslednjih godinu dana gotovo i ne čuje? Mudruje i čeka.  Kažu i da je sit svega, svih silnih obećanja... Posebno su mu prisele pandemije i vakcine. A naročito mu pripada muka od ministara i epidemiologa koji se „brinu“ za njegovo zdravlje.

 

Ali, kada malo bolje razmislim, ko zna zašto je sve to dobro.

Dakle, mi ćemo da čekamo.

Pa da vidimo, onda, ko će se usuditi da „vakciniše“ internet...

                                           TEKSTOVI                                               ARHIVA

DA LI JE VIKILIKS U STVARI ZAMEŠATELJSTVO SAD?

Džejkob Hejbrun

Obamina administracija užurbano osuđuje Vikiliks zbog objavljivanja tajne diplomatske prepiske. Odavanje tajni je loša stvar, kažu nam, za američku nacionalnu bezbednost. Odnosi sa prijateljskim liderima će biti ugroženi. I tako dalje.

Ali, da li je to istina? Ili su ’curenja’ tajni, u stvari, deo pažljivo isplanirane zavere američke vlade?

Razmislite o tome za trenutak. Saudijci, saznajemo, žele da Amerika odrubi glavu iranske zmije. Egipatski predsednik Hosni Mubarak izjavio je da je iransko finansiranje terorizma "dobro poznato, ali to ne mogu reći javno. To bi dovelo do opasne situacije." U drugim objavljenim depešama američke diplomate opisuju Hamida Karzaija i njegove rođake sa neodobravanjem.

Može biti da se ustvari dešava nekoliko stvari. Jedno je sigurno, dokumenta imaju za cilj da u američkoj javnosti ostave utešni osećaj da zvaničnici nisu zaspali za volanom. Predsednik Obama možda ne može da kaže da je Karzai patološki korumpirani ludak, ali je jasno da je to ono što on i njegovi emisari misle. Niti imaju ikakvih iluzija o Iranu. Ili o Severnoj Koreji. Toliko o mitu da je Obama ’izgubljen’. Ovo bi dakle moglo podstaći administraciju da u tajnosti pozdravi objavljivanje tih dokumenata.

Ali, ima još.  Većina stranih lidera naznačenih u dokumentima navode puke očiglednosti. Već je godinama jasno da Saudijci i razne druge umerene zemlje Bliskog Istoka žele da vide kako Amerika i Izrael zadaju nokaut udarac iranskim mulama. Ali se boje da to javno kažu. Sada je Vikiliks to uradio za njih. Istovremeno, Obamina administracija je povećala i psihološki pritisak na Iran, gde se nedavno odigrala likvidacija jednog od vrhunskih domaćih nuklearnih naučnika. Poruka je jasna: radi za režim i platićeš cenu za to. Možda čak za godinu dana budemo imali i novi Vikiliks o toj temi, u kome će se ispostaviti da je Mosad aranžirao taj napad.

Tačno je da je američka vlada sklona tajnovitosti dokumenata koja je prevršila sve granice, nešto što je preminuli senator Danijel Patrik Mojnihan žestoko osuđivao i oko čega stalnu bitku vodi svakog poštovanja vredan Stiven Aftergud iz Federacije američkih naučnika.

Možda je Vikiliks način za zaobilaženje ovakvih ograničenja. Pružiti američke pretnje na crno na belo, a pritom se pretvarati da se gnušate gubitka tajni, može biti moćno oružje. Ako je to slučaj, onda Obama može biti veći maher nego što je iko mogao pretpostaviti.

 
Džejkob Hejbrun je viši urednik u časopisu "The National Interest"

 
(Jacob Heilbrunn: Are the WikiLeaks Actually An American Plot? The National Interest, November 29, 2010, prevod - NSPM)

                                          TEKSTOVI                                               ARHIVA

SLUČAJ „VIKILIKS“

"DIPLOMATSKI 11. SEPTEMBAR“ ILI „GLOBALNI DRŽAVNI UDAR“?

Vanja J. Vučenović i Milorad Vukašinović

Naći nekog ko želi da učini neku stvar, a zatim mu omogućiti da je i učini, i to sa uverenjem da postupa u svom najboljem interesu - to je suština svake specijalne operacije

                                   (Alen Dals, direktor CIA 1953–1961)


U vezi sa slučajem „Vikiliks“ nameće se nekoliko značajnih zapažanja koja zavređuju  da im se posveti nekoliko skromnih redova, čime bi se pokušao pružiti odgovor na pitanje šta je sve „ono“ što se potencijalno krije iza paravana, u svetskoj javnosti, skandalozno predstavljenog otkrivanja tobožnjih tajnih dokumenata na jednom "zloglasnom" internet sajtu.

