MISLI SVOJOM GLAVOM

OVO SU PREDMETI KOJI NAS TRUJU!

17.12.2011

 

 Proizvodi koji se najčešće motaju po kući, a ozbiljno ugrožavaju naše zdravlje

Pazite šta kupujete!
Za proizvođače je najvažnije da je ambalaža ili proizvod koji prodaju za kupca jeftin i prijatan za oko. Na eventualnu opasnost koja vam od određene plastike ili metala preti ukazuje vam šifra na dnu proizvoda. Ako je uopšte razumete.

Ogrebani teflonski tiganji

Perfluorinatne hemikalije (PFC) izvor su brojnih problema. Dođe li do zagorevanja, pare sadrže TFE, materiju za koju se sumnja da izaziva tumor. Ne koristite ovakvo posuđe, ili pazite da se tiganj nikad ne pregreje.

Ambalaža za hranu koju naručujemo

Pakovanje na kom se nalazi simbol za recikliranje #6 sadrži polistiren. Ako ovaj sastojak prodre u hranu ili pitku vodu, može izazvati neravnotežu endokrinog sistema, a neka istraživanja ga povezuju i s pojavom raka.

 

 Stari i oštećeni lonci

Mogu da sadrže aluminijum, koji povezuju s Alchajmerovom bolešću. Ipak, nijedna studija nije dokazala definitivnu vezu. Za svaki slučaj, rešite se starog posuđa, u kojem može doći do prodora aluminijuma u hranu. Lisnato povrće i kisele namirnice kao što je paradajz apsorbuju ga u najvećoj meri.


Sportske flašice za vodu

Pazite na plastiku sa oznakom #7, kao i na metalom obložene termose i većinu plastičnih bočica za bebe. Reč je o polikarbonatnim bočicama, koje sadrže bisfenol A, za koji se sumnja da pospešuje razvoj raka prostate.
Radije pijte iz staklenih ili keramičkih flašica, ili onih sa oznakom #2. Ne stavljate plastiku u mikrotalasnu ili mašinu za pranje posuđa. Plastika sa oznakama #2, #4 i #5 sigurnija je nego ona sa #1, #3, #6 i #7.


Plastična ambalaža za sokove i vodu

Plastika sa oznakom #1 sadrži polietilen-tereftalat i od nje su napravljene flaše za sokove i vodu, koje se smatraju sigurnim, ali su za jednokratnu upotrebu. Ne treba ih ponovo koristiti jer se na njima mogu nakupljati bakterije. Čak i ako ih operete, ne možete biti sigurni da su ispravno dezinfikovane.


Plastične igračke i zavesa u kupatilu

Ovi predmeti, baš kao i plastične baštenske garniture, sadrže polivinil-hlorid (PVC), koji prilikom izrade ispušta toksične hemikalije. One mogu da oštete jetru, bubrege i reproduktivni sistem kod životinja, a imitiraju hormone, pa mogu da razore hormonsku ravnotežu i poremete rast i razvoj dece. Zato izbegavajte PVC i igračke od mekane plastike, koje deca mogu da stave u usta, i potražite plastiku sa oznakom #2, #4 ili #5, jer ne ugrožava zdravlje.
 

                                                                                             

Kosmička dimenzija čoveka

27.12.2011
Ljubodrag Simonović – Duci

 

 U toku je prelazak čovečanstva iz terestrijalnog u kosmičko bivstvovanje. Zahvaljujući naučnim saznanjima i tehničkim inovacijama, shvatanje prirode u savremenom svetu proširuje se na kosmičko prostranstvo i nastanak i opstanak čovečanstva sagledava se iz kosmičke perspektive, što znači u kontekstu nastanka i evolucije kosmosa. To više nije odnos prema kosmosu koji se zasniva na praznoverici, religioznim iluzijama i astrološkim hipotezama, već odnos koji se zasniva na naučnim saznanjima i tehničkim pronalascima. Kosmos postaje konkretni („eksterni“) životni prostor za čoveka i on počinje da shvata sebe kao konkretno kosmičko biće. To daje novi kvalitet istorijskom razvoju čovečanstva i shvatanju prirode, kao i (samo)shvatanju čoveka kao (emancipovanog) prirodnog (kosmičkog) bića.

U kapitalističkoj viziji budućnosti, zemlja je svedena na sirovinski i energetski izvor, a odnos prema zemlji zasniva se na eksploatatorsko-profitabilnom principu. Sve veći nedostatak sirovina i energije doprinosi stvaranju svesti da život čoveka na zemlji ima privremeni karakter i da se njegova egzistencijalna perspektiva nalazi u naseljavanju drugih planeta. Zemlja postaje odskočna daska za „osvajanje svemira“, a nebeska tela sirovinski izvor i kao takva predmet eksploatacije. Kosmos postaje prostor kapitalističke ekspanzije u kome se vodi borba za ovladavanje sirovinskim izvorima i iz koga neprestano vreba opasnost (u vidu krvoločnih „vanzemaljaca“ koji dobijaju status kosmičkih „terorista“), što neminovno uslovljava i opravdava razvoj sve ubitačnije vojne tehnike koja će, razume se, biti upotrebljena za uništavanje „prekobrojnih“ i „nepodobnih“ na zemlji da bi najmoćnije kapitalističke korporacije ovladale ovozemaljskim izvorima sirovina i energije. Istovremeno, nameće se iluzija da se tehničkim sredstvima može obezbediti „večna“ egzistencija čovečanstva u svemiru. U ovom kontekstu pojavljuje se upozorenje jednog od najpoznatijih fizičara današnjice Stivena Hokinga (Stephen Hawking) da ljudi najkasnije za 200 godina mora da se presele na neku drugu planetu. Čak i ako se to desi, šta se sa tim „rešava“? Koji će poredak čovek uspostaviti na drugim planetama? Po Hokingu, to može biti samo kapitalizam. Kolonizovanjem drugih planeta kapitalizam postaje kosmički poredak, a apsolutizovani princip profita postaje vladajući kosmički princip. Hoking ukida čoveka kao životvorno i slobodarsko biće i svodi prirodu čoveka na destruktivnu prirodu kapitalizma. Polazeći od toga, on se zalaže za bekstvo čoveka sa zemlje na druge planete. Međutim, ukoliko su ljudi kao takvi uzrok propasti života na zemlji i oni kojima uspe se dokopaju neke druge planete radiće isto ono što su radili na zemlji: boriće se za vlast i novac i na taj način uništiti život i na toj planeti. Drugim rečima, bekstvo na druge planete je besmisleno jer čovek ne može da pobegne od svoje „zle“ prirode. Ako je čovek po svojoj prirodi „destruktivno biće“, nema mesta u kosmosu gde će stvoriti svoj dom i uspeti da opstane. Čovek postaje kosmički beskućnik koji je osuđen na večno lutanje – jer sve uništava.

Na osnovu kataklizmičkih scenarija razvija se ideja o „zastarelosti  tradicionalnog čovečanstva“, koje je u egzistencijalnom i u esencijalnom smislu vezano za zemlju, i o potrebi da se stvori „novo čovečanstvo“ koje će biti u stanju da se vine u kosmos. Čovek mora mentalno i telesno da se prilagodi izazovima koje nameće „kosmička epopeja“. Budućnost čovečanstva svodi se na stvaranje „rase kiborga“ koja će biti u stanju da se „takmiči“ sa „inteligentnim mašinama“ i „osvaja“ planete. Savremena nauka usmerava čoveka ka mehanicističkom poimanju sebe i kosmosa. Briše se prirodna i humana istorija društva i na taj način dovodi u pitanje čovek kao emancipovano prirodno i humano biće. Kosmos je sve bliži čoveku u tehničkom smislu, ali je sve dalje od čoveka u prirodnom i humanom smislu. Kada se stvari sagledaju u realnoj društvenoj dimenziji, „kosmička epopeja“ postaje jedan od tehnokratskih mitova sa kojim se uništava istorijska (samo)svest čoveka, a time emancipatorsko nasleđe nacionalnih kultura i građanskog društva na kojima se zasniva ideja novuma, a to znači ideja budućeg (humanog) sveta. Slobodarsku maštu zamenjuje „kosmička vizija budućnosti“ koju proizvodi holivudska filmska mašinerija potpomognuta od strane vojne industrije. Mitološka projekcija „kosmičkih svetova“ postaje sredstvo za obezvređivanje naše planete i za obračun s verom da je moguće očuvati život na zemlji. Proizvodi se tehnokratski zasnovana kvazi-religiozna iluzija da prava istorija čovečanstva počinje u kosmosu i njoj odgovarajući vrednosni izazovi sa kojima se obezvređuje čovek kao prirodno i humano biće. Putem holivudske filmske industrije stvara se utisak da su kosmička sazvežđa na dohvat ruke čovečanstvu i da je „osvajanje drugih planeta“ njegova neposredna budućnost. Relativizuje se vreme i kosmički prostor i na taj način gubi se predstava o realnom vremenu u kome živimo. Vezivanje neposredne budućnosti čovečanstva za kosmičko prostranstvo predstavlja jednu od najpogubnijih iluzija koju stvara holivudska filmska industrija. Istovremeno, istorijsko vreme pretvara se u apstraktno vreme u kome se, u virtuelnom kosmičkom prostoru, reprodukuje kapitalistički svet na „višem“ tehničkom nivou.

„Prodor u svemir“ doprineo je da se čovek sučelji s beskonačnim prostranstvom vaseljene na način koji svodi zemlju na kosmičku česticu koja u svakom trenutku može da nestane. Zemlja postaje beznačajna u odnosu prema kosmičkom prostranstvu koji industrija zabave nudi čoveku kao virtuelni svet. Saznanje činjenica o kosmičkom položaju zemlje i čovečanstva obesmišljava svaku težnju za očuvanjem života na planeti. Naučna saznanja izazivaju strah za opstanak, a ne nude rešenja – jer se rešenja ne nalaze u sferi nauke, već svakodnevnog života. Asteroidi, komete, supernove, crne rupe, anti-materija – sve te pojave postaju projekcija straha od uništenja koji stvara kapitalizam kao destruktivni poredak. Odnosi između ljudi ne zasnivaju se na potrebi čoveka za čovekom, što znači na potrebi čoveka da učini nešto što će doprineti boljitku čovečanstva, već su posredovani katastrofičnim scenarijima koji obesmišljavaju svako angažovanje koje može da otvori nove prostore slobode i poveća verovatnoću ljudskog opstanka. Na taj način kapitalizam koji sve dramatičnije dovodi u pitanje opstanak čovečanstva, što znači kao jedina realna opasnost za čovečanstvo, „nestaje“ u kataklizmičkim projekcijama „budućnosti“. Istovremeno, degenerisanjem čoveka kao prirodnog i ljudskog bića kapitalizam uništava mogućnost opstanka i razvoja čoveka kao emancipovanog kosmičkog bića koji stvara svoj – humani kosmos.

Holivudska filmska industrija zaluđuju mlade kosmičkim vizijama istovremeno dok kapitalizam sistematski uništava život na zemlji. Ne samo da se u kosmičke programe ulažu ogromna sredstva, koja bi mogla da budu iskorišćena za uspostavljanje ekološke ravnoteže na zemlji, već oni dobijaju spektakularnu dimenziju i kao takvi služe da se iz javnosti uklone prizori masovnog umiranja dece od gladi, žeđi i bolesti, prizori monstruoznih „humanitarnih intervencija“ i savremenih koncentracionih logora, kao i prizori sve dramatičnijeg uništavanja životinjskih vrsta, reka, okeana, vazduha, šuma, njiva i pašnjaka, glečera… Od posebnog značaja je to što „kosmički projekti“ služe za stvaranje mita o „neograničenim mogućnostima razvoja nauke i tehnike“ – koji postaje sredstvo za stvaranje mita o „neograničenim mogućnostima razvoja kapitalizma“. U konačnom, „prodor u kosmos“ ne stvara boljitak čovečanstvu i ne povećava izvesnost ljudskog opstanka, već sputava borbu protiv kapitalizma i doprinosi razvoju novih mehanizma dominacije, manipulacije i destrukcije.

Ne nemoć da se suprotstavi prirodnim kataklizmama, već konformizam i usamljenost izazivaju kod savremenog čoveka potrebu za mistikom i drugim oblicima bekstva iz života koji ga usmeravaju da smisao života traži u iracionalnim sferama. Ne beskrajno kosmičko prostranstvo, već usamljeničko beznađe izaziva kod čoveka strah kada baci pogled poput neba. Shvatanje beskonačnosti kao otvorenosti, što znači kao mogućnosti beskonačnog razvoja stvaralačkih moći čoveka i prostora slobode uslovljeno je stvaranjem humanog društvenog poretka na zemlji. Samo razvoj međuljudskih odnosa, što znači osećanje da nije sam na zemlji, stvara u čoveku osećanje da nije sam u kosmosu i daje smisao ljudskom životu. Zagrljeni mladi ljudi u beskrajnom kosmičkom plavetnilu ne vide izvor opasnosti, već neograničeni prostor budućnosti.

Da su razmere kapitalističkog destruktivnog ludila bezgranične, pokazuje i to što kapitalisti nastoje da pretvore kosmički prostor u vojni poligon sa kojeg je moguće uništiti život na zemlji. Razvoj kapitalizma kao totalitarnog poretka destrukcije doveo je do toga, da najveća opasnost opstanku čovečanstva i naše planete ne preti od nebrojenih kosmičkih tela i kosmičkih kataklizmi, već od kapitalizma! U esencijalnoj i egzistencijalnoj projekciji budućnosti, razvoj proizvodnih snaga treba da bude usmeren na humanizovanje sveta i oplemenjivanje prirode, odnosno, na povećavanje izvesnosti opstanka čovečanstva. U tom kontekstu, „prodor“ čoveka u kosmos treba da bude usmeren na razvoj tehničkih sredstava sa kojima može biti sprečena eventualna opasnost po zemlju koja dolazi iz kosmosa, kao što je to udar nekog kosmičkog tela, ili preterano zračenje koje može da nastupi kao posledica eksplozija na suncu, ili nekih dalekih nebeskih tela i tsl. Istovremeno, „prodor“ u kosmos treba da doprinese ne samo povećavanju izvesnosti opstanka čovečanstva, već i njegovom ujedinjavanju radi rešavanja osnovnih egzistencijalnih i esencijalnih pitanja. U tom smislu, najvažnija neposredna posledica „prodora“ u kosmos treba da bude stvaranje humanog sveta.

Što se tiče pitanja da li u kosmosu postoje bića slična nama, problem je u tome što se stvari sagledavaju u kvantitativnim relacijama i u dimenziji datosti koja ima statični karakter, što znači na tehnički i time apstraktni način. Čitava problematika nalazi se, zapravo, van ravni kvantitativnog sravnjivanja i teorije verovatnoće. Nema ničega u kosmosu što je slično, pogotovu ne nečega što može da se poistoveti sa ljudskim svetom. Ljudski svet samo je u materijalnom smislu deo beskrajne vaseljene. U kvalitativnom smislu on je bitno različit od kosmosa koji ga okružuje i nesamerljiv je sa mogućim životnim oblicima. Suština ljudskog sveta je njegova istoričnost, što znači da on neprestano doživljava kvalitativni preobražaj – postaje ljudskim svetom, pri čemu čovek neprestano postaje čovekom. Kao istorijsko i društveno biće čovek je neponovljivo kosmičko biće i to čini specifičnost i neponovljivost ljudskog sveta u kosmičkim razmerama. Otvorenost budućnosti koja se zasniva na bezgraničnim stvaralačkim i slobodarskim potencijalima čoveka čini suštinu i jedinstvenost ljudskog kosmosa. Istovremeno, polazeći od ideje beskonačnosti, može se doći do zaključka da u kosmosu postoje nebrojene varijacije životnih oblika, što znači nebrojene mogućnosti postojanja kvalitativno različitih organizama i bića.

U kontekstu kosmoloških razmatranja, zavređuje pažnju shvatanje kosmičke suštine čoveka koje je, u intervjuu sa Džonom Smitom (John Smith) iz 1899. godine, izneo Nikola Tesla, jedan od najvećih naučnika modernog doba. Tesla se zalaže za kosmološki panteizam koji ima energetski karakter. On uspostavlja mistični odnos prema svetlosti koja je svojevrsni „božiji duh“ i kao takva izvorište energije koja struji u čoveku. Čovek je, zapravo, samo jedan od oblika u kome se pojavljuje energija i kao takav je besmrtan. Svetlost ga stvara i u svetlosti doživljava večno postojanje. Nema prirode kao specifične materije; nema evolucije živog sveta i čoveka kao najvišeg oblika u razvoju prirode; nema ljudskog sveta kao specifičnog kosmosa i čoveka kao specifičnog kosmičkog bića… Čovek je ukinut kao prirodno, društveno i istorijsko biće i sveden je na svojevrsnu bateriju čiji energetski potencijal predstavlja izvorište njegovog radnog i stvaralačkog elana. Mentalne vežbe treba da mu obezbede mentalnu snagu, a to znači da spreče rasipanje energije i da je usmere na razvoj čula i umnih sposobnosti. Žena je nepoželjna jer oduzima muškarcu mentalnu i telesnu energiju. Razvoj telesnih čula odvija se tako što se sakati erotsko biće čoveka i čulo ljudskosti. Odnos čoveka prema svetu nema društvenu i slobodarsku, već meditativnu prirodu. Budući da ne shvata čoveka kao slobodarsko biće, Tesla nije u stanju da shvati prirodu prometejske vatre, što znači slobodarskog prosvetljenja. Njegova vizija budućnosti ne zasniva se na slobodarskom umu, već na kosmološkom misticizmu koji ima tehnokratsku prirodu.

Što se tiče ideje „boga“, ona se ne zasniva na poštovanju prirodnih zakona i veri u stvaralačke moći čoveka kao slobodarskog bića, već na strahu od prirodnih sila i od smrti (nestanka). Da „bog“ postoji, insistiralo bi se na empirijskom i racionalnom, a ne na mistifikatorskom teološkom praznoslovlju koje treba da blokira razum, i na molitvenim i liturgijskim ritualima koji treba da izazovu psihičke efekte koji će proizvesti fatalističku podaničku svest. Kako neko može da „ne veruje u boga“ ukoliko je on „sveprisutan“ i „svemoćan“? Isto tako, da „bog“ postoji svako od nas imao bi neposredni odnos sa njim, što znači da bi crkva kao „posrednik“ između „boga“ i čoveka bila besmislena. Osnov religije je religiozna svest koja je rezultat istorijskog razvoja društva. Prvobitni oblik religiozne svesti je animizam, sledi totemizam, pa politeizam. Monoteizam je najviši oblik u razvoju religiozne svesti. Nije „bog“ stvorio svet, već je čovek na određenom stepenu istorijskog razvoja stvorio ideju „boga“ koja mu je oteta i koja je postala privatna svojina crkava. Veliki srpski prosvetitelj Vasa Pelagić tvrdio je da su bogomolje „dućani“ u kojima popovi prodaju ljudima laži o „bogu“.

Istorijski gledano, „bog“ se pojavljuje kao od čoveka otuđeni stvaralački princip putem koga čovek biva lišen (samo)stvaralačke (samo)svesti i slobodarskog dostojanstva. Putem ideje „boga“ kao „stvaraoca sveta“ stvaralačke moći čoveka otuđuju se od njega i postaju sredstvo za njegovo potčinjavanje od strane vladajuće klase i za obogotvorenje klasnog poretka koji se zasniva na „svetoj“ privatnoj svojini (a crkve se zasnivaju na kolektivnoj svojini – koja hipokrizija!) i eksploataciji seljaka i radnika. U istoriji čovek je bio u podređenom položaju u odnosu prema (imaginarnom ili realnom) kosmosu koji je imao metaforički i političko-instrumentalni karakter i služio kao sredstvo za pribavljanje večnosti vladajućem poretku. Ljudska životvornost je imaginarna: stvaranje imaginarne religiozne svesti postaje „kompenzacija“ za lišavanje čoveka sposobnosti da stvori ovozemaljski svet po svome liku. Umesto da je ideja „boga“ kao kreativistički princip sredstvo za razvoj samosvesti čoveka kao samosvojnog kosmičkog bića, za razvoj njegovog slobodarskog dostojanstva i za ujedinjenje čovečanstva u borbi za očuvanje života na zemlji, ona je sredstvo vladajuće klase za brisanje emancipatorskog nasleđa i za proizvođenje fatalističke svesti koja čovečanstvo vodi u smrt (ideja o „nebeskom narodu“, „raju“, „večnom nebeskom životu“ i tsl.). Hrišćanstvo upućuje čovečanstvu stravičnu poruku: čovek mora i treba da pati. Ukoliko je čovek srećan na zemlji, „rajski vrtovi“ su besmisleni. Što se tiče smrti, ona daje smisao životu. „Večni život“ je najgore prokletstvo.

U emancipatorskom smislu, ideja „boga“ kao stvaraoca ljudskog sveta je rezultat istorijskog razvoja društva i ona govori o postajanju čoveka samosvojnim kosmičkim bićem. Razvoj samosvesti čoveka kao stvaralačkog bića i stvaraoca (svog) sveta osnov je teorije o svetu kao “božanskoj tvorevini”. “Bog” je izraz osamostaljenja čoveka od prirode i stavljanje njegovih “iznad” prirodnih moći. Putem ideje “boga” čovek postaje autonomna stvaralačka moć i u tom smislu samosvojno kosmičko biće: stvaranje sveta je svesno i voljno delo. „Bog“ nije stvaralac ljudskog sveta, ali je simbolični izraz specifičnog odnosa čoveka prema kosmosu kao samosvojnog kosmičkog bića. On se pojavljuje kao istorijski kvalitet putem koga čovek dolazi do ideje sveta kao specifičnog kosmosa i do ideje o sebi kao specifičnom kosmičkom biću, i kao kvalitet koji pruža mogućnost da čovek kao specifično kosmičko biće prevaziđe beskrajni (materijalni) kvantum kosmosa i shvati kosmos kao životvornu celinu. Istovremeno, ideja da duh može da stvara materiju može da znači da su stvaralačke moći čoveka i njegova stvaralačka mašta snage koje mogu da stvore nepostojeće. Čovek sa svojim stvaralačkim duhom i stvaralačkim sposobnostima ne može da stvori materiju ni iz čega (creatio ex nihilo), ali može putem stvaralačke prerade materije da omogući da se realizuju njeni životvorni potencijali. Radi se o afirmisanju životvornog principa kao univerzalnog kosmičkog principa i čoveka kao specifičnog kosmičkog bića koji predstavlja najviši oblik u kome je realizovana životvorna priroda vaseljene.

Shvatanje da se istinsko, koje pruža mogućnost čoveku da prevaziđe postojeći svet, ne nalazi izvan, već u čoveku, predstavlja jednu od najvažnijih emancipatorskih ideja hrišćanstva. Ne osvetljenje, već prosvetljenje predstavlja osnovni princip oduhovljenja čoveka. Iz toga proističe da isijavanje ljudskosti, na čemu se zasniva Benjaminova aura, predstavlja osnov za uspostavljanje društva kao bratske zajednice „svetlećih“ ljudi. Istovremeno, ljudskost koja zrači iz čoveka predstavlja svetlost koja osvetljava put u budućnost. Jedna od najdramatičnijih istina, koja pruža mogućnost čoveku da uprkos najgoroj tiraniji sačuva veru da može da se izbori za pravedni svet, glasi: i najslabija svetlost može da razbije najgušću tamu. Plamen sveće je simbol te istine. Osvetljavanje bogomolja veštačkom svetlošću je način na koji se steriliše njihova prosvetiteljska moć i one pretvaraju u kulise postojećeg sveta. Smisao njihovog postojanja je u tome, da zrače svetlošću koja omogućava čoveku da vidi ono što je nevidljivo. Iz njih treba da isijava istinska svetlost koja ne osvetljava, već prosvetljava čoveka. „Grandiozne“ bogomolje nisu svetionici iz kojih isijava svetlost istine, već su otelotvorenje ovozemaljske političke i ekonomske moći crkvene oligarhije. One ne prosvetljuju, već zadivljuju (malo)građane svojom monumentalnošću. Veličina vere ne meri se veličinom bogomolja, već dubinom poimanja istinskog. Vera se ne nalazi u zidovima crkava, već u srcima ljudi. Lažna vera zasniva se na spektakularnoj iluziji; prava vera zasniva se na nevidljivoj istini.

Pitanje o „bogu“ je, zapravo, pitanje o suštini čoveka i kosmosa. Kao takvo, ono je „posrednik“ između čovečanstva i svemira. Postajanjem čoveka emancipovanim kosmičkim bićem ideja „boga“ dobija novu dimenziju. U vreme kosmičke ekspanzije čovečanstva ona više nema šta da traži u sferi „nebeskog“ prostora. Ideja „boga“ može da preživi samo u dubini ljudskog bića i to pre svega kao estetska ideja koja pruža mogućnost čoveku da na humani način pojmi kosmos i odnosi se prema njemu kao životvornoj celini. Istovremeno, ona ima razlog postojanja kao jedna od objedinjavajućih ideja čovečanstva u okviru anti-kapitalističkog pokreta – kao simbolična sinteza humanističkog nasleđa i humanističkih potencijala čovečanstva u odnosu prema tehničkom svetu i svođenju čoveka na puku materiju, što znači u odnosu prema mehanicističkom materijalizmu koji ima anti-duhovni i anti-životni karakter.

                                                                                        

PLAVO ZLATO

03.01.2012
Mara Knežević Kern

 

Dok se ubrzano i daleko od očiju srpske javnosti vrše pripreme za privatizaciju sektora za vodosnabdevanje ( uz najavu privatizovanja svih javnih preduzeća), iz Imperije pokusnih kunića SAD-a stižu zastrašujuće vesti o praktičnim posledicama pretvaranja vode u robu s jednom funkcijom – izvlačenja profita. Zovu je „plavo zlato“, i već uveliko zauzima mesto nafte na belosvetskim berzama, a epidemija zlatne groznice zahvata divlji Zapad. Tapiju na izvoru u ovom rimejku vesterna dobija onaj ko najbrže potegne – Zakon. Uz pomoć zakonodavaca i korumpiranih političara voda je svrstana u rang robe, o koju se otimaju hijene iz naftnih dinastija ne bi li se dokopale ekskluzivnog prava na proizvodnju i promet.

Među prvim žrtvama ukidanja jednog od osnovnih ljudskih prava – prava na pijaću vodu, našli su se siromašni stanovnici Alabame. Potomci afričkih robova iz okruga Džeferson suočeni sa težinom lanaca nametnutih od strane neorobovlasničkih korporacija, zbog enormnog podizanja cene vode ne mogu više sebi da priušte „luksuz“ korišćenja sopstvenog kupatila. Ljudi masovno zatvaraju ventile za dovod vode u domaćinstvo, a u dvorištima instaliraju kabine za poljski WC, dok vodu za kuvanje i piće nabavljaju na pumpi – što trenutno predstavlja uštedu.

Lokalni aktivista Šejla Tajson panično nagoveštava „pobune kakve Amerika ne pamti“, ali Imperija već ima spreman represivni mehanizam: Martijal lou („martial law“) – zakon koji omogućuva vojsci da nasilnim putem rešava nadolazeće probleme nacije, među kojima su žeđ i glad.

Ukoliko nekom podaniku SAD-a padne na pamet da bi sakupljanjem kišnice mogao da ublaži porodičnu tragediju, biće zaskočen novim pravnim aktom koji ovu aktivnost proglašava nelegalnom. Prema odluci nekoliko saveznih država (Juta, Vašington, Kolorado) zabrana se već sprovodi, uz obrazloženje administracije da kiša pripada nekom drugom. Prva žrtva bizarnog zakona je Mark Miler iz Solt Lejk Sitija, koji je dospeo na sud zato što je na svom imanju izgradio kolektor za kišnicu.

Iza Akta o zabrani korišćenja kišnice stoji kompanija za eksploataciju podzemnih tokova, koja je u cilju „odbrane prava na profit“ objavila studiju kojom dokazuje da se korišćenjem kišnice sa sopstvenih imanja umanjuje potražnja za isporukom vode, na koju kompanija ima monopol. Braneći osnovno preduzetničko pravo na profit, ugrađeno u temelje američkog sna, američko zakonodavstvo je socijalno ugroženoj klasi poništilo osnovno pravo na život.

FLOURIZACIJA VODE

S druge strane, u toku je realizacija još jednog „drevnog“ korporativnog sna o sprovođenju totalne kontrole stanovništva, uz masovnu sterilizaciju – najavljenu Dž. Holdrena „Ekosajens“: „Svesni smo da bi naš predlog – dodavanje u vodu i hranu hemikalija koje izazivaju sterilizaciju, mogao da zastraši ljude više od bilo kog drugog metoda za prisilnu kontrolu rađanja… Stoga ih moramo uveriti da će sve biti efikasno sprovedeno, bez opasnih nuspojava po decu i stare ljude, kućne ljubimce i stoku“.

Ovu, nekoliko decenija staru recepturu, javno je potegao mikrobiolog i nobelovac ser Mekfarlen Barnet ( Sir Mcfarlane Burnet), o čemu izveštava „Melburn ejdž“ (2002.) Bernet je najavio svoju pomoć australijskoj vladi u razvijanju programa za proizvodnju biološkog oružja, s namerom da se upotrebi protiv Indonezije i drugih „prenaseljenih“ zemalja Azije!

Istoričar Filip Dorling je otkrio tajni izveštaj iz 1947. godine, u kojem se nalazi ser Mekfarlenov predlog da se započne rad na razvijanju biološkog oružja – „kojim bi se putem vode i hrane proširila zarada, ali uz pažljivo odabrane patogene koji se neće razvijati u australijskim uslovima“.

I dok se američkoj sirotinji onemogućava slobodan pristup vodi, a stanovništvo planete podvrgava masovnoj sterilizaciji, finansijska elita troši enormna sredstva za „naučna istraživanja u cilju popravke ljudskog materijala“ – krajnji proizvod je supermen! Oksfordski profesor Džulijan Savolesku (Julian Savulescu) – nova zvezda naučnog neba žedne i gladne Imperije – bavi se genetskim intervencijama i etikom unapređenja ljudskih bića. U tekstu pod naslovom „Etika proširenja“, ovaj inventivni inženjer ljudskih duša zagovara korišćenje genske terapije i medikamenata u cilju stvaranja „srećnijih i zdravijih ljudi“. Ovo bi se – po Savoleskuu – moglo primeniti „mentalnim“ podsticanjem, uz pomoć hemikalija za poboljšanje raspoloženja koje bi se uzimale preko hrane i vode“.

U tekstu „Fluorid i budućnost: poboljšanje kongitivnog nivoa populacije“ („Fluoride and the Future: Population Level Cognitive Enhancement“) Savolesku tvrdi da će fluorizacija vode biti ključ za „budućnost čovečanstva“:

„Flourizacija je samo vrh ledenog brega. Nauka brzo napreduje u pronalaženju bezbednog i efikasnog  kognitivnog pojačivača koji će da poboljša naše mentalne sposobnosti. Ljudi su godinama koristili sirove pojačivače kao što su nikotin, kofein i anfetamin, ali se sada razvijaju visoko bezbedni i efikasni pojačivači koji će sasvim sigurno biti primenjeni, samo zavisi da li kroz vodu ili hranu“.

Nacisti su fluoridom pasivizirali logoraše, a farmakoindustrija ga koristi za spravljanje ozloglašenog „Prozaka“; uprkos tome, engleski ministar zdravlja Alan Džonson najavio je (2008) neophodnost dodavanja fluorida u vodu, zahtevajući od kompanija koje prodaju vodu da je na taj način „obogate“. Savuleskuova vizija je izraz transhumane grane eugenističkog pokreta, koji želi da poboljša ljudsku vrstu do te mere da izuzetno nadareni postanu „bogolike kreature“. Pojam transhumanizam je prvi put upotrebljen od strane osnivača UNESKO – a  Džulijana Hakslija 1952. godine, koji je i sam duboko verovao u ideju o natčoveču. Savulesku tvrdi da „liberalna eugenika“ nema veze sa nacističkom eugenikom – zato što ne veruje u postojanje jednog genotipa i zato što je „dobrovoljna“.

Za „dobrovoljnost“ se pobrinuo američki Kongres, usvajanjem Akta o unapređenju nacionalne bezbednosti NDAL („National Defense Authorization Act“), kojim se vojska ovlašćuje da hapsi, ispituje, muči i ubija američke građane – bez ikakve pravne procedure. Ljudi će jednostavno nestajati, usred noći, kidnapovani od starane specijalizovanih vojnih timova, tako da će „dobrovoljnost“ učestvovanja u bilo kakvom naučnom ili socijalnom eksperimentu da bude pitanje opstanka.

POSLEDNJA REVOLUCUJA

I japanska vlada stres svojih građana, nastao posle nuklearne katastrofe, pokušava da leči litijumom, ulažući sredstva u istraživanje u kojoj meri litijumom „obogaćena“ voda za piće može da deluje na raspoloženje i smanji broj samoubistava. Pri tom će kompanije nastaviti da isporučuju kontiminiranu vodu u kombinaciji sa litijumom, što će da ubrza proces feminizacije muškaraca i žensku sterilnost – osnovnog preduslova za uspeh projekta „Novi svetski projekat“.

Invetivnosti korporacija nikad kraja: janura 2011. godine pojačan je pritisak na Vladu da odobri dodavanje  hemijskih „obogaćenja“  u pijaću vodu, na radost farmaceutskih giganata kao što je „Merk“, čiji je izvršni direktor Henri Goldsten 1975. godine najavio „lek“ koji će da kupuju svi stanovnici planete (zdravi i bolesni)! Ono što Oldos Haksli u „Vrlom novom svetu“ nazvao „Soma“ uskoro bi moglo u vidu raznih medikamenata – da nam donese individualnu sreću i onesposobi društvo za bilo kakvu formu pobune.

„Voda će uskoro da postane izvor moći i uticaja, a konci se povlače iz Evrope“, tvrdi američki novinar Džesi Ventura (Jesse Ventura), bivši guverner Minesote, koji u svojoj poslednjoj knjizi „Ne počinjite revoluciju bez mene!“ („Don΄t Start Revolution Without Me“) otkriva zakulisne radnje političkog establišmenta i razloge svog povlačenja iz politike. Najavljujući svoj povratak u političku arenu, Ventura najavljuje otvorenu borbu protiv mahinacija s vodom. On je, u vezi s tim, objavio tajne izveštaje o tragovima uranijuma pronađenim prilikom analize vode za piće u Teksasu. „Na delu je i krađa vode, sprovedena od najvećih evropskih kompanija koje su se obogatile zahvaljujući trgovini naftom. Među njima je i „Nestle“. Pumpna stanica se nalazi 12 milja od jezera Mičigen, a privatno obezbeđenje onemogućuje pristup ovom, od očiju javnosti skrivenom poligonu, iz kojeg danonoćno izlaze cisterne s vodom…Zakup za eksploataciju iznosi 100 dolara!“

Majkl Braverman govori o Eldoradu – Latinska Amerika, i vizionarskim potezima kompanija koje su zakupile ogromne površine zemljišta, na granici s Paragvajom i Brazilom, ispod koga se nalazi jedan od najvećih depoa vode na svetu.
Proročanski govor Oldosa Hakslija, održan marta 1962. godine na Univerzitetu „Berkli“ ukazuje na predvodljivost socijalno – kriminalističke sage o društvu na ivici moralno – materijalnog kolapsa:

„Моžda će se već u sledećoj generaciji pojaviti farmakološki metod da se ljudi nateraju da zavole svoje ropstvo i proizvedu diktaturu bez suza, proizvodeći vrstu bezbolnog koncetracionog logora za celo društvo, tako da će ljudima da bude oduzeta sloboda u kojoj će uživati – zato što će im biti uništena svaka želja da se pobune protiv propagande ili ispiranja mozga, potpomognutog farmakološkim metodama. I to će verovatno biti poslednja revolucija“.

 

Equilibrium

                                                                                              

PREVARA NAZVANA - VIRUS ZAPADNOG NILA

12.01.2012
Piše: Ivona Živković 

 

Bombastični naslovi u medijima poput "U Grčkoj se pojavio virus Zapadnog Nila" " ili "Virus Zapadnog Nila ubio dvoje u Rumuniji" i sl., pojavili su se i u našim vodećim medijima avgusta meseca 2010. Posebno je zanimljiv naslov iz Kurira: "Virus ubica na vratima Srbije", što jasno asocira na to da se ovaj "opasan" virus kreće i da samo što nije prešao državnu granicu Srbije, gde bi mogao da pobije ko zna koliko ljudi.