Prvo,  potpuno je deplasirano čak i pomisliti da je jedan pojedinac „van sistema“, pod imenom Džulijan Asanž, inače vlasnik internet portala „Vikiliks“, uopšte bio u stanju da dođe do tako „poverljive“ dokumentacije, osim ako se ne radi o informacijama za koje je „neko“ na mnogo višim globalističkim pozicijama procenio da one treba da se puste u etar, kako bi se izazvale višestruke posledice po stanje u svetu, čime se ozbiljno zapretilo da on više nikada ne bude isti. Da li sve nas neko „s vrha“ želi da uvede u stanje planiranog, kontrolisanog haosa? U čemu se, zapravo, sastoji jedan takav dobro osmišljeni haos?  Na ovu upitanost nastojaćemo da odgovorimo pitanjima koja nas prosto sustižu iz trenutka u trenutak, a čime ćemo nastojati, ako ništa drugo onda bar da podstaknemo čitaoce na razmišljanje o mogućoj pozadini ovog izuzetno značajnog događaja za svet u celini.

Jedinstveni odgovor na pitanje - šta zapravo stoji iza i koji je osnovni cilj ovog događaja koji je pobudio veliku pažnju - nije moguć u ovom trenutku. Možda je razlog tome jednostavna činjenica da se radi o događaju koji je trebalo da ostvari nekoliko značajnih ciljeva za one koji su ga projektovali. Pitate se: koji su to ciljevi?

·     Da li u dobro osmišljenoj pozadini objavljivanja "tajnih“ dokumenata na sajtu "Vikiliks"("Wikileaks") stoji potencijalno "pakleni plan" globalnih centara moći da se internet komunikacije učine i predstave kao opasne po „opstanak“ čovečanstva ( u rangu nuklearnog oružja ili pretnje "globalnog terorizma"), a sve to da bi se dobio svojevrsni legitimitet za preuzimanje oštrih, drakonskih mera u cilju sveukupne kontrole globalnih internet i svih drugih preostalih slobodnih komunikacija? Da li se možda „operacija  Vikiliks“ (ne)namerno i slučajno naslanja na novu doktrinu NATO-a za 21. vek kojom je, između ostalog, predviđeno i obračunavanje sa „internet terorizmom“. Ko će stradati u tom obračunu, tačnije, ko će biti markiran kao terorista ili „internet huligan“? Da li možda svi oni koji slobodno promišljaju i iznose svoje stavove na internet mreži, a koje odudara od „NATO globalističkih standarda“? Da li nas očekuje skora „smrt“ interneta? Potpuna kontrola mišljenja i razmišljanja u svim sferama? Šta bi na sve to rekao Orvel?

            Dalje...  

·         Postoji li mogućnost da je odmetnuta globalistička "klika" razmeštena u brojnim moćnim privatnim vojnim korporacijama u SAD na ovaj način još jednom (nakon 11. septembra) izvršila svojevrsni državni udar ponovo svesno diskreditujući zvanične američke institucije, američki pravni i politički sistem, a ponajviše aktuelnog predsednika Baraka Obamu, koji vrlo moguće da nije ispunio sve one planove zbog kojih je i bio postavljen na čelo Amerike? Koji su to zadaci na kojima je „pao“ Obama? Sada je već svima potpuno jasno da se 11. septembra 2001. godine u SAD dogodio državni udar (tihi, zaverenički prevrat), kada su celokupnu vlast u toj zemlji preuzele vojne korporacije, a nedugo po preuzimanju vlasti povele, kako nam je tada predstavljano, navodni „sveti rat“ protiv „globalnog terorizma“. Ipak, nije bilo potrebno da prođe mnogo vremena da bismo zaključili da se radilo u stvari o  agresivnom i otvorenom imperijalnom ratu protiv onih zemalja, koje su iz geostrateških i geoekonomskih razloga „zapali za oko“ predstavnicima globalne elite oličene u moćnim vojnim korporacijama. Upravo je ova  „strukrtura“ bila izrazito nezadovoljna izborom Obame za predsednika,  jer se dogodilo isto ono što i za predsednikovanja Bila Klintona, a što nikako nije po volji moćne vojne industrije. Naime, značajno su smanjeni su izdaci za vojnu industriju, koja je sektor realne američke privrede. Verovatno vam je poznato da je Obama kandidat, ispravnije rečeno, pulen super-uticajnih krugova sa Volstrita, o čemu uostalom govori i sastav njegove vlade, koja je vlada Volstrita. Vikiliks zbog toga najavljuje i „priče“ sa Volstrita.Slučajno? Ko bi mogao da bude meta?  Druga činjenica koja upućuje na ovakav zaključak jesu nedavno održani izbori, gde je Obama doživeo popriličnu katastrofu, pa je moguće da globalisti na ovaj način žele da se oslobode nepootrebnog tereta, u paketu sa njihovom marionetom Hilari Klinton.