Onima koji nekritički i bezrezervno usvajaju sve što objavljuju takozvani "mainstream" mediji, pojam "virus Zapadnog Nila" ostaje u pamćenju kao veoma opasna zarazna bolest koja može da ima smrtonosan ishod i koja se lako širi. A kako tvrde stručnjaci, virus šire komarci koji se njime zaraze kada ujedu neku već zaraženu pticu, pa onda sa pljuvačkom taj virus ubace čoveku, kada ga ujedu. 

 

A gde ptice pokupe ovaj virus? Pa, u severnoj Africi valjda, tamo gde protiče reka Nil.

Bližih podataka o umrlima nema. Ne znamo ni njihova imena, zdravstveno stanje koje je prethodilo unošenju virusa u organizam, a nedostupni su javnosti i podaci o izvršenim analizama tkiva. Za Rumuniju se samo zna da su u pitanju bile dve osobe starije od 65 godina.

Da li je u pitanju ...

...JOŠ JEDNA MEDICINSKA PREVARA?

Već smo ranije pisali da je nemački virusolog i disident iz svoje branše, dr Stefan Lanka, prilično razotkrio mutne teorije virusologa, njihove proteinske "mućkalice" i načine definisanja onoga što se naziva virusom. Po njemu - patološki virusi, oni koji izazivaju neku bolest -jednostavno ne postoje. Ono što se pod elektronskim mikroskopom vidi i opisuje kao proteinska tvorevina nazvana "virus", deo je genskog materijala ćelije, koji nije u jedru i koji može da se kreće između samih ćelija. Simptomi bolesti izazvani unošenjem različitih toksina i njihovim gomilanjem, opisani su kao virusne infektivne bolesti. A kada ne bi postojala teorija o virusima , zapravo svi simptomi infektivnih bolesti bi se lako mogli protumačiti i kao alergijske reakcije organizma i evidentni simptomi trovanja.

Ali teorija o virusima je ušla u sve medicinske škole i u sve udžbenike i popularne revije o zdravlju.

I to je jedna od perfidnih u dugo održavanih medicinskih prevara koja se nametnula širom sveta nakon Drugog svetskog rata.

Dakle, kada kažemo virus - najbolje je da pomislimo na neki toksin koji je nagomilan u organizmu i koji on prepoznaje kao otrov i nastoji da ga izbaci - kijanjem, kašljanjem, podizanjem telesne temperature.

Ali, simptomi unosa toksina koji se mogu manifestovati i samo kao alergijska reakcija, nisu isto što i dugoročni efekti delovanja toksina. Jer efekat delovanja može biti dugo prikriven, bez ikakvih simptoma, i nažalost, u mnogim slučajevima - katastrofalan. Kancer je tipičan primer bolesti koja, po nekim zaključcima, nastaje od dugoročnog delovanja nagomilanih toksina u organizmu koji teško poremete metabolizam i potpuno preobrate rad pojedinih ćelija koje usled nedostatka kiseonika počinju da žive anaerobno.

Kada se u medijima govori o virusu "Zapadni Nil" radi se zapravo o jednoj perfidnoj igri ljudskim zdravljem. Ova igra nekome donosi profit, nekome služi za monstruozne vivo-eksperimente sa neurotoksinima, koji se proizvode kao biološko oružje, a milioni ljudi postaju naivne i neinformisane žrtve koje zdravljem plaćaju ovu profitabilnu "igru".

A "igra" se sastoji u sledećem: bombastičnim najavama o pojavi "opake smrtonosne" bolesti - preko virusa Zapadnog Nila koji šire komarci, nastoji se opravdati neophodnost velike akcije zaprašivanja legla komaraca u određenim područjima kako bi se širenje ovog "virusa" sprečilo. Ali, toksičnost hemikalija koje se pri tom u ogromnim količinama bacaju iz vazduha daleko je opasnija od toksina nazvanog "virus Zapadnog Nila". Tako se nakon zaprašivanja hemikalijama, koje su testirane na neupućenom stanovništvu, izbijanje raznih bolesti kao posledica trovanja najlakše opiše "otkrivanjem" novog "opasnog" virusa.

Ovu perfidnu igru što se sprovodi putem medija i odabranih "stručnjaka" koji se koriste da narodu zamažu oči, prati niz bezočnih laži koje se javnosti plasiraju. Pogledajmo samo nekoliko primera koje je naveo njujorški aktivista protiv korišćenja insekticida i pesticida Robert Lederman.

Najčešće korišćeni insekticidi u Njujorku su bili resmetrin, koji se prodaje pod imenom scourge i sumitrin (u prodaji anvil). Scourge i anvil u prevodu znače - bič i nakovanj. Anvil se koristi dosta i kod nas (i preporučuju ga stručnjaci posebno za prskanje vinograda), a sumitrin se stavlja i u neke šampone za pse (protiv parazita) kao i u šampone protiv vašiju za ljude.

Pogledajte etiketu. Zna se da su obe hemikalije veoma toksične, posebno za ribe, pa se prilikom prskanja iz vazduha izbegavaju predeli iznad jezera, ribljih mrestilišta i reka. Radi se o piretroidima, jedinjenima na koje su mnogi ljudi alergični, a postoje odavno jasni dokazi da oni dugoročnim delovanjem utiču na rad endokrinog sistema kod ljudi i teško ga oštećuju, baš kao i čitav imuni sistem organizma. Posebno su evidentirana oštećenja jetre.

SINTETIČKE PESTICIDE PRIKAZUJU KAO PRIRODNE

Zagovornici prskanja anvilom tvrde da ovaj preparat u osnovi sadrži jednu prirodnu supstancu. A to je čista laž. Naime, preparat sadrži samo imitaciju jedne prirodne supstance koja se u prirodi stvara u hrizantemama. Ali, imitacija koja ima za cilj da napravi molekul isti ili sličan prirodnom - ipak je sintetička kreacija, a ne prirodna. Prava prirodna supstanca je daleko skuplja i nije ekonomski isplativa za pravljenje velikih količina pesticida.

I druge supstance koje se stavljaju u ovaj pesticid su sintetičke i kao osnova se uglavnom koriste hemijski derivati bazirani na nafti, kao na primer piperonil butoksid. I svi ovi sastojci pojedinačno su na listi toksina koji su svrstani u kancerogene. Pored toga što se koristi za uništavanje insekata, on kao neurotoksin deluje i na miševe (koji su sisari).

Dakle, prskanje sintetičkim piretroidom - anvilom, uopšte nije bezopasno za ljudsko zdravlje i tvrdnja da je on prirodan i bezbedan predstavlja čistu laž, naglašava Lederman. Ovu bezočnu laž je građanima Njujorka plasirao bivši gradonačelnik Đulijani. Čovek u koga valjda građani treba da imaju poverenje.

Uopšte je veoma teško opisati šta je zapravo "bezbedan pesticid", naglašava Lederman. Svaki se zapravo etiketira rečima "tvrdi se da je bezbedan" ili "manje toksičan" ili "bezbedan ako se koristi po propisanim uputstvima za upotrebu". Samo, kako ćete ćelijama u organizmu objasniti, kada im se toksin nađe u sistemu rada kao klip u točkovima, kako da se ponašaju da bi on bio bezbedan?

Alergijske reakcije - kijanje, kašalj, iritacija očiju i kože - evidentni su pokazatelji da organizam to prepoznaje kao nepoželjan sastojak koji treba izbaciti iz organizma.

Tvrdnje o bezbednosti nekog hemijskog preparata uglavnom dolaze od samog proizvođača. Kada od prskanja ovakvim proizvodom ugine samo 50 odsto tretiranih miševa (zamoraca), on se smatra bezbednim za ljude. Pojava tumora kod miševa, ukoliko je registrovana samo 50 odsto, proizvođaču daje pravo da stavi etiketu - "bezbedan", primećuje Lederman.

Tvrdnja da se anvil (sumitrin) veoma brzo razgrađuje nakon prskanja i da deca samo sat ili dva nakon toga mogu da se igraju po javnim parkovima, takođe je čista laž. Ali, šta znači razgradnja, i šta ostaje nakon razgradnje preparata kao što je sumitrin?

Hemijska jedinjenja koja se izlože suncu i kiseoniku prolaze kroz razne faze preobražaja. Malation, neurotoksični insekticid, na primer, postaje maloxon, vrlo različita supstanca koja je čak 20 puta otrovnija. U ovom slučaju, ono što ostaje nakon razgradnje još je otrovnije.

Tvrdnja da sumitrin (Anvil) nestaje sutradan nakon prskanja odnosi se na idealne uslove za razgradnju -što znači sumitrin isprskan na staklenu površinu na koju odmah padnu sunčevi zraci. Ali šta je sa velikim količinama hemikalija koje su nakon zaprašivanja iz vazduha pale na zasenčena mesta, u pukotine zgrada, u ventilacione uređaje ili na lišće u parkovima gde ne probija sunce? U stanovima on može ostati nedeljama, mesecima pa i godinama, gde će se prilikom istresanja tepiha, prekrivača i sl. lako udahnuti ili čak apsorbovati kroz kožu.

U Srbiji zapravo nikada niste ni bili upozoreni da se prilikom zaprašivanja komaraca iz vazduha treba zakloniti i ostati tako zaklonjen bar nekoliko sati dok se hemikalije ne razgrade. Ili da bar zatvorite prozore. Ne, nikada to niste čuli, zar ne? Čuli ste samo da treba zatvoriti pčele. E, pa niste čuli zato što se prskanje ljudskih naseobina iz vazduha izgleda i ne vrši samo zarad ubijanja komaraca, već zato što se jednostavno želi toksikovati i samo stanovništvo.

 

 Virus Zapadnog Nila zapravo i nije smrtonosan i toliko "opasan", baš kao što se ni komarci, ma koliko ih zaprašivali, a to se čini sa milijardama tona hemikalija, ne mogu istrebiti. Ne može se ubiti čak ni većina komaraca, jer kada bi to bilo moguće ova vrsta insekata bi već odavno bila istrebljena.

Oni koji proizvode sve ove insekticide znaju da ovi insekti vremenom postaju otporni na ove otrove i da im se prilagođavaju. Efekat je da se stalno stvaraju nove otporne jedinke i one održavaju dalje vrstu. I to se zove prirodna selekcija. Jedna studija rađena u Floridi pokazala je da porast komaraca nakon prskanja iznosi čak 1.500 procenata. I sve te nove i nove generacije komaraca su otporne na dosadašnje otrove. Još gore, mnogi naučnici veruju da ovi pesticidi koji smanjuju imunitet čine da ljudi postanu daleko podložniji encefalitisu. A encefalitis (kao i meningitis) najčešće je posledica delovanja takozvanog virusa Zapadnog Nila. I šta ste na kraju dobili time što ste zaprašivanjem komaraca hteli da sprečite širenje virusa Zapadnog Nila? Dobili ste isto oboljenje, ali pomoću drugog toksina, onog koji je "bezbedan" za ljude.

Tako ispada da toksin koji izaziva encefalitis prenose upravo prskanjem tretirani komarci zbog oštećenja koja su im time nastala u sistemu za varenje. Dakle, konačan cilj i nije bio zaštita stanovništva od virusa, već njegovo prskanje toksinima. Postavlja se onda pitanje: šta je pre nastalo - virus Zapadnog Nila ili toksin kojim su prskani komarci i koji šire ovaj virus tj. toksin?
To pitanje je postavio doktor Leonard Horovic, harvardski đak koji se veoma aktivno bavi istraživanjem  od javnosti skrivenog bioinženjeringa koji ima za cilj stvaranje neurotoksičnih supstanci koje bi služile kao biološko oružje ne samo u ratnim sukobima već i u mirnodopskoj eugenici. U svojim temeljnim istraživanjima on uglavnom nalazi vezu između veštački stvorenih toksina, perfidne propagande koju vrši CIA preko svojih agenata uticaja i zdravstvene politike i koja se sprovodi preko američkih institucija: Centra za sprečavanje i prevenciju bolesti (CDC) kao i Svetske zdravstvene organizacije. Njihovu politiku instruira i kreira moćni korporativni biznis naftnog i hemijskog koncerna u kome je glavni kapital porodice Rokfeler.

"INSTITUT MENHETN" I LAŽNA PROPAGANDA

Naime, sve polazne informacije o zaraznim bolestima lekarima širom sveta najpre stižu od ovih centara za kontrolu i prevenciju bolesti. A oni podatke o novootkrivenim virusima dobijaju od CIA. Zna se da je ovo državna agencija, zadužena, između ostalog, i za dezinformisanje i propagandu širom sveta. CIA čak direktno nadgleda rad ovih centara za prevenciju bolesti u regionima koji se označe kao "opasni za američku državnu bezbednost". Mnogo toga je zato "opasno za američku državnu bezbednost" širom sveta. Tako ova moćna organizacija praktično ima opravdanje za svoje prisustvo i uticaj po čitavom svetu. Preko ovih centara su distribuirane u određene krajeve sveta i vakcine koje su se kasnije pokazale kao veoma opasne i koje su zapravo bile izazivači raznih epidemija u Trećem svetu. Po mišljenju mnogih nezavisnih istraživača, upravo su vakcine uzrok mnogih bolesti 19. i 20. veka za koje se nikada ranije nije znalo.

"Otkrivanje" novog virusa je tako samo javno objavljivanje postojanja određenog toksina koji je ko zna kada i gde napravljen.
CIA je već više puta bila izvor dezinformisanja ne samo američke vlade već i vlada drugih zemalja. Politika dezinformisanja u ovoj oblasti kreira se, prema pisanju Horovica, u "Institutu Menhetn". Ovaj institut je 1981. promenio ime u Međunarodni centar za ekonomske i političke studije. Radi se zapravo o organizaciji koja deluje kao trust mozgova (think-thank) koji pravi određene strateške planove i ubacuje ih u državnu političku mašineriju. I to je moto Instituta - "preobraćanje intelekta u uticaj".

Institut je 1970. godine, kao suosnivač, osnovao Vilijam Jozef Kejsi, revnosni katolik u službi katoličke crkve. On je u vreme Ronalda Regana bio i direktor CIA. Kejsi je pre toga radio na berzi Volstrita kao finansijski špekulant. 

Instutut Menhetn je deo šire mreže anglosaksonskih ideoloških institucija koje su osnivane istovremeno u Britaniji i SAD (njenoj koloniji) radi unapređenja onoga što se naziva "slobodno tržište", a danas je sve više u upotrebi termin "novi svetski poredak". U praksi to znači povezivanje svih kolonija, provincija i pomoćnih feuda pod jedinstvenu upravu koja bi se vršila preko svetske vlade.

Kejsi je nakon Drugog svetskog rata učestvovao i u čuvenoj operaciji Paperclip, tajnom dovođenju u SAD nacističkih mozgova koji su radili za hemijski koncern IG Farben. Njihovo znanje je za deset godina pomerilo dotadašnju američku nauku i tehnologiju, posebno u hemijskoj i raketnoj industriji, ali i u medicini. IG Farben (Interessen-Gemeinschaft Farbenindustrie AG) je bio glavna finansijska potpora nacističke mašinerije. Nakon prelaska u SAD njihovi naučnici su zaposleni kao službenici CIA, mnogi su dobili novi identitet, a svoja znanja u izradi nervnih bojnih otrova stavili su u službu američke vojske.

IG Farben je bio glavni poslovni partner Rokfelerovog Standard Oila (danas Exxon). Pošto je sa centralom u Londonu i nemačkom dinastijom na britanskom tronu sve povezano (Rogenfeler je takođe nemačko prezime), glavni finansijer ovog anglosaksonskog instituta na Menhetnu upravo je Rokfelerova Čejs banka.

Čitav Institut je zapravo kreacija krupnog kapitala i njegovim interesima i služi. Svi američki predsednici ga redovno posećuju sa dužnim poštovanjem. Jedna od glavnih intelektualnih aktivnosti ovog instituta usmerena je na diskreditaciju svih naučnih radova koji su u poslednjih 50 godina nedvosmisleno pokazali štetno dejstvo pesticida koji se danas masovno koriste.

Tako je eksperimentisanje raznim toksinima i nervnim otrovima nad neupućenim stanovništvom Afrike često bilo prikazivano kao "otkriće" novog virusa. Na primer, kako to tvrdi Horovic, famozni i smrtonosni ebola virus je idealno biološko oružje koje ubija devet od deset ljudi za tri nedelje "infekcije".

Ebola virus je prvo nastao 1967. u trima evropskim laboratorijama (bukvalno istovremeno) koje proizvode vakcine. Prvo je nazvan Marburgvirus po proizvođaču vakcina u Marburgu, u Nemačkoj. A onda je napravljen konsenzus da je virus stigao u Evropu iz Afrike preko tovara od 500 majmuna.

Navodni virusi Ebole (levo) i zapadnog Nila ili samo fragmenti ćelijskih čestica i mikrotubile nakon centrifugiranja nekih proteinskih formi pod elktronskim mikroskopom?

PISAC NAUČNO-DOKUMENTARNE "FANTASTIKE" O VIRUSIMA KAO AGENT UTICAJA FARMAKOBIZNISA

Dr Horovic ističe da naučna literatura, mainstream mediji, kao i poznati američki pisac dokumentarističkih knjiga o virusima Ričard Preston (koji je očito zadužen za popularno dezinformisanje masa) nikada nisu otkrili ime zloglasnog snabdevača majmunima, a to je bio Litton Bionetics. Ime Bionetics se nalazi i u kongresnim beleškama u SAD kao ime vodećeg snabdevača biološkim oružjem i nehumanim sisarima za vojsku SAD. Bionetics je bio medicinska podružnica velikog vojnog snabdevača oružjem Litton Industries.

 

Agent za širenje straha i panike , Ričard Preston na jednom od svojih predavanja. (Kakva crvena stolica...). Virus ebole , prema mišljenju Prestona, nastao je u dubokom mraku Kitum pećine blizu regiona Zapadnog Nila, u Centralnoj Africi.

Tako se umesto da se jednostavno povežu pojmovi i osobine virusa marburg, koji se pojavio u laboratorijama Evrope kao biološko oružje i vojnog snabdevača majmunima - Bionetics-a, čitava priča, zahvaljujući popularnosti knjiga Ričarda Prestona, preusmerila na priču o pronalasku virusa ebole koji je navodno otkriven u Africi i čiji su prenosioci majmuni. I to je priča koju je CIA preko Prestona plasirala i u naučne krugove virusolozima širom sveta. Jer Preston je pisao i na osnovu njemu dostupnih dokumenata. 

 

To su čuveni novinari "istraživači" kojima jednostavno upadne u krilo kompletna dokumentacija CIA. A onda dobiju odmah i moćnog izdavača, i Holivud odmah po tim delima snima film. Po Prestonovoj knjizi je snimljen film Epidemija 1995. sa Dastinom Hofmanom. Njegova knjiga Zona usijanja prevedana je i kod nas.

 

Prestonova popularna knjiga "Tačka usijanja" po "istinitom događaju" i scena iz popularnog holivudskog katastrofičnog filma

Virus ebole je tako nastao, po tvrdnji Prestona, u dubokom mraku Kitum pećine blizu regiona Zapadnog Nila, u Centralnoj Africi. Ova pećina je, prema zataškanim dokumentima Nacionalnog instituta za kancer SAD, opisana kao Prestonova metafora za istraživačku laboratoriju Litton Bionecicsa koja se nalazila u tom regionu.

Ovaj region Centralne Afrike trenutno je i žarište AIDS-a (koji je navodno takođe proizvod "majmunskog biznisa" tj. prevare). Baš tu je, kako tvrdi Horovic, u periodu od 1960. do sredine sedamdesetih godina Bionetics sarađivao sa Međunarodnom asocijacijom za istraživanje kancera (IARC). Ovu asocijaciju je finansirao američki Nacionalni institut za zdravlje (NCI) i to preko Francuske. I ovaj institut je tvorevina privatnog korporativnog biznisa koji ima od milošte patriotski pridev "nacionalni". Blizu pomenute Kitum pećine i doline Zapadnog Nila na severozapadu Ugande, Litton Biontics i NCI eksperimentisali su sa nehumanim sisarima, ali očito i sa afričkim humanim, ali naivnim i neupućenim stanovništvom. Svedok ovih eksperimenata je izvesni afrički lekar C. Sally koji je u to vreme tamo radio kao asistent u jednoj laboratoriju.

Kada su u periodu od 1950. i 1960 rađeni eksperimenti sa vakcinama, prema mišljenju dr Salija, za Burkittis lymphoma kod crnačke dece okrivljeni su komarci. Istina je da im je preko njihovih majki, koje su ih dojile, tako ubacivan virus raka odnosno neka proteinska tvorevina (mikoplazma npr.) koja je verovatno izvađena iz kanceroznih ćelija i za koju se verovalo da bi mogla da se dalje umnožava.

BIOTERORISTIČKI NAPAD U NJUJORKU?

Nakon što je pet ljudi u blizini Njujorka umrlo navodno od virusa Zapadnog Nila, pisac Ričard Preston je u novinama (kao poznavalac ove virusne problematike) izrazio zabrinutost da bi to mogao da bude i bioteroristički napad na SAD. Kako bi inače taj virus stigao u SAD, pitao se on. Onda je Preston objasnio da su ovaj virus virusolozi identifikovali još 1937. u područiju Zapadnog Nila u Ugandi. I to se i danas prenosi po medijima kao validan podatak.

Ali Preson nije objasnio odakle su virusolozi došli u Ugandu, šta su tamo tražili i ko ih je finansirao?
Odgovor je, tvrdi Horovic, na početku 1920., kada je skoro sve delatnosti u zaštiti javnog zdravlja bezmalo potpuno finansirala porodica Rokfeler. Finansirana su i istraživanja na polju kancera i otkrivanja virusa i to je rađeno u saradnji sa Alfredom P. Sloanom (kasnije direktorom centra za istraživanje raka Sloan-Ketering). Ostaje samo pitanje ko je i kada posejao ONO što izaziva rak, najprofitabilniju bolest hemijsko-farmaceutskog biznisa svih vremena?

Jer, upravo je eksperimentisanje sa raznim toksinima i nervnim otrovima nad neupućenim stanovništvom Afrike često bilo prikazivano kao "otkriće" novog virusa.

                                                                                          

ŠTO JE GOSPODARIMA BILO MILO, “DEMOKRATIJOM” SE ROBOVIMA NATURILO - I

12.01.2012
Piše: Ivona Živković

AGENDA ZA 21. VEK ŽAKA ATALIJA

Knjiga francuskog bankara i pisca, Žaka Atalija, koja je izdata u engleskom prevodu 2006, “Kratka istorija budućnosti”, ne samo da otkriva potajne (i javne) želje i planove kreatora globalizma i takozvanog Novog svetskog poretka, već je zanimljiva što o svemu tome piše čovek iz bankarske „mreže“, koja ove planove već odavno sprovodi. Da li je Atali u zabludi, ili namerno neke stvari previđa, ali mnogi događaji koje on opisuje kao nešto što će tek uslediti, već su postali stvarnost. Ipak, želja Atalija da bude vizionar, bar nam jasno otkriva da se ništa ne događa slučajno. Oni koji ne veruju u veliku globalnu zaveru i ubeđeni su da se kriminal i korupcija i nesposobna i pljačkaška privatizacija, na primer, u Srbiji sprovodi samo zato što smo mi „glup , primitivan i nesposoban narod“ (kako nas na to navode neki popularni srpski pseudointelektualci), ni posle čitanja ove knjige verovatno neće promeniti svoje mišljenje.

Ali, onim promućurnijima Atali je praktično rekao - sve. Lako ćete videti da je pljačkaška privatizacija u Srbiji, Hrvatskoj, BiH, Bugarskoj, Rusiji itd. samo deo vešto smišljenog plana međunarodnih bankarskih kartela (u službi Iluminata) koji se, ne retko, i sukobljavaju otkrivajući kriminalne i korupcionaške afere političkih piona na državnim funkcijama. Pljačka nacionalnog bogatstva je svuda, i na Zapadu i na Istoku, i odavno je poprimila globalne razmere.

 

FRANCUZIMA BILIBLIOTEKA, ENGLEZIMA BANKA, A STARCIMA EUTANAZIJA

Biografija Žaka Atalijia otkriva da on potiče iz jedne jevrejske trgovačke porodice (o majci nema podataka) i da mu je otac radio u Alžiru kao trgovac parfemima kada se Žak rodio 1943. U to vreme, ti trgovci su bili otomanski Turci, pa i sam Atali liči na Turčina. On ima i brata blizanca, Bernara, koji je kao i Žak svojim jevrejskim poreklom bio predodređen za velike trgovačke poslove i uticajne funkcije u velikim korporativnim sistemima koji su okosnica globalnog trgovačkog trans-nacionalnog biznisa. Jevreji su, kako smo ranije pisali, u najvažnijim čvorištima ove globalne trgovačke mreže koja uključuje i medije, telekomunikacije i trgovinu naftom. Da ih nema rasutih po celom svetu i u svim državama i narodima, morali bi biti izmišljeni. U protivnom, globalni transnacionalni biznis ne bi mogao da stvori svoju piramidalnu funkcionalnu strukturu koja danas apsolutno drži pod svojom kapom čitav svet. Ako im je neko zbog toga i napisao falš istoriju i ideologiju (talmudizam) i kreirao veru (judaizam), imao je očito dobar razlog za to.

Atali je tako bio predodređen da završi elitističku francusku visoku politehničku inženjersku školu. Ovo je jedna od četiri elitističke škole otvorene nakon francuske buržoaske revolucije (kojom su međunarodni bankari preuzeli francusku privredu) i u njima se danas školuju bogata trgovačka deca koje se odmah ubacuju na rad u “mrežu” korporativnog biznisa.

Tako je Žak u svojoj 38. godini (1981.), postao savetnik Fransoa Miterana, predsednika Francuske po ukusu jednog moćnog evropskog bankarskog kartela. I taj posao je radio veoma uspešno deset godina. Sa svog uticajnog mesta, Parizu je "darivao" ogromnu biblioteku i uključio je Francusku u program razvoja novih evropskih tehnologija "Eureka".

Godine 1991. Atali je postao prvi  predsednik moćne Evropske banke za rekonstrukciju i razvoj, sa sedištem u Londonu.

Atali je bio i član evropske komisije (pri EU) koja je bila inicijator stvaranja jedinstvenog obrazovnog sistema u EU, u kome bi sve diplome bile rangirane u jedinstvenom poretku, pa je zato izglasana Bolonjska konvencija.

Kao pisac je objavio više od 30 knjiga koje su prodate u preko 6 miliona primeraka širom sveta. Tu spada i knjiga o njegovom omijenom bankaru Sigmundu Varburgu.

 

Sigmund Varburg

Za Karla Marksa,  Atali tvrd da je pogrešno povezan sa komunizmom odnosno “sovjetizmom” , i da je on  bio istinski zagovonik globalnog slobodnog tržišta, pa samim tim i ekonomski filozof Novog svetskog poretka.

Žak Atali je danas  (2010.) predsednik finansijske organizacije “PlaNet Finance" i bavi se mikrofinansijskim kreditima (tj. kreditiranjem najsiromašnijih).

Žak Atali svakako nije najviši deo tajnog društva Iluminata (iako ga neki tako predstavljaju) i samo je deo izvršne finansijske strukture svetske vlade, koja  neformalno već funkcioniše nakon Drugog svetskog rata oblikujući čitav svet po potrebama bankara odnosno prodavaca novca. I Atali za to zna. Zato je on  “vidovit”, baš kao i njegov više rangirani kolega bankar, Džordž Soroš, koji već poslovično unapred “predviđa” šta će se na nekoj svetskoj berzi dogoditi, u kojoj će državi izbiti državni udar ili rat, gde će pasti akcije itd., tako da kada god kupuje ili prodaje “napravi” svom finansijskom fondu koju milijardu evra više.

Iako odlično poznaje istorijska kretanja (jer zna da prati pravu nit, a to je istorija bankarstva i trgovine) Atali ima i “bisere” zbog kojih ga neki kritičari nazivaju običnim pajacem i zabavljačem.

Tako Atali veoma ozbiljno navodi da se Kalfornija proteže od Meksika do Kanade (ili je to možda plan Iluminata), ili iznosi veoma ozbiljna “predviđanja” o tome koje će se zemlje istočnog bloka priključii uskoro EU (iako su one već postale članice EU, na primer Bugarska i Rumunija 2007.) Procvat Njujrka kao svetskog trgovačkog centra on vidi kao posledicu toga što on nije imao ruralnu tradiciju, a neke istorijske dođađaje Atali pomera i po stotinu i više godina od vremena kada su se zaista odigrali (bar prema zvaničnoj istoriji). Ni matematika mu nije jača strana jer predviđa u budućnosti da će čak milijarda ljudi živeti u 50 mega gradova, sa po 20 i 30 miliona stanovnika (!) Sve ovo, međutim, može da bude i loša formulacija u prevođenju na engleski (s obzirom da je knjiga na francuskom izdata još 2004)., ali, nije li kod bankara dva i dva oduvek bilo, 4,5 pa i više?

Ipak, sve je to nebitno, jer je istorija i ovako odavno falsifikovana upravo za potrebe Iluminata (jednog od najuticajnijih tajnih društava) , a “vizija” budućnosti Žaka Atalija (koja je već postala stvarnost) u svakom slučaju je interesantna i provokativna.

Atali se zato u knjizi ne gnjavi davanjem fusnota sa referencama za svoje tvrdnje kada navodi neke istorijske događaje, za koje poznavaoci oficijelne istorije kažu da su netačni. U ostalom, koliko ljudi danas zna da je administrativna prestonica sveta Njujork i da je zato tu i sedište UN. Koliko ljudi zna je Medjunarodni monetarni fond agencija UN-a, a da su UN osnovali medjunarodni bankari odnosno njihov vrhovni trgovački kartel koji ima sedište u Londonu. Najzad, koliko ljudi zna da je poreska uprava SAD pod kontrolom MMF-a? Praktično veoma malo ljudi zna da naplatu poreza u SAD kontroliše Kruna iz Londona, jer su SAD njihova kolonija koja funkcioniše kao velika korporacija. Ali, Žak Atali mnogo toga zna više od ostalih je pripada elitnim bankarskim službenicima ovog kartela. Zato on savršeno zna koju nit kroz istoriju treba pratiti.

Dopuštam zato sebi da se malo nadovežem na neka njegova "predviđanja", jer se u njima savršeno vidi kako se perfidno kreira državna politika mnogih zemalja EU, pa i Srbije i drugih država bivše YU.

AGENDA ZA 21. VEK ŽAKA ATALIJA 

Žak Atali u knjizi "Kratka istorija budućnosti" tako “predviđa” da će se događaji u 21. veku  odvijati u tri različite faze:
U prvoj fazi to će biti vreme stvaranja  "Super Imperije". Ova imperija neće biti geografski ograničena već globalna i njome će vladati velike međunarodne korporacije. I one će kreirati globalnu politiku.
 “Novac će se konačno osloboditi od svega što ga  ugrožava- uključujući  nacionalne države, koje će progresivno biti razmontirane. Tržište će postati jedini svetski zakon”, piše Atali.

I to je period u kome smo danas, zar ne? Proces demontaže nacionalnih država već se odvija i to veoma uspešno na prostoru bivše Jugoslavije i čitavog istočnog bloka uključujući i Rusiju. Mehanizam kojim se to radi je pljačkaška privatizacija koja se vrši preko mreže lokalnih tajkuna, političkih piona (koje nadziru lokalne službe bezbednosti) i preko njihovih partijskih sledbenika željnih “boljeg života” za sebe. Posao obavljaju međunarodni investicioni fondovi koji u državu ubacuju bezvredan papir (fiat money – odnosno spekulativni novac koji nema pokriće u stvarnom kapitalu ili zlatu, ali marionetske vlade ga računaju kao novac), a za uzvrat uzimaju prave vrednosti- ljudski rad, zemljište, rudna bogatstva, saobraćajne resurse i čitava tržišta. Novac se onda vraća preko robe koja se na ovo tržište ubacuje i ponovo iznosi iz zemlje. Onda se isti ponovo ubacuje, ali kao novi kredit i tako sve dok se narod do guše ne zaduži da mora da proda gospodaru sam sebe budzašto samo da bi se nahranio.

Dva su glavna finansijska fonda koja na ovaj način preuzimaju kompletnu nacionalnu privredu danas u i Srbiji i oba imaju zvučna i dobroćudna imena: USAID (“američka pomoć”) sa spekulativnim novcem koji stiže iz privatnih bankarskih fondova u SAD) i EBRD (Evropska banka za rekonstrukciju i razvoj sa sedišem u Londonu) koja je, takođe, privatna banka. Jedan od glavnih deoničara EBRD je Džordž Soroš, koji je 2005. bio vlasnik čak 52 posto investicionog kapitala ove banke). Prvi predsednik ove banke bio je Žak Atali.
Sorošov “Kvantum fond” inače obrće novac za “nepoznate vlasnike”, ali je poznato da mu je glavni “klijent” porodica Rotšild. Tako je Soros zapravo visokorangirani baknarski “oficir” Rotšilda.

Da bi spekulativni novac ovih banaka (koji je nastao ni iz čega tj. od kamata) ulazio bez prepreka u neku zemlju, najvažnije je da se u nju prvo instalira marionetska vlada u kojoj će sedeti ljudi bez ikakvog političkog znanja ili bilo koje veštine, bez privredeng iskustva i ograničene inteligencije, ali izuzetno jake sujete i sa grozničavom željom da se izdignu iznad drugih ljudi u svojoj sredini.

 

Za one najsiromašnije slojeve stanovništva koji nemaju šta da daju u hipoteku, bankari su smislili mikro fondove tako da im “pomognu” da mogu da kupe bar plastenik za povrće, zakupe pijačnu tezgu, a neuke seljačke žene kupe bar štrikaće igle i vunicu. Važno je da novac nauče da kupuju svi, pa i najsiromašniji. Niko ne sme biti doveden u poziciju da započne neki biznis, a da prethodno nije kupio novac (što znači upao u dugove). I tu opet nalazimo Žaka Atalija koji je danas na čelu jednog takvog mikrofonda - “PlaNet finance”. On ima čak 10 000 mikro kreditora za siromašne i deluje najviše u Aziji.

Druga faza koja će nastati, po predviđanjima Atalija, je hiperkonflikt. To je period u kome se ova hiperimperija skuplja (to se još zove svetska kriza i posledica je smanjenja novca u opticaju). I to je deo današnjice. Atali “predviđa” da je to period u kome se polako stvara opšti svetski haos. On, međutim ovaj period ne vidi kao današnjicu, već ga stavlja u 2030. godinu.

Atali za ovaj period prognozira razarajuće ratove, suprotstavljene nacije (sve go guše zadužene i lišene strateških resursa), suprostavljene religiozne grupe, terorističke grupe i početak pljačkaških mafijaških sukoba na slobodnom tržištu.

Treća faza, koju pomnje Atali,  nastaće oko 2060. i biće to period hiperdemokratije. Tako će narodi širom planete, iscrpljeni ratovima i socijalnim pobunama prihvatiti formiranje jedne “demokratske svetske vlade”, koja će doći kao spasonosno rešenje. To će biti uvod u stvaranje globalnog kolektivističkog sistema gde će svako raditi za “opšte dobro”.

Dakle, ukoliko spadate u one koji žarko priželjkuju da se na političkoj sceni u Srbiji pojavi “čvrsta ruka” koja će korumpirane političare i neobuzdane tajkune staviti u zatvor, obračunati se sa mafijom i državnom korupcijom, vi ćete se formiranju ove svetske vlade radovati. I nećete biti jedini, jer  iste želje imaju stotine miliona ljudi širom sveta koji su shvatili da su ih nacionallni lideri decenijama samo pljačkali. SAD i Rusija su najviše opljačkane zemlje u 20. veku. Pljačka Indije (i Pakistana) je počela znatno ranije, a Kinezi uglavnom još nisu shvatili ko im je izveo veliku revoluciju.