Ne bi trebalo isključivati ni mogućnost da se iza „Vikiliksa“ radi o dobro sračunatom napadu globalista na praktično sve nacionalne resurse, na temelje nacionalnih država i na njihova rukovodstva. Naime, da li to posle globalne krize i ogromnih zaduživanja dolazi na red moralna diskreditacija nacionalnih elita? Ili se možda radi o nastojanju globalne elite da se u međunarodnim odnosima izazove  permanentni, tinjajući "rat svih protiv svih", i želja da se diskredituju praktično sve nacionalne države, te na taj način ponovo ukaže na prevaziđenost , za globaliste, "sumnjivih" koncepata nacionalnih država, njihovih lidera i vlada. Da li će „diplomatski 11. septembar“ isprovociran odavanjem „tajne“ dokumentacije izazvati pomenuto stanje haosa i opšteg nepoverenja u međudržavnim odnosima, kada će se kao jedino rešenje ozdravljenja tih odnosa nametnuti dalja centralizacija globalne vlasti u konačnom cilju uspostavljanja jedne svetske vlade

·         Da li je možda „operacija Vikiliks“ trebalo i da preusmeri pažnju svetskoj javnog mnjenja na Iran, koji se, podsećanja radi, u dokumentaciji Vikiliksa pominje kao „faktor destabilizacije Iraka“, što bi lako moglo da ukaže da je i svudaprisutni Mosad „umešao svoje prste“? Jasno je da bi se, ukoliko je ovakva konstatacija makar i donekle tačna, na taj način dao puni legitimitet vojnim strukturama u SAD da ponovo „preventivno“ vojno deluju, ovog puta u poslovično omraženom, ali geostrateški izuzetno zanimljivom Iranu.

Dakle, ovo su bile samo neke od upitanosti na koje nas navodi „slučaj Vikiliks“. Daleko od toga da smo kroz gore izneta zapažanja u potpunosti dali odgovore na sve nedoumice koje se vezuju za ovaj „skandal globalnih razmera“.

To i nije bila naša glavna intencija, naprotiv.

Cilj nam je bio da vas podstaknemo na razmišljanje, poštovani čitaoci, i ukažemo na činjenicu da se u današnjem svetu svi značajniji globalni “događaji“ prosto moraju „čitati između redova“, da bi se u svojoj kompleksnosti, bar donekle, mogli razumeti.

Kao i što se moraju pažljivo analizirati poslednji pokušaji globalne elite da se uspostavi red koji nastaje iz haosa izazvanog „curenjem“, navodne, tajne, strogo poverljive dokumentacije Sjedinjenih Država.

Dakle, „Ordo ab chao“...

                                             TEKSTOVI                                               ARHIVA

IZA VIKILIKSA STOJE CIA I MOSAD

Mirza Aslam Beg-Bivši pakistanski general

Nekadašnji glavnokomandujući pakistanske armije general Mirza Aslam Beg ističe da operacija otkrivanja poverljive dokumentacije na sajtu “Vikiliks” predstavlja zaveru Sjedinjenih Država usmerenu na  stvaranje razdora između prijateljskih i susedskih zemalja.

SAD ima svoju značajnu ulogu u ovoj zaveri, i izveštaji objavljeni na sajtu Vikiliks su samo deo strategije psihološkog ratovanja koje sprovodi Amerika, naglašava Beg za agenciju FNA u Islamabadu.

On je istakao da su SAD mogle da spreče curenje informacija da su to istinski želele i istovremeno naglasio da će krajnji i stvarni dometi zavere izazvane plasiranjem ove dokumentacije biti otkriveni u budućnosti.

Nekadašnji komandant pakistanske armije naglašava da CIA i izraelski Mosad nastoje da destabilizuju i oslabe Pakistan, te da je dokumentacija Vikiliksa koja se tiče Pakistana samo deo takvih nastojanja.

Pre svega, taj pokušaj destabilizacije kontroverznom dokumentacijom  odnosi se na nastojanje da se izazove neprijateljstvo između Pakistana i Saudijske Arabije, kaže Beg, podsećajući da je saudijski kralj Abdullah bin Abdul Aziz, inače bliski saveznik Pakistana, navodno označio pakistanskog predsednika Asifa Ali Zardaria kao glavni uzrok za nesreću u njegovoj zemlji.

Kabinet predsednika Pakistana je ubrzo reagovao tvrdnjom da informacije objavljenje na sajtu Vikiliks ne predstavljaju ništa drugo do “pokušaj da se izazove konflikt i nesporazum između dve značajne i bratske muslimanske zemlje".

(korišćeni izvor - FARS News Agency) 

                                              TEKSTOVI                                               ARHIVA