Evidentno je da je ovo stari i već poznati plan Iluminata, i samo se možemo zapitati da li je ratni i revolucionarni haos koji je 1940. do 1948. i vladao na prostoru bivše Jugoslavije bio jedna mala generalna proba za uvođenje jednog “opšteprihvaćenog kolektivističkog sistema” poznatog kao "samoupravni socijalizm" ili “komunizm sa humanim likom”, kako su ga na Zapadu nazivali.  Inostrani agent, Josip Broz Tito je, tako, nametnut kao spasilac zaraćenih etničkih grupa , podeljenih u tri vere i pet "naroda" koji su onda sastavljeni u veliku Jugoslovensku naciju. Iako se praktično radilo o istom narodu (u koji su ubačena i neka plemena iz Male Azije i nadenuto im ime Albanci) i koji je decenijama pre toga bio vešto modeliran prekrajanjem jezika, menjanjem prezimena, nametanjem druge vere, te ideološkim  ispiranjem mozga ljudima (uglavnom bezemljašima) koji će onda biti postavljeni kao akademska "intelektualna" elita. Njihovi neuki i zabludeli potomci i danas zato naivno širom otvaraju sva vrata ovim stranim investitorima, doživljavajući ih kao spasioce, dok prema sopstvenom narodu ( i sebi) imaju osećaj prezira i manje vrednosti. A to je upravo jezuitska duhovna alhemija koju sporovode Iluminati.

“Novi vrli svet” bi pre izlaska iz haosa morao biti i smanjen  za neku milijardu, ali je pitanje načina na koji će to biti ostvareno i to je za sada najveća tajna Iluminata (i posebna tema). Poznajući njihovu filozofiju i to za njih mora biti PROFITABILNO. Vakcine bi bile jedan takav profitabilan metod, ali postoje i moćnija sredstva.

EUTANAZIJA ZA BESKORISNE HUMANE VIŠKOVE  

Upravo je Atali odavno zagovornik primene humane eutanazije kod ljudi koji navrše 60 godina života. Tako je još 1981. u vreme jedne javne debate povodom predloga da se donese zakon o eutanaziji, izjavio: ” Čim neko pređe 60-65 godina, on živi ispod svojih sposobnosti da proizvodi, i košta društvenu zajednicu mnogo novca… eutanazija će biti jedna od suštinskih instrumenata budućeg društva”.

Atali kao da previđa činjenicu da ogroman broj ljudi, posebno u zapadnim postindustrijskim zemljma, već decenijama ništa ne proizvdi i da radi u uslužnom sektoru i u administracijama. Rad od osam, deset i 12 sati sasvim se nepotrebno nameće ljudima samo zato da bi bili stalno okupirani radom u svom robovskom položaju. Jer, kapitalizam i slobodno tržište upravo imaju problem sa hiperprodukcijom i grozničavo nastoje da ljude održavaju u radu , iako toliki proizvodi nikome nisu potrebni. Zapravo kad bi manje radili, manje bi se trošila hrana, nafta, voda, odeća… A to trgovcima ne odgovara jer se oni ugrađuju u vrednost robne razmene, a veliki finansijski promet održava u životu njihov bezvredan papir koji mora stalno da “cirkuliše” da bi “živeo”.

Sa druge strane, na evropskom jevrejskom kongresu Atali je nedavno  izjavio da svetska popuacija Jevreja treba da poraste na 200 miliona. Zašto? Koja je uloga Jevreja u Novom vrlom svetu?  Da bi pevali i glumili u holivudskim filmovima i bili udarne novinarske režimske perjanice širom sveta? Ili naučnici izuzetnog potencijala, koji bi i dalje kao po pravilu dobijali Nobelovu nagradu za “izuzetna naučna dostignuća”? Ili da bi ratovali i špijunirali i lobirali za interese Izraela?

 

Biće, da je sve to ipak samo jedna oblanda koja služi pre svega za njihovu manipulaciju.

Pravi razlog je da oni svojom nametnutom povezanošću (kojom se uče od malih nogu) mogu da isprepletu globalnu mrežu (agenturu) za funkcionisanje Svetske vlade i nadzor globalnog poseda. Da služe „svojoj zajednici“ bez griže savesti oni se uče od malih nogu, kao što moraju da nauče da se upravo neposlušnost Zajednici može platiti životom. I to je zapisano u Talmudu. Dakle, sa dvesta miliona Jevreja tj. nadzornika (vojnika, doušnika, trange-frange novčanih dilera, itd.), po Atalijevoj proceni, kolika bi onda bila ukupna robovska populacijua Novog vrlog sveta?

Milijarda, dve, tri…

Ali, da li će oni koji su zaduženi da obrću svet na glavačke, pljačkaju narode i uvode ih opšti haos, biti dobri nadzornici u Novom svetskom poretku kakav želi da nametne globalna vlastela? Da li bi ste stavili za pouzdanog čuvara onog koga ste naučili da krade i laže? Poznata izreka kaže: „Nije kome je rečeno, već kome je suđeno“. Da li je možda i Žak Atali u velikoj zabludi kada misli da će Jevreji vladati svetom (kako im je obećano u Talmudu?) Smišljeno "punjenje" Evrope i SAD islamom poslednjih decenija, ipak nagoveštava i nešto drugo.

DEVET “SRCA” TRGOVAČKE MOĆI 

Žak Atali, veoma dobro zaključje  da je  “moderna istorija zasnovana na pobedama  trgovaca (i tržišne demokratije) nad Kraljevima i Bogom”, mada ne otkriva veliku tajnu da su sve evropske i azijske vladarske dinastije koje danas postoje jednostavno zamenjene sa poslušnim članovima nasledne ili bliske loze pravih vladara. Ovu zamenu su perfidnim zaverama izvršili jezuiti i njihovi bankari (uz pomoć svoje jevrejske mreže) i tronirali one koji su bili spremni da prestanu da proganjau lihvare i na svom posedu dozvole legalnu prodaju novca i stvaranje bankarske vrednosti - IZ NIČEGA. Samo onaj kralj koji bankarima dozvoljava da nesmetano rade je bio dobar kralj.

Danas je nemoral već uveden  u hrišćansku zajednicu i data je prednosti materijalnim dobrima nad duhovnom snagom. I to je očiti trijumf bankara nad hrišćanskim učenjem.

Preoblikovanje ljudi u gramzive zveri koje se u životu rukovode isključivo svojim porivima za ličnim zadovoljstvom i posedovanjem teritorije i materijalnih dobara, deo je psiholoških operacija koje se ubacuju preko kontrolisanih medija širom sveta. Zato se u ljudsko stado konstantno ugrađuju i seksualna nastranost i devijanstnost i to predstavlja svojevrstan eksperiment. Ako malo razmislite zašto se sve to sprovodi i preko privatne srpske televizije "Pink", lako ćete shvatiti ko je zaista pravi vlasnik ove televizije.

Atali, piše da je svaka  faza u evoluciji tržišta praćena tehnološkim revolucijama, gde postojeće “srce” tržišta ne uspeva da se adaptira novom svetu i gubi nadmoćnost. “Srce” je po Ataliju mesto u kome je u jednom istorijskom periodu napravljen ogroman tehnološki iskorak, i upravo je to omogućilo trgovcima nadmoć i bogaćenje.

U slikovitom opisu, Atali tako prati istorijski uspon i pad devet “srca” zapadne civilizacije. Prvo je to bio grad Briž (u današnjoj Belgiji) koji je postao moćan konstrukcijom lađa sa kormilom, zatim je došla Venecija (koja je napravila lađe širokog pramca sa tri jarbola, poznate kao karavele). Nakon njih procvetao je Antverpen (u kome su nikle prve evropske štamparije), pa Đenova (kao kolevka bankarstva i računovodstvenih poslova),  zatim Amsterdam (koji je izgradio svoju moćnu flotilu), onda London (sa parnom mašinom), Boston (u kome je stvoren prvi klipni motor), Njujork (sa stvaranjem električnog  motora), i danas je to Los Anđeles zahvaljujući silicijumskoj dolini i mikročipovima. Da li na osnovu ovoga Atali smatra da se Kalifornija proteže do Kanade?

Sa ovakvim gledanjem na istoriju Atali filozofira koji će grad biti ekonomski i trgovački centar u 21, veku. Aalizirajući posebno ekonomski razvitak Kine i uošte Azije, on ipak ne može da nađe “srce” za 21, vek,  jer ga verovatno neće više ni biti. Zato Atali izvodi zaključak da će globalizacija tržišta stvoriti nomadsku populaciju. Biće to biznismeni i radnici koji će se stalno seliti u skladu sa potrebama svoje kompanije ili u zavisnosti od cene njihovog rada. Tako će i njima glavni podsticaj uvek biti novac, ali će mnogi odlaziti u druge zemlje zato što im se jednostavno smučilo da žive u istoj.

“Oni više neće želeti da zavise od zemlje čiji  sistem oporezivanja, zakonodavstvo čak i kultura ih odbija.  Oni će želeti da potpuno promene svoj život. Svet će tako sve više biti ispunjen ljudima koji su odlučili da budu anonimni i žive po svojoj slobodnoj volji. Oni će  živeti i seliti se kao karneval gde će svako ko ima krajnji cilj slobodu, birati novi identitet za sebe”.

Takvi emigracioni tokovi će se vremenom širiti i potpuno će potopiti nacionalne države. “Velika Britanija će postati glavna zemlja domaćin, posebno za građane centralno evropskih zemalja. Primaće radnike iz Ukrajne, a njih će u Ukrajni zameniti ruski radnici, koje će u Rusiji zameniti Kinezi”, piše Atali. Da li su ovo želje Iluminata?

Atali dalje zloslutno napominje i da će države koje ovome budu pružale otpor vremenom shvatiti da je priticanje populacije sa stane ”uslov i njihovog opstanka”.

Ostaje i tu pitanje da li će ovakve države to shvatiti zato što će im biti uvedene ekonomske sankcije ukoliko se budu zatvarale za jeftinu radnu snagu? Na primer za jeftine Kineze?

U drugom zloslutnom i “vidovitom” pasusu, Atali govori o hordama iz Trećeg sveta koje sve više okružuju i “gutaju” Zapad.

“Još brojnije mase će pohrliti na kapije Zapada (nego što je to slučaj danas). One već sada broje stotine hiljada ljudi svakog meseca. Taj broj će rasti do miliona, desetina miliona”. SAD će biti najpopularnija destinacija i “u dvadeset godina, Hispano i Afro- amerikanci će gotovo biti većina u SAD”.

Atali lako predviđa jer očito zna da američka vlada, ne samo da ne sprečava ovakve horde da ulaze u SAD, već radi sasvim suprotno i ogroman broj siromašnih Meksikanaca krišom od sopstvenih građana ubacuje na teritoriju SAD gde oni obaraju cenu rada i uzimaju poslove starosedeocima.

 

                                                                                               

ŠTO JE GOSPODARIMA BILO MILO, “DEMOKRATIJOM” SE ROBOVIMA NATURILO - II

12.01.2012
Piše: Ivona Živković

AGENDA ZA 21. VEK ŽAKA ATALIJA

KREDITNA ZADUŽENOST I PRODAJA NOVCA SU NAJVEĆA “SLOBODA”? 

Potrugalski filozof Antonio Vijera koji je još 1718. objavio svoju knjigu “Istorija budućnosti”, shvatio je da se predviđanja o tome šta će se događati u budućnosti mogu napraviti samo na osnovu projektovanja fikcije uz znanje iz prošlosti i sadašnjosti.
Ona znanja koja autor ne poseduje ili ih namerno prećuti, ne reflektuju se u toj projekciji.

 

Tako se ni Žak Atali u svojoj projekciji budućnosti u knjizi “Kratka istorija budućnosti” ne dotiče spoznaje da je novac, odnosno njegova prodaja istorijski oprobano sredstvo teške pljačke čitavih naroda i država.
Za njega je sve to trgovina čiji razvoj on sagledava u analizi nekoliko istorijskih epoha, i koja je bila dominantan faktor ekonomskog razvoja humane društvene zajednice koja teži da počiva upravo na apsolutnoj slobodi pojedinca. A uslov apsolutne slobode je slobodna trgovina. Dakle, slobodna prodaja novca, tj. zamene za vrednost u trgovini, je sasvim ok.

Na ovoj filozofiji  Atali i projektuje svoju viziju budućnosti.
On zato u uvodu knjige piše ”da će demonstrirati…  kako istorija sluša zakone koji nam dozvoljavaju da predviđamo i tako usmeravamo svoj pravac razvoja”.
Tako Atali sagledava ekonomski razvoj društvenih zajednica i država od praistorije do danas, posmatrajući njihov napredak prvenstveno kroz razvoj trgovine kao glavnog pokretača ljudskog “oslobađanja”. Očito je Atalijeva filozofska premisa da je samo ekonomski jako društvo - slobodno društvo i samo ekonomski jaka individua je slobodna.
A slobodna trgovina (ne zaboravimo da se Atali bavi prodajom novca) za Atalija je zato pojam univerzalne slobode i najveće humano dostignuće savremene  civlizacije. (Prosto rečeno: ko god da je sebe sa punim pravom ugradio u rad drugih - prodajući novac, on bi se time enormno obogatio, pa je shodno tome Atali zagovornik upravo takve slobode - apsolutno slobodne trgovine koja uključuje i trgovinu novcem). 

Istorijski proces "težnje za oslobađanjem", po Ataliju, odvija se od samog početka formiranja ljudskih zajednica koje su ostvarile ekonomski razvoj. Zbog toga što su one trpele izuzetan pritisak od tri sile koje su bile dominantne u čitavoj ljudskoj istoriji: najpre je to bila sila koju je nametala religija (ritualni poredak),  ogoljeno nasilje (imperijalni poredak) i sila novca (koji predstavlja individualni “trgovački poredak). Drugim rečima - sila je najpre bio sveštenik, onda vojnik i konačno trgovac.
Sve tri sile su dugo koegzistirale, a onda je religija ustupila mesto vladarskom nasilju, a nasilje - novcu.

“Trgovački poredak” se, po Ataliju, polako razvijao iz tri unutrašnja nasleđa rimske i islamske imperije koje dominiraju mediteranskim regionom. Vodeća ivica pomeranja trgovačkog poretka koji karakteriše težnja svakog pojedinca za stvaranjem imetka,  polazi od Mavra iz Kordobe ka čitavom Zapadu u 12. veku. To je  društveno “jezgro” koje se pomera kao rezultat kriza ili ratova koji su vođeni vekovima.
Ovo “jezgro” koje se širi je u stvari grad-luka sa poljoprivrednim i industrijskim zaleđem. Ono privlači i zadržava “preduzimljivu klasu”, razvija industrijalizaciju i ekonomski život i širi ljudske slobode.

JUDEO BANKARI ILI JUDEO HUMANISTI? 

Ljudsko oslobađanje od sile vladara počinje, po Ataliju, tek u istočnom Mediteranu kod antičkih Grka, Fenićana i Izraelita (o čijem postojanju na prostoru današnjeg Izraela – ipak nema pouzdanih dokaza, ali pošto je Atali Jevrejin onda mu je ovo važno). Za ove narode “ljudski život dolazi pre svega drugog”, tvrdi Atali. I to su bile humanističke ljudske zajednice gde je svaki čovek bio jednak sa svojim susedom.
I upravo je to ideal kome teži Novi svetski (trgovački) poredak , a  Atali to naziva Judeo- grčkim idealom.  To je društveni model koji izrasta iz “demokratskog tržišta”.

Dakle, oni koji kreiraju novi „trgovački poredak“ (termin koji upravo Atali koristi) sa ovakvim idealom o slobodi jednostavno su svoju veru prilagodili svom interesu. A onda su tu veru proglasili za idealno ljudsko društvo kome vredi težiti. I to je suština Atalijeve filozofije.

A to je društvo apsolutno slobodne trgovine odnosno globalnog tržišta bez nacionalnih granica i državno ograničenih poseda. (Što, naravno uključuje i slobodnu trgovinu novcem kao da je roba).

 

Istorijski gledano ništa nije tako korenito uticalo na formiranje današnje ljudske zajednice (koja počiva na potpuno neprirodnom sistemu vrednosti među ljudima) kao što je to prodaja novca uz interes. Ovaj veliki trijumf lihvara simbolično je predstavljen biblijskom pričom o Hristovom raspeću (jer se upravo on obračunavao sa lihvarima). I danas svaki takozvani "hrišćanski praznik" i mahanje krstačom sa razapetim Hristovim telom ne predstavlja ništa drugo do ruganje hrišćanskom moralu koji, zapravo, odavno više ne postoji osim kao predstava u kojoj su lihvari (vukovi) obukli Hristovu jagnjeću kožu. Većina ljudi ovu prevaru i danas nije u stanju da shvati, dok Iluminati savršeno dobro istrajavaju u ovoj predstavi.

Ideološki gledano, piše Atali, slobodno kretanje kapitala i robe predstavlja "oslobađanje od svih istorijski nametnutih društvenih stega". ( Da podsetimo da su tu stegu vekovima nametalu feudalni vlastelini zabranom prodaje novca na svojim feudima tj. državama i masovnim proterivanjem judeo-lihvara). To je "oslobađanje od određeog načina života, od političkih sistema, oslobađanje u umetnosti, ideološko oslobađanje, seksualno oslobađanje, oslobađanje žene (od braka i muža), oslobađanje dece (od roditeljskog rigidnog nadzora), oslobađanje od crkve, od osećanja nacionalne pripadnosti… "

Ali, zar to Atalijevo  “oslobađanje” ne predstavlja potpunu demontažu svih davno izgrađenih društvenih sistema? Za Atalija , kao bankara,  težnja za ovakvim oslobađanjem  je neminovan istorijski proces, a ne perfidno smišljena psihološka i politička manipulacija iza koje stoji međunarodni bankarski karteli (gde pripada i Žak Atali) u nameri da kontrolišu čitavo svetsko tržište kapitala, robe, prirodnih resursa i ljudskog rada.

Ako nekome još nije jasno kako sila novca “oslobađa”,  dozvolite mi da izmesem svoje viđenje šta za obične ljude i ljudsku zajednicu znači ovo oslobađanje kome teže trgovci-bankari (kojima pripada i Atali).

Suština je jednostavno u razaranju postojeće društvene zajednice, gde je neprikosnoveni i dominantni lider najpre bio onaj koji je bio najjači, zatim onaj koji je bio najmudriji, onda je to bio vladar koji je bio centar okupljanja jakih i mudrih (koji je imao i crkvu i vojsku), da bi onda “spontanim” revolucijama (seljačkim i buržoaskim) u 18. i 19. veku bila uspostavljana evrpska “demokratija” u kojoj vladaju oni koji slobodno trguju i prodaju narodu novac (papir).

I stvoren je današnji sistem falš demokratija i podobnih monarha.

“Demokratski” političar je danas tako postao običan građanin – bezemljaš, koji nema nikakve individualne vrednosti ni znanje, ni veštine, niti ima fizičku snagu, ali preko noći – “demokratskim”  izborima dobija značajan društveni položaj, moć i - novac. I preko noći sve to može da izgubi, ako trgovci procene da im ne donosi dobit.

Za žene je u ovakvom potrošačkom i trgovačkom društvu  poželjan muškarac koji ima društveni uticaj i novac, pa makar ispoljavao sve tipične ženske osobine- bio fizički slabašan, emotivno nezreo, moralno prevrtljiv, strašljiv, nesiguran, neurotičan ili seksualno devijantan. Samo novac mu daje vrednost. A veliki novac on može da dobija kao podobna servilna jedinka- od bankara. Ako je takav na državnoj funkciji , on im omogućava perfidnu pljačku i vodi politiku državnog zaduživanja.

I zbog svoje slabosti on ne može da im se odupre ili izmigolji. Za razliku od moćnih vladara iz vekovnih dinastija koji su se bankarima opirali, proterivali ih i likvidirali.

Društvena zajednica kakvu danas poznajemo je jednostavno mentalno prekomponovana i podrvrgnuta je perfidnom mentalnom inženjeringu, koji je od muškarca stvorio servilnu snishodljivu “ženku” koja teži da ima svog gospodara uz čiju pomoć će se uzdići na društvenoj lestvici. Žena, kao ni feminiziran muškarac po prirodi, međutim,  nikada ne mogu biti lideri dobro rganizovane društvene zajednice, pa takva zajednica ne može da bude formirana kao jak samosvestan nad-organizam. Ona je samo zbir jedinki (ćelija) koje su potpuno identične i koje funkcionišu samo u skladu same sa sobom odnosno usađenom psihološkom matricom. ( I takve jedinke, po Ataliju, će sačinjavati buduće društvo Novog svetskog poretka).

Dakle, Atali preoblikovanje  ljudskog društva kao organizovane celine kojom više ne vladaju najači i najmudriji, već obični, slabi  i prosečni naziva – oslobađanjem. Tako u ovoj “slobodnoj” ljudskoj zajednici koju su već iskreirali prodavci novca  “kolo” tj. “države” vode – “miševi” dok se “mačke” anatemišu kao siledžije i teroristi. Nacionalisti su zato diktatori tj. siledžije.

Atalijeva filozofija i istorijska analiza  razvoja trgovačkog društva, što on posmatra kao neminovnost, očito nastoji da opravda ovo okretanje sveta naglavačke i zato je to danas svet  u kome je vrednost ono što suštinski nema vrednost (papirni novac), dok  istinske vrednosti podležu trgovačkoj proceni koja ih može preko noći minimalizovati ili preceniti.

I to je Novi svetski poredak, trgovačko društvo globalnih razmera, bez granica, u kome će pljačka i laž  biti vrline, nemoral, duhovna slabost  i prevrtljivost – poželjne osobine. Seksualna devijantnost i dezorijentacija smatraće se slobodom ličnog seksualnog izbora.

RASPAD SJEDINJENIH AMERIČKIH DRŽAVA

U skladu sa pomenutim “istorijskim kretanjima” i po istom principu  Atali vidi i današnje pomeranje američke industrije, koju danas vodi kalifornijska industrija čipova i informatike, preko Pacifika, koji je zamenio do tada glavni trgovački put preko Atlantika i vezu sa Evropom.

Po Ataliju je i ovo prirodan istorijski proces i nije posledica smišljenog iznošenja kapitala i radnih mesta iz SAD u Kinu i Indiju. Činjenica je, međutim, da su SAD već praktično opljačkane i istrošene i što cenu rada prezaduženih pojedinaca bankari tu ne mogu da spuste, jer ne bi mogli da vrate novac od kredita.

Tako je i raspad SAD u skoroj budućnosti jedna istorijska neminovnost koja će , po Ataliju, biti samo “posledica prezaduženosti, velikog jaza između bogatih i siromašnih, loših investicija i deindustrijalizaciji”.


 

U poglavlju “Pad imperije” , Žak Atali kaže da će dolar ostati dominantna svetska moneta najmanje do 2025. godine kada će međunarodni bankari početi da ga napuštaju i “kreditna piramida, zasnovana na vrednosti nekretnina će početi da se ruši”.

Amerika će tada početi da se raspada, sa nasiljem i u haosu koji će tada nastatai. Koliko će biti veliki ekonomski pad SAD i kakva ih budućnost čeka Atali opisuje rečima da: “...to neće biti sutrašnja Afrika, koja će jednog dana ličiti na današnji Zapad, već bi čitav Zapad mogao da bude u situaciji da priziva današnju Afriku”.

"Amerika će imperijalni tron izgubiti vremenom, ali ne pre 2030. nakon čega će se u njoj drastično pomeniti politika i SAD će postati država socijalističke demokratije poput skandinavskih država ili će njome zavladati diktatura". Po, Ataliju, brz ekonomski rast očekuje više zemalja u svetu, posebno u Aziji pa će u budućnosti to biti policentričan svet.

Atali još vidi da će u čitavom svetu, kako ga bude obuzimao haos, doći do jačanja religija poput islama i hrišćanstva.

Region u kome se uči biblija u Južnom delu SAD (južnjaci - nacionalisti) mobilisaće se i oni bi mogli da dominiraju američkom  politikom jedno vreme.
“SAD bi onda oko 2040. mogle ući u teokratsko iskušenje, eksplicitno ili implicitno, u obliku teokratskog izolacionizma u kome bi demokratija bila jedva primetna”.

Ovaj jak hrišćanski pokret mogao bi se proširiti na međunarodni nivo i on bi mogao biti iskorišćen u ratu protiv mobilisanog Islama. I to bi bio opšti svetski rat, očito. Ovaj sukob bi teško oslabio sve zemlje i obe religije bi onda bile odbačene.

Nije jasno na osnivu čega ovakve projekcije  budućnosti izvodi Atali, osim na osnovu laži i dezinformaija koje  globalni mediji već nekoliko godina plasiraju kao islamski fundamentalizam i terorizam koji su se obrušili na američku i zapadnoevropsku demokratiju. Kao da već nema mnoštva dokaza da se radi o perfidnoj orkestraciji terora i da iza njega stoje upravo međunarodni bankari i tajne službe pod njihovom kontrolom koje obučavaju ove “islamske teroriste” upravo sa ciljem da rasplamsaju veliki verski globalni sukob. Atali očito “predviđa” ono na čemu bankari već odavno rade.

Zanimljivo je i njegovo “predviđanje”  da će se pre kaja 21. veka SAD potpuno raspasti i onda će biti pod vlašću jedne kolektivističke svetske vlade.

DECA ĆE SE PRAVITI KAO PROIZVODI ZA TRŽIŠTE


Opšta sloboda trgovačkog poretka  predviđa i oslobađanje od braka, ali i razdvajanje ljubavi od seksa. I to će biti dve  različite stvari. Brak će biti ekonomska zajednica ljudi koji su slobodno odlučili da ovu zajednicu stvore (pol nije bitan), dok će se pravljenje dece industrijalizovati. U stvari brak će, kako predviđa Atali , biti toliko slobodan izbor da svako može izabrati da li će živeti u poligamiji (sa više žena), ili poliandriji (jedna žena sa više muževa).  U svakom slučaju klasičan brak (kakav je inače nametnula crkva)  više neće biti osnovna socijalna ćelija ni osnovna reproduktivna zajednica. 

Atali piše da je pokretačka snaga ovog novog trenda bio razvoj tehnologije koja je oslobodila  mlade od kontrole starijih. Prvo je to bio radio, koji je dozvoljavao mladima: “da igraju van balskih sala i tako su se oni oslobodili nadzora roditelja” (i najčešće provodadžisanja), oslobadjajući svoju seksualnost, otvarali su se prema svim vrstama muzike, od džeza do roka, i tako objavljivali svoj ulazak u potrošački svet,  u svet želja i pobuna.
Nove generacije će , po Ataliju, stvoriti “jednu egocentričnu  populaciju koja će biti odana samo sebi”.
Atali kaže da će ljudi “ biti jedinke koje samo žive jedna pored druge i svaka će biti usamljena”.

I to je već deo današnjeg društva, jer mlade već decenijama vaspitavaju  mediji i devijantni idoli, dok roditelji trče za novcem (i grcaju u dugovima) i nemaju vremena za brigu o svom potomstvu.
Dominantna medijska kultura danas je  psihopatska  i devijantna kultura – gde se kao predmet obožavanja (kultovi) pojavljuju  narkomani, neurotičari, nakaradni i izmišljeni likovi sa filma, televizije i stripa).
I to je očito i bio cilj bankara, jer od takvih jedinki se ne može formirati organizovana društvena zajednica koja bi bila sposobna da se odupre trgovačkom poretku.
Na ovaj način bi se praktično zaustavila dalja evolucija ljudske zajednice jer je pitanje da li ovakva zajednica može funkcionisati na globalnom nivou gde će komunikacija među članovima biti praktično moguća samo virtuelno.
Cilj bankarske elite je da razdvajanjem braka i seksa (parenja), produkciju ljudskih jedinki i njihovo dalje socijalno oblikovanje može da kontroliše.

Iako sam Atali na sve to ne gleda blagonaklono , on piše da je čitav dvadeseti vek u stvari nastojao da ovu podelu napravi prvo kontrolom materinstva preko kontraceptinih pilula,  onda se prešlo na veštačku oplodnju, da bi se zatim stvorili uslovi za korišćenje majki surogata…
Zato Atali “predviđa” da će  buduće generacije “proizvoditi ljudske jedinke kao predmet napravljen po meri, u veštačkoj materici, što će omogućiti mozgu da dalje razvija karakteristike koje su unapred izabrane. Kvalitene i podobne duše će se prebacivati u novo telo kloniranjem i tako će ljudsko biće postati stvar za prodaju i kupovinu.
I to će biti još jedan veliki biznis trgovačkog društva, zar ne?

 

Ovoj kravi su tobožnji "naučnici" u Japanu (možete ih nazvati i monstrumima) zarad eksperimenta izvadili matericu sa plodom i zametak onda stavili u veštačku matericu (vidi se iza) . Zašto? Da bi sutra pravili biznis sa uzgajanjem dece. Ko može da tvrdi da se već ne vrše isti eksperimenti i sa ženama i decom? Krava za njih očito nije sveta životinja.

 

SLOBODA UZ TOTALNI NADZOR

Sloboda u trgovačkom društvu ići će i uz stalni totalitarni nadzor kako se pojedinci ne bi izmigoljili od svoje slobode. I tu će glavni pomagač biti , ne ljudi, već mnogo puzdanija tehnologija pa će nadzor vršiti roboti specijalno napravljeni tako da budu sastavni deo svakog domaćinstva, a  njihovu stvarnu ulogu niko neće znati.

 

Atali kaže da će to biti novi tehnološki bum - roboti za domaćnistvo koji će praktično znati da rade mnoge kućne poslove.
Pored toga oni će raditi i za bezbednosne snage, kao radnici u industriji, ali i pomagači hendikepiranima osobama. U stvari oni će svuda biti posmatrači i nadzornici koji će prikupljti sve podatke i slati ih privatnim i javnim bezbednosnim službama.
Oni će praktično raditi ono što danas već rade mnogi telekomunikacioni uređaji (kablovski TV i radio aparati, komjuteri, mob. telefoni, faksovi…)

“Svaki pokretni objekt će biti stalno u mogućnosti da bude praćen. Sve podatke koje on sadrži, uključujući fotografije svakoga, biće pohranjene i predate specijalnim kancelarijama i javnoj i privatnoj policiji,” piše Atali.

Do 2050. ove mašine će se razviti i u ono što Atali naziva “mašine sa samonadzor” koje će omogućiti svakome da osmatra sopstveno ponašanje i na osnovu čega će sam (dakle slobodno) odlučivati da treba da se povinuje određenim normama.
Ljudi će posmatrati sopstvenu potrošnju vode, energije i hrane, kao i sastojaka u svojoj hrani.

Da li ovde treba da pominjemo specijalni kodeks ishrane (Codex alimentarius) koji će tačno nalagati koliko čega od nutritivnih sastojaka treba da bude u svakoj namirnici?
I jednika će sama to da proverava i da se toga pridržava. Meriće sebi procenat šećera u krvi, gvožđ, holesterol… I onda se usklađivati sa normama. A norme će propisivati – specijalizovane službe.

“Elektronske bubice, koje se nositi pod kožom registrovaće neprekidno otkucaje srca, krvni pritisak i holesterol. Mikroprocesori vezani za razne organe će posmatrati njihovo funkcionisanje i porediti ih sa propisanim normama”, piše Atali.

Živeći nesiguran i haotičan život, ljudi će biti zavisni  od osiguravajućih  kompanija (što je na Zapadu već odavno sadašnjost). Te kompanije će uveravati svoje klijente “da se prilagode i povinuju propisanim normama kako bi minimizirali svoje rizike i mogli da se osiguraju. Postepeno će početi da diktiraju planetarne norme ponašanja (šta da se jede, šta da se zna, kako da se vozi, kako zaštiti sebe, decu., kako da se nešto koristi, kako da se proizvodi…)

Te kompanije će postati  nemilosrdne. One će kažnjavati pušače, one koji piju, gojazne, preterano mršave, one koji ne rade, neadekvatno zaštićene na radu, agresivne, nemarne, nespretne,  dekoncentrisane, maštare i rasipnike. (Pitali ste se možda ko je smislio "mobing"? Sada znate i ko i zašto je to važno.)

Neznanje, izlaganje rizicima, traćenje vremena i ranjivost, smatraće se bolešću, predviđa Atali.

I još nešto: zatvor će postepeno biti zamenjen ekonomičnijim nadzorom na daljinu osobe pod kućnim pritvorom.

ŽIVOT U ČELIČNOJ SAKSIJI 

Atali predviđa i koje će biti posledice klimatskih promena u budućnosti. Tako kaže da će se “sa označenim porastom u temperaturnim promenama, veoma važna promena odigrati u prirodi. Drveće će rasti brže i biće lomljivije (Da dodamo da će se to događati kod genetski modifikovanog drveća koje će mnogo brže da raste i biće veoma krto i slabašno) .

Mnogo ozbiljnije će biti to što će daleko više obala postati nepodesno za stanovanje. Sedam najvećih svetskih gradova i luka i trećina svetske populacije danas živi na obalama mora… Tako će ekološko izbeglištvo  postati deset puta brojnije do 2050.”
Atali predviđa i da će budućnost medija biti bez papirnih novina.

U svakom slučaju budućnost ljudske zajednice, po prognozama Atalija, biće lišena svega što je prirodno i zapravo će biti maksimalno lišena života (koji je u suštini nepredvidiv i neukrotiv) ali zato zanovana na nakaradnom verovanju u "slobodu"  koja će biti kao pupoljak u strogo kontrolisanoj čeličnoj saksiji. 

                                                                                           

KAKO SVETSKO TRŽIŠTE HRANOM VEĆ VEKOVIMA KONTROLIŠE NEKOLIKO PORODICA

12.01.2012
Piše: Ivona Živković

 

ako se nafta danas smatra najvažnijim starteškim energentom, a biznis sa naftom najprofitabilnijim, trgovina hranom - kao vitalnim energentom živih bića od suštinskog je značaja za vladarsku elitu. Samo onaj ko kontroliše proizvodnju i promet životnih nammirnica za svoje podanike može imati apspolutnu kontrolu nad živom radnom snagom odnosno nad svojim robovima.

Naravno, to  su znali još drevni vladari, a njihovo znanje i veštinu kontrole prometa namirnica peuzela je današnja oligarhija.  Održavanje monopola u trgovini hranom koje se vrši preko nekoliko trgovačkih kartela se zato uopšte nije promenilo, iako se neupućnima stalno preko medija serviraju velike priče o demokratiji i slobodnom tržištu. Ali, to su samo iluzije.

Malo je poznato da su čak hiljadama godina stari trgovački putevi kojima je vršena razmena prehrambenih dobara sa Istoka i Zapada i danas gotovo na isti način pod kontrolom trgovačkih kartela onako kako su to bili u drevnom Vavilonu, Egiptu, Grčkoj, Rimu...

Trgovački karteli koji su se još u srednjem veku u Evropi bavili ovim poslom i koje su sačinjavale neke od starih evropskih trgovačkih porodica i danas funkcionišu i to na istom principu.  Promenjena su samo poslovna sedišta kartela i njihovih kompanija, i danas je glavno sedište svih svetskih najvećih trgovaca u Londonu (u starom jezgru grada nazvanom City of London).

Formalno su oni pod okriljem Kuće Vindzor, ali suštinski britanska kraljica kao ni britanska kraljevaka porodica ne donose odluke kojima se karteli povinuju. Ova trgovačka struktura (nama robovskoj javnosti uglavnom je nepoznata), iznad je kraljice koja ih samo reprezentuje u javnosti i mora da traži dozvolu prilikom ulaska u njihovo gradsko jezgro koje posećuje u građanskom odelu. Na čelu trgovačkog dela Londona se nalazi Gradonačelnik Londona koga oni postavljaju i sami se nazivaju Krunom.

 

Na slici je Majkl Bear, bivši gradonačelnik Londona (inače rodjen u Keniji) koji je ovako pozdravio britansku kraljicu Elizabetu II stojeći na stepeniku tako da je i simbolično bio viši od nje. Kraljica je u građanskom odelu, a gradonačelnik u svečanoj odori. Za posetu trovačkom jezgru Londona , kraljica mora da traži i dobije odobrenje Gradonačelnika. Način izbora gradonačelnika Londona je tajna, a imenovanje se vrši svake godine na jednoj specifičnoj zatvorenoj ceremoniji u tišini i bez mogućnosti prigovora. Tipično jezuitski.

Kuća Vindzor, takođe, samo je formalno na čelu svih masonskih društava i ostalih tajnih struktura i mreža koje su razapete po čitavom svetu i praktično kontrolišu globalno tržište i sve strateški važne poslove za opstanak KRUNE koju opslužuje čitava britanska imperija. KRUNA je praktično naslednik svih trgovačkih poslova srednjevekovnih venecijanskih trgovaca.

O tome kako rade ovi karteli koji između ostalog kontrolišu trgovinu hranom u čitavom svetu (ostavljajući pojedina područija godinama bez hrane) pokušao je da sagleda Ričard Frimen koji je svoju obaveštajnu studiju  publikovao još krajem 1995. godine u revji "Executive Intelligence Review". Nazvao je tekst: “Globalni prehrambeni kartel Vindzora: Instrument za ubijanje glađu”.

Iz ovog izveštaja predočićemo neke zanimljivosti koje pokazuju ko zaista stoji iza EU i ko kroji njeno zakonodavstvo, zašto Srbija kao i mnoge druge poljoprivrdene zemlje u Evropi moraju da uvoze (uglavnom nekvalitetnu) i skupu hranu (iako Srbija može hranu da izvozi) i videćete za koga u stvari rade “veliki” balkanski tajkuni poput Kostića, Miškovića ili Ivice Todorića.

SVETSKO TRŽIŠTE SVIM PREHRAMBENIM SIROVINAMA KONTROLIŠE NEKOLIKO PORODICA VEĆ VEKOVIMA 

Frimen je taklo otkrio da deset do dvanaest kompanija, kojima pomaže još nekoliko desetina manjih  drži danas čvrsto monopol u svetskoj trgovini hranom. Oni dominiraju u snabdevanju skoro svih žitarica - od pšenice, kukuruza, ovsa,  ječma do šećerne trske i raži. Oni kontrolišu i trgovinu mesom, mlekom (posebno mlekom u prahu koje je praktičnije za skladištenje i čuvanje), jestivim uljima, mastima, voćem i povrćem i svim drugim vrstama hrane.

Sve kompanije su povezane preko kartela, a njima  se upravlja iz Kuće Vindzora u Londonu, tvrdi Frimen. I svi karteli rade u interesu evropske oligarhije odnosno nekoliko starih evropskih porodica koje su se vekovima poslovno i rodbinski povezivale. Oni upravljaju tržištem svim energentima (uključujući hranu), sirovinama i mineralima.

Kao glavni operativni ogranak Kuće Vindzor nalazi se “World Wide Fund for Nature” (Svetski Fond za Prirodu) kojim formalno upravlja vojvoda od Edinburga, princ Filip. Njegov deda Georg I je bio grčki kralj danskog porekla koga je Britanska imperija namestila Grcima kao kralja koga je “izabrao” grčki parlament.

 

Zbog svog nemačkog porekla i rodbinske veze sa nekim nacistima, princa Filipa mnogi Englezi ne vole i vide ovako.

Friman, međutim otvoreno kaže da se ovaj Fond u stvari bavi orkestracijom etničkih sukoba ili implementiranjem terorističkih akcija bilo gde u svetu gde postoje interesi oligarhije da uspostavi kontrolu nad nekim prirodnim resursima ili u regionu gde prolazi neki važan trgovački put.  Princip koji koriste je obroban: podeli, zavadi i pošalji do zuba naoružane “mirovne snage”- pa vladaj!

 

Svetski Fond za Prirodu ima kao svoj logo pandu. Veoma simpatično. Čitav fond se formalno bavi zaštitom divljih životinja, posebno ugroženih vrsta širom sveta. U tom cilju Fond šalje često naoružene plaćenike u Afriku i druge delove sveta da se bore protiv "lokalnih krijumčara" i "trgovaca divljim životinjama" ili "pomorskih pirata" , što je samo maska za ubijanje lokalnih lidera, i plemenskih poglavica koji neće da saradjuju sa Londonom i zaštitnika nacionalnih interesa afričkih plemena. Ova perfidna prevarantska predstava tipična je izmišljotina jezuitskih mozgova.

Veliki broj ovakvih orkestriranih sukoba izveden je nakon Drugog svetsklog rata u Africi i Aziji, a hronična nestašica hrane u pojedinim regionima je upravo njihova politika. Periodično poskupljenje hrane na svetskom tržištu ili obaranje cena ako se na tržištu pojave drugi ponuđači iste robe, posebno sirovina,  glavna je poluga kojom ovi karteli drže monopol u trgovini hranom. Istina je da hrane na planeti ima dovoljno za sve.

 

Firme u okviru svakog kartela su navedene  na slici. One samo odražavaju sliku različitosti i "slobodnog tržišta", ali su u stvari sve članice jednog zatvorenog sindikata sa istim poslovnim ciljem – održavanje trgovačkog monopola. Skicu je napravio Frimen.

Kod mnogih članova upravnih odbora u raznim kompanijama koje su navadena na skici fukcije se preklapaju, pa neki sede u upravnim odborima kompanija koje su tobože veliki konkurenti na tršištu. U stvari, njihova uloga je da nadziru sve. Njihov vekovni primarni zadatak je razaranje svih nacionalnih interesa i slabljenje nacionalnih ekonomija (gazdinstava) kako niti jedna ne bi mogla da ostvari potpunu suverenost. Države koje su same sebi dovoljne su najveći neprijatelji ovih trgovačkih kartela.

Korišćenje hrane kao oružja staro je hiljadama godina i poznato još iz Vavilona, Rimske imperije, Grčke… Istu tehniku nadzora u prometu hane imali su venecijanski trgovci i razni njihovi familijarni izdanci uključujući i porodične grane koje su živele u Antverpenu, moćne Burgundske vojvode, holandske i britanske Levant kompanije (turske trgovce koji su u srednjem veku radili za engleske i holandske interese), Istočno-indijsku i Zapadno-indijsku kompaniju.

KRSTAŠKI RATOVI ZA OSVAJANJE TRGOVAČKIH PUTEVA


Drevni vlastelini kontrolisali su svaki tarnsport žitarica i druge prehrambene na putevima, lukama, mostovima, gradskim kapijama. Smišljani su i bogovi žetve i plodnosti (na primer Demeter u Grčkoj ili Sibela) u čije ime je vlastela uzimala seljacima zemljišne prinose. Praktično je sve bilo “u božijim rukama” i “po božijoj volji”. I narod se toj sili, u strahu i neukosti, potpuno povinovao.

U drevnom Rimu kontrola žitarica je bila osnova imperijalne politike. Rim je bio centar trgovine hranom, a okupirane kolonije- Galija, Britanija, Španija, Sicilija, Egipat, Severna Afrika i Mediteranska obala morale su da šalju u Rim sve svoje zemljišne prinose. Sve je prvo išlo u Rim. I Rim je to prodavao kome je hteo. Potražnja za žitaricama koju je nametala rimska uprava bila je često mnogo veća nego što je zemlja mogla da podnese, pa su  mnoga obradiva zemljišta u Severnoj Africi postala ispošćena.

Nakon krstaških ratova 1202-1204, venecijanski trgovci se preuzeli sve žitne transportne puteve. U trinaestom veku glavni venecijanski putevi su imali dva sabirna centra za hranu na istoku i to su bili Konstantinopolj (Istanbul) i Aleksandrija u Egiptu. Sva roba je stizala iz tih luka u Veneciju i onda je duž reke Po išla dalje u Lombardiju, pa preko Alpa je prevožena u Francusku. Venecijanski trgovci su onda svoj uticaj proširili i na mongolsko carstvo i kasnije dalje na istok.

Od petnaestog veka moćni venecijanski trgovački kartel (udružene porodice) ustupili su veliki deo svoje trgovačke imperije i moćnom Burgundskom vojvodstvu, čiji je poslovni centar bio Antverpen. Trgovačka venecijanska imperija se tako proširila i obhvatala je Francusku, Amsterdam, Belgiju i veliki deo današnje Švajcarske.
Od ove venecijansko-lombardsko-burgundske poslovne veze potiče svaki od šest pomenutih trgovačkih prehrambenih kartela koji i danas funkcionišu i praktično je svaki od njih na neki način nasleđen kao porodični biznis.

Sve današnje prehrambene kompanije napravljene su tako po istoj strukturi poslovanja kako su ih imale drevne kompanije iz Mesopotamije, antičkog Rima, Venecije i Britanije. Bolje reći, njihova drevna infrastruktura je preslikana u strukturu današnjih transnacionalnih kompanija. Iako je nekada sistem njihovog rada počivao na robovlasništvu, gde je vlastela imala svoje posede i svoje robove koje je hranila i snabdevala tako da su oni apsolutno i vitalno bili zavisni od vlastelina, ništa se ni danas nije promenilo. I danas vitalne potrebe svakog pojedinca u EU ili SAD zavise od ovih kompanije koje određuju i količine hrane na tržištu i njihovu cenu.

Frimen navodi da je pet današnjih kompanija bukvalno preuzelo baš tu venecijansku poslovnu mrežu. To su kompanije: Cargill, Continental, Louis Dreyfus, Bunge and Born i André.

 

Venecijanski trgovci su u literaturi opisni kao bezdušne i nemilosrdne secikese i derikože.

Od osamnaasetog i devetnaestog veka Britanski Levant (Turska  kompanija) i Istočno-indijska kompanija preuzele su mnoge od tih venecijanskih trgovačkih puteva. U 19. veku kompanije Baltic Mercantile i Shipping Exchange sa centralama u Londonu postale su glavni instrument za ugovaranje poslova u transportu žitarica iz svih regiona.

Istoričar Lindon la Ruš je sa timom svojih saradnika, istoričara, takođe napravio jednu zanimljivu studiju nastojeći da otkrije gde su nestale moćne srednjevekovne venecijanske trgovačke porodice i otkrio je da su u periodu od oko 300 godina sve diskretno migrirale u London. Engleska je tako porobljena i stavljena u službu ovih medjunarodnih trgovaca. I danas Englezi služe njihovim interesima.

ČETIRI REGIONA ZA IZVOZ


Oligarhija danas ima četiri globalna regiona preko kojih se obavlja izvoz svih vrsta hrane i oni kontrolišu sva četiri. Ti globalni regioni su: SAD, EU (posebno Francuska i Nemačka), države britanskog komonvelta (Australija, Kanada, Južna Afrika, Novi Zeland, Indija, Pakistan), Argentina i Brazil u Južnoj Americi.

Vekovima su karteli radili na preuzimanje kontrole tržišta preko ova četiri regiona koji imaju oko 15 posto svetske populacije. Ostatak sveta, preko 6 milijardi, zavisi od izvoza hrane iz ovih regiona

 VODEĆE KOMPANIJE KOJE DRŽE MONOPOL U TRGOVINI HRANOM

Evo, šta je Frimen još otkrio o ovim kompanijama.

Kompaniju “The Continental Grain” danas  vodi milijarder Majkl Frajburg sa svojim sinom Polom. Frajburg je kompaniju osnovao 1813 u Arlonu, u Belgiji. Preselio je sedište u Antverpen, a zatim 1920. u Pariz i London. Danas imaju kancelariju u Njujorku i jaku francusko-švajcarsku bazu.

Léopold Louis Dreyfus koji je rođen u Francuskoj, 1852.  osnovao je trgovački posao sa žitom u Bazelu, u Švajcarskoj. Izuzev za vreme Drugog svetskog rata, u 20. veku Drajfusu je sedište bilo u Parizu i radio je na trgovačkim poslovima (koji su uključivali stare lombardske i burgundske puteve). Oni su praktično nasledili biznis ovih srednjevekovnih trgovačkih monopolista .

Bunge i Born su nastavili poslove Bunge porodice iz Amsterdama 1752. Kompanija je konačno preseljena u Antrverpen (danas je sedište tehnički smešteno u Sao Paolo u Brazilu i na Holandske Antile).

Kompaniju “André” osnovao je Georges André u Nionu u Švajcarskoj i danas joj je sedište u Lozani.

 

Cargill kompanija je najveća žitna kompanija na svetu sa sedištem  u Mineapolisu u Minesoti. Osnovao ju je  Škotlanđanin Vilijam Kargil u Ajovi 1865 i od 1920-tih  je vodi porodica Mek Milan. Ali , istinska poslovna spona je u Evropi gde je Kargilova medjunarodna trgovačka izvršna kompanija, Tradax Inc. koja ima sedište u Ženevi. Tradax je osnovan 1956. i registrovan je u Panami. Mek Milanovi su uvek bili u službi Britanije. Džon Hju Mek Milan, predsednik Kargila od  1936 do 1957 imao je titulu “ naslednog Viteza komandera Pravde u suverenom redu Svetog Džona (Malteških vitezova)”, što je jedan od najmoćnijih redova britanske Krune i Vatikana.

 

Tradax ima odeljke po čitavom svetu uključujući Argentinu, Nemačku , Japan. Ona je glavni izvršilac trgovačke operative za “američki” Cargill sa čijim novcem najviše i radi, dok glavni profit ide Cargill-u. Osnovni finansijski izvor Tradax-a, kako to otkriva Frimen, je  banka Crédit Suisse, sa sedištem u Ženevi i koja se vodi kao najveći svetski perač novca.

KOME SLUŽE EGZOTIČNA OSTRAVA KAO "PORESKI RAJ" ?

Izvesni  Dan Morgan je 1979 napisao knjigu “Trgovci žitaricama” . Tu je otkrio da Kargilova izvršna kompanija Tradax sa sedištem u Ženevi nije tu samo da bi Cargill izbegao plaćanje poreza u SAD i ostalim zemljama (vlastela ne uzima danak sama od sebe) već i zato da bi zbunila svakoga ko pokuša da prati poslovne transakcije koje vodi Cargill.
Tako je Morgan zapisao: “Kada Cargill prodaje tovar žita holandskom proizvodjaču hrane za životinje, žito prvo transportuje Misispi rekom, stavlja ga na brodove u luci Baton Rouge (u Luizijani) i šalje u Roterdam (Holandija). Na papiru…  trgovačka ruta je  kompleksnija. Cargill prvo prodaje žito Tradax International-u u Panami, koji će onda “iznajmiti” Tradax iz Ženeve kao svog evropskog agenta. Tradax iz Ženeve onda aranžira prodaju holandskom mlinaru preko svoje  pomoćne firme Tradax u Holandiji. Sav profit će biti uknjižen Tradax-u u Panami, a to je luka bez poreza.  Tradax iz Ženeve će zaraditi samo “nadoknadu za uslužne poslove” i  za poslove carinskog posredovanja na osnovu sporazuma između Tradax-a u Panami i Tradax-a u Holandiji”.

Tako izbegavajući poreze i inspekciju, Cargill koristi mrežu kompanija da prenese velike isporuke robe bilo gde na svetu u trenu. (Ali isporuku robe mogu i da spreče u trenu). Oni imaju unutrašnju obaveštajnu strukturu kao što je ima CIA. Koriste za svoje privatne poslove komunikacione satelite,  satelite za osmatranje vremenskih prilika, koriste podatke koje primaju od  7000 obaveštajnih izvora širom sveta, iz nekoliko stotina kancelarija itd. Očigledno, one državice koje nazivamo poreski raj  izmislila je vlastela zbog sebe i svog biznisa. I sve firme koje se tamo registruju su njihove. A mogu se formalno voditi i na "Petra Petrovića" iz Srbije ili Hrvatske. Svi ti "Petrovići" su samo njihovi službenici.

BRITANCI PREUZIMAJU MONOPOL

 


Britanski kartel za kontrolu trgovine hranom ojačao je svoj uticaj nakon Drugog svetskog rata. Ova kontrola je posebno išla preko SAD, gde je Mineapolis, pod kontrolom porodica Pillsbury i Peavey, zamenio Mađarsku kao najvećeg svetskog mlinara.

Pre Drugog svetskog rata količina žitarica koje su išle u izvoz ili prelazile okean retko je prelazila 30 miliona tona godišnje. Američki udeo je tada obično bio 10 miliona tona ili manje.
Drugi svetski rat je opustošio svet i stvorena je masovna glad posebno u Evropi  i danas se održava i Trećem svetu. (Afrikanci praktično moraju da rade i izvoze sve svoje sirovine zbog hrane). Američkim programom “Hrana za mir”, svetska trgovina žitaricama je porasla , a samo SAD su izvezle 1979. godine 160 miliona tona. Već 1995. to je bilo 215 tona žitarica. Ovome treba dotati desetine miliona tona mlečnih proizvoda , mesnih proizvoda i druge vrste hrane. Ne zaboravimo da su SAD bile i ostale najveća kolonija britanske KRUNE.

Tako danas imamo “Velikih Šest” žitnih kompanija koje čine glavni žitni trgovački kartel.  To su: Cargill (sa sedištem u Mineapolisu i Ženevi); Continental (iz Njujorka); Louis Dreyfus (iz Pariza); Bunge and Born (sa sedištima u Brazilu, Holandiji, i Holandskim Antilima) André (Švajcarska) i Archer Daniels Midland/Töpfer (Ilinois – Hamburg).

 

Nemački trgovac Johann-Peter-Gottlieb-Bunge osnivač kompanije "Bunge and Co".

Archer Daniels Midland je kupovinom Töpfer –a,  hamburške nemačke žitne kompanije, značajno povećao svoje prisustvo u svetskoj trgovini žitaricama. Toferovi trgovački poslovi su bili u regionu  Venecija- Švajcarska -Amsterdam –Pariz uz jako partnerstvo Rotšild banke, najmoćnije banke londonske Krune i Vatikana.

Prvih pet su poptpuno privatne kompanije koje vode porodice koje su vlasnici. One ne iznose u javnost veličinu kapitala kojim raspolažu, ne objavljuju svoj godišnji finansijski izveštaj. Njih nema na raznim popularnim top-listama najbogatijih ljudi sveta, baš kao što na njima nema Rotšilda , ni Rokfelera, Morgana... N atim listama se nalaze samo njihovi uspešni službenici, poput Bila Gejtsa, ruskih tajkuna i raznih egzotičnih "krunisanih" glava kojima je na glavu krunu stavio upravo neki od ovih kartela. Njihovo poslovanje je tajna. Frimen veruje da samo

Cargill i Continental kontrolišu  čak 50 posto svetske trgovine žitaricama.

Cargill je predstavnik svih žitnih kompanija i makar mali uvid u njegovo poslovanje otkriva i način rada drugih. Cargill je kompanija broj jedan iu trgovini pamukom, najveći je američki vlasnik žitnih silosa (ima ih oko 340) broj jedan američki proizvođač kukuruzne baze, visoko proteinske hrane za životinje (preko svoje  pomoćne kompanije Nutrena Mills), pakuje meso, najveći je proizvođač ćurki itd.

 

Cargill ima sopstvenu flotu od oko 420 barži za prevoz žitarica, 11 šlepera (remorkera) 2 velika broda koji plove Velikim Jezerima, 12 prekookeanskih brodova, 2000 železničkih teretnih vagona i 2000 tankera.
Cargill stavlja svoje ljude na razne uticajne pozicije u političke institucije širom sveta.
Daniel Amstutz koji je 25 godina radio za Cargill, bio je podsekretar SAD za poljoprivrdeu  i izvoz poljoprivrdenih dobara i sa tog mesta je odlučivao o američkoj eksportnoj politici žitarica. Kasnije je postao šef  američke komisije za trgovinu u GATT-u (General Agreement on Tariffs and Trade). U međuvremenu, Nestor Rampaneli, bivši menadžer u kompaniji  “Bunge i Born”  postao je argentinski ministar za ekonomiju kod predsednika Karlosa Menema 1989. On je inicirao tranziiju  argentinske ekonomije od državnog nadzora ka “slobodnom” tržištu gde vladaju moćne monopolističke "ajkule". To se danas događa i sa zemljama bivše SFRJ. To je suština tranzicije. Sve postaje nezavisno od države.

Iz ovoga jasno možete da zaključite zašto je tržište u Srbiji uvek puno, na primer južnog voća, čiji uvoz vazalna država mora da plaća , iako nekim ljudima nije u stanju ni krompir, ni brašno da obezbedi besplatno. Oni danas hrane i Srbiju i Hrvatsku i BiH i u tome im posao obavljaju lokalni tajkuni koje kontroliše i instruira masonerija. "Njihove" (tajkunske) firme su zato i registrovane na raznim dalekim ostrvima. Na istim lokacjima su registrovanje njihove skupe jahte, koje moraju da kupuju jer na taj način vraćaju novac gazdama, Kada "kupuju" basnoslovno skupe stanove, oni se obično nalaze u Londonu ili Monaku, gde u stvari prenose ogroman novac svojim gazdama. Koji bi pravi biznismen iz Srbije svoj novac ulagao u londonske nekretnine, kada na njihovu cenu ni na koji nečin ne može da utiče.

 

Izgradnja silosa za žito u Ukrajni, koju je sebi pripisao MK Komerc je jedan takav posao koji je izvela ova oligarhija kako bi seljacima u Ukrajni preuzela žitarice i stavila ih pod svoju kontrolu. Naši “veliki “ tajkuni su samo sitni pilićari ove stare oligarhije, a mnogi u stvari i ne znaju za koga u u velikoj piramidi rade. Njihov rad kontroliše i obezbeđuje lokalna takozvana služba "državne bezbednosti" (u stvari vlastelinske bezbednosti) dok savetodavnu funkciju i finansijsku i drugu operativu obavlja lokalna masonerija. O velikom pranju para MK Komerca  dosta toga je istražio i obelodanio pokojni Otporaš, Branimir Nikolić. I, naravno robovske (takozvane demokratske) pravosudne i bezbednosne institucije su sve morale da zataškaju.

 

SJEDINJENE AMERIČKE DRŽAVE SU NAJVEĆA ŽITNA KOLONIJA BRITANSKE KRUNE

Normalno bi bilo da sve zemlje koje imaju viškove hrane svoje proizvode izvoze. I to bi cenu hrane na svetskom tržištu drastično smanjilo. Zato ovi moćni karteli raznim smicalicama čine sve da ih u tom poslu marginalizuju.Tako se nameću razni standardi u korišćenju određene vrste semena, pakovanju hrane, težini pojedinih artkala kako bi se dobila dozvola za prodaju na primer na EU tržištu.

Sad shvatate zašto Srbija koja može da hrani pola Evrope, hranu mora da uvozi. Tako su sve male zemlje u stvari vazalne zemlje. One moraju uvoziti hranu preko ovih kartela po njihovoj ceni ili mogu umreti od gladi. Individualna mala poljoprivredna gazdinstva su u Srbiji poslednjih deset godina najviše uništena.

I tu Srbija nije usamljena.

Frimen navodi da su za dvadeset godina (do 1995) milioni farmera u SAD, Kanadi, Australiji i Argentini zbrisani. Isto je urađeno u Indiji. Na primer, 1982, SAD su imale  600 000 nezavisnih farmera. Već 1995 taj broj je bio manji od 225 000. Tržište hrane je skoro potpuno monopolisano. Farmeri su plaćeni ispod paritetne cene, a to je cena koja pokriva troškove proizvodnje plus višak dovoljan za investiciju u sledećem pozvodnom procesu.

Koliko državnici u SAD o ovome ništa ne znaju i ne pitaju se govori podatak da je 1983. Robert Bergland, američki ministar za poljoprivredu (kod Džimija Kartera 1976 – 1980)  u jednom intervju izjavio: “Cargill ima stav da SAD tretiraju kao svoju žitnu koloniju…  Kada su 1970.  Rusi okupirali Avganistan i kada je Džimi Karter tražio informaiju koliko je žitarica Rusija kupila od  SAD… mi nismo mogli da mu kažemo, jer nismo znali”.

Ali Cargill i druge kompanije iz kartela to su znale. Kada su 1976. Cargill, Continental i drugi prodali Rusima rekordnih 12,4 miliona tona američkog i kanadskog žita (i tako stvorili nestašicu u SAD) administracija predsednika Džeralda Forda saznala je o toj prodaji tek nakon što je  posao završen. Ove žitaice se očito uzgajaju u SAD, ali Anglo- holandsko- švajcarski kartel na čijem čelu je britanska Kruna raspolaže sa tim kako njemu odgovara.

                                                                                        

TESLA JE UBIJEN?!

18.01.2012

Naučnika 6. januara 1943. zadavio Oto Skorcenji, elitni Hitlerov ubica. Teslin pomoćnik, koji ga je izdao, bio je otac 41. predsednika SAD Džordža Buša!

Zavera neslućenih razmera!
Nikolu Teslu, možda i najvećeg naučnika svih vremena, 6. januara je zadavio Oto Skorcenji, elitni ubica Adolfa Hitlera, vođe nacističke Nemačke!

Ovo tvrdi američki autor Don Nikolof, koji se bavio istorijom Trećeg rajha i vezom američkih predratnih industrijalaca s nacistima.

On piše i da su mnogi Teslini patenti, među kojima i čuveni „zraci smrti“, kojima je, navodno, mogao s neba da obara avione kao od šale, dospeli u ruke nacista, preko njihovih bogatih simpatizera u SAD.

Smrt

Poslednji čovek koji viđen u poseti Nikoli Tesli bio je njegov asistent Džordž Šerf, koji je u hotelu „Valdorf-Astorija“, gde je srpski naučnik živeo, bio 4. januara 1943. godine. Genije je pronađen mrtav četiri dana kasnije, 8. januara 1943.

Međutim, Šerf nije bio poslednji čovek koji je video ostarelog naučnika. Bio je to Oto Skorcenji, elitni Hitlerov ubica, koji je u sobu ušao 6. januara i navukao jastuk preko glave Tesle, držeći ga tako sve dok ovaj nije prestao da diše! Sa Skorcenjijem je u sobi bio niko drugi nego Rajnhard Gelen, visoki Hitlerov obaveštajac i jedan od nacista koji je posle rata dobio nemačko državljanstvo.

 


Skorzeny Otto

„Pre nego što smo ga ubili, pričali smo s njim o njegovim najrazvijenijim tehnologijama. Onda smo uzeli nacrte njegovih izuma“, pričao je Skorcenji pre smrti 1999. godine.

Misteriozni saradnik

Ko je bio pomenuti Džordž Šerf, jedan od najbližih Teslinih saradnika u poslednjim godinama njegovog života? Prema tvrdnji autora Nikolofa, Šerf nije bio niko drugi nego otac kasnijeg šefa CIA i potom 41. predsednika SAD - Džordža Buša starijeg!
Šerf (Buš?) je često plaćao boravak Nikoli Tesli u hotelu „Valdorf-Astorija“ i bavio se pravnim i finansijskim poslovima naučnika.

Prema svedočanstvima Teslinih prijatelja, Srbin se često žalio da mu Šerfov sin - Džordž (rođen 1924), često pretura po laboratoriji i uznemirava ga. Džordž, koji je kasnih tridesetih mogao da ima petnaestak godina, nije niko drugi nego kasniji predsednik SAD - Buš.

„Uhvatio sam ga kako mi pretura po knjigama. Krao mi je stvari“.
Tesla je 41. predsedniku SAD zbog ovog dao nadimak „radoznali Džordž“ i „nestašni majmunčić“.

Prema tvrdnji Nikolofa, pravo ime Džordža Buša bilo je Džordž Šerf, a njegov otac bio je blizak saradnik nacista pre drugog svetskog rata, da bi posle i jednom i drugom američka vlada dala novi identitet, kao i mnogim drugim nacistima.

Ispovest dželata

„Tesla je mrzeo mlađeg Šerfa“, rekao je u samrtnoj ispovesti Skorcenji.
I Hitlerov dželat je potvrdio da je pravi identitet Džordža Buša - „Georg Šerf junior, sin imigranta iz Nemačke, računovođe Georga Šerfa seniora. On je bio saradnik funkcionera nacista“.

Skorcenji je za svoje tvrdnje imao i dokaz - fotografiju na kojoj su on, Jozef Mengele, Martin Borman, Rajnhard Gelen i porodica Šerf.

Georg Šerf junior je bio naučen da bude špijun i sa zadatkom poslat u SAD“, rekao je Skorcenji. „Kasnije je ga je tamo usvojio i dao mu lažne papire američki senator Džordž Preskot Buš. Posle rata, ja sam pomogao Šerfu (Bušu) da osnuje CIA“.

*****

Zagonetke u nizu zanimljivosti o Tesli, posebno je zagonetan razlog prikrivanja važnih pojava iz njegovog života. Proučavajući tu oblast dr Abramović je došao do neočekivanih otkrića. On smatra, da je od javnosti namerno sklonjen znatan deo Teslinog naučnog rada, zatim njegov lik na filmu, snimak glasa i jedini portret. Zagonetku produbljuje nekoliko podataka. Recimo, Tesla je više puta sniman, a najduže 1936. godine, kada je urađeno tri i po sata živog zvučnog filma povodom njegove osamdesetogodišnjice. U javnosti nema ni Teslinog glasa, mada je on radio baš kod Edisona i bio je jedan od prvih ljudi na svetu koji je mogao da koristi zvučni zapis. Nema ni portreta koji je naslikala grofica Sent Paralji, priznati portretista najpoznatijih Amerikanaca tog doba. Doktor Abramović dalje smatra da hiljade fizičara u svetu „sve svoje nade polažu u oživljavanje Teslinih zamisli i njegovih tehničkih rešenja koja bi trebalo da dovedu do ovladavanja vremenom u psihološkim, biološkim i fizičkim procesima.

Nikola Tesla - Zraci smrti

 

                                                                                              

Rat protiv stanovništva  1. deo

20.01.2012
Vladimir Dimitrijević

 

 

Mit o prenaseljenosti kao izgovor za istrebljenje stanovništva  !

Već je odavno jasno svima onima koji prate svetsku situaciju da kriza na Bliskom Istoku i opkoljavanje Rusije, pritisci na Pakistan i pretnje Kini, kao i čitav niz drugih izazova ( poput nekog, nameštenog kao i prvi, novog „11. septembra“ na teritoriji SAD )mogu biti bremeniti Trećim svetskim ratom, i to u najskorije vreme.

To zvuči zastrašujuće, ali nije ništa neobično: ko god je čitao barem knjigu Entonija Satona „Vol Strit i uspon Hitlera“ zna da je Drugi svetski rat bio ključ za rešavanje svetske ekonomske krize koja je nastala 1929. godine i koja se, bar kad su SAD u pitanju, okončala 1945. godine, kada je u Americi nezaposleno bilo svega 1,2 posto radno sposobnog stanovništva, zahvaljujući ogromnom usponu ratne industrije.

Ovoga puta, međutim, nije reč samo o ratu kao sredstvu da se izađe iz ekonomske krize. U pitanju je i surovi rat protiv svetskog stanovništva koga je, po procenama globalističke elite,previše, i koje se mora odstraniti da bi se ostvarila utopija takozvane „zlatne milijarde“ srećnih i zadovoljnih, kojima će biti sasvim dovoljno resursa planete da žive i napreduju ka nekom novom čovečanstvu, ka nadljudskom stanju postojanja „ s one strane dobra i zla“, o kome je maštao nesrećni Niče.

Ako danas u svetu ima sedam milijardi ljudi, kako da se postigne „zlatna milijarda“? Pa, ubijanjem, naravno,i to u masovnim razmerama.

Ovaj tekst je mali prilog, kroz istoriju i savremenost, razmatranju onoga  što su arhižreci globalizma, suroviji od Maja i Acteka u želji da bogu sopstvenog trbuha prinesu ljudske žrtve, činili do sada, i šta pripremaju za 2012. godinu kada je, tobož, po kalendaru Maja, kraj sveta kakvog znamo i početak nečeg novog.

Od utopije do košmara: Herbert Džordž Vels 

Pre no što su globalistički vođi rešili da naprave sveopšti pokolj, oni su o tome maštali. Poznati engleski pisac, Herbert Džordž  Vels, autor „Rata svetova“ i „Vremeplova“, bio je maštar o stvaranju svetske države, zagovornik eugenike i kontrole pupalacije, ljubavnik Margaret Sejndžer, pionirke rada u oblasti populacione kontrole i kontracepcije.

U svom manifestu iz 1928, „Otvorena zavera“, bio je jasan: kontrola populacije i uklanjanje „štetnih“ vrsta stanovništva je conditio sine qua non Novog svetskog poretka. Dotični je smatrao da Indija, Severna Afrika, Sirija i Daleki Istok rađaju bezvredno stanovništvo, „fizički i mentalno nerazvijeno, koje koči mehanički razvoj civilizacije nudeći jeftinu radnu snagu beskrupuloznom izrabljivaču, kao i možda potencijalni buntovnički materijal beskrupuloznom političkom avanturisti“.

Vels je tvrdio da je svetski mir nemoguć bez svetske države, koja će ne samo oružjem, nego i proizvodnjom hrane, i kontrolom uslova života, nadzirati rast populacije; takođe, Vels je bio jasan: „Izvesne stvari, okeani, vazduh, retke životinjske vrste, moraju postati kolektivna svojina čovečanstva i ne mogu biti bezbedni dok se za takve ne proglase, i dok neko konkretno telo ne bude postojalo da štiti ova svojinska prava“.

Da bi se tako nešto ostvarilo, potreban je svetski pokret, poput socijalizma i komunizma, „otvorena zavera“ koja će postati nova univerzalna religija.

Januara 1940, u svojoj knjizi „Novi svetski poredak“, neumorni Vels bio je još grlatiji: „Kosmopolitska revolucija u pravcu svetskog kolektivizma, koja je jedina alternativa haosu i degeneraciji čovečanstva, mora otići dalje od ruske revolucije “

Iako je Drugi svetski rat već bio počeo, Vels je, uz izvesne ograde, pohvalio naciste zbog pokušaja da „rekonstruišu život u pravcu kolektivizma“.

Vels je bio tzv. „fabijanski socijalista“.Njegove ideje o nadziranju životne sredine i ishrane stanovništva koji bi bili praćeni i odobravani iz jednog centra globalne moći su, posle Drugog svetskog rata, sve  više sprovođene u život, da bi danas bile na pragu svog ostvarenja.

I to u najčistijem, socijaldarvinističkom vidu.

Darvinisti: od SAD do Trećeg rajha, i natrag 

Vulgarni ničeanac Hitler je bio  darvinista. On je jasno rekao da "država mora da se postara da samo zdravi rađaju decu" - jedino tako će se stvoriti nadljudi dostojni života. U tekstu Džordža Stajna, "Biologija i koreni nacizma", ovaj istraživač tvrdi da je nacizam prvi pokušaj organizovanja zajednice na načelima biopolitike "potpuno saglasne sa naučnim činjenicama darvinističke evolucije".

A evolucionista Artur Kit, u svojoj knjizi "Evolucija i etika", tvrdio je da je firer "svesno pokušavao da usaglasi nemačku praksu sa teorijom evolucije". Nisu samo Jevreji i Sloveni to osetili; zakonom iz 1933. godine, 350.000 mentalno zaostalih i umno poremećenih, i oko 30 hiljada Roma sterilisano je raznim metodama - od kastracije do električnih šokova u genitalije.

Na drugoj strani, arijevci par excellence, esesovci, parili su se sa devojkama, namenjenim za rađanje "čiste rase",koliko su hteli - brak je, za „nadljude“, prestao da važi.

Ko god bi hteo da Darvina oslobodi od odgovornosti za pogrešnu interpretaciju njegovog osnovnog stava, nailazi na same Darvinove tvrdnje. U svojoj knjizi "Poreklo čoveka" Darvin je tvrdio da niže rase treba da nestanu, i da beli ljudi nemaju potrebe da ih štite. Takođe, verovao je da su domoroci Afrike i Australije isto što i gorile i smatrao je da će te rase nestati.

Hitler nije došao ni od kuda. 

Ceo Zapad ga je pripremao. Britanija je svoj kolonijalizam pravdala "borbom za opstanak". Sam Darvin je veliki deo svojih ideja dobio od Maltusa, koji se bavio rastom populacije, i čije su ideje našle odjeka u britanskom društvu pod parolom "Slomi siromašne".

Deca od osam i devet godina primoravana su, u 19. veku, da rade po 16 sati dnevno u rudnicima uglja, a na hiljade ljudi je umiralo u bedi i prljavštini - zato što je Maltus ustvrdio da se bednici brzo množe, i da na svetu neće biti mesta za sve. Darvin je "borbu za opstanak" video u prirodi tek pošto ju je, kao "opstanak najsposobnijih", Maltus video u društvu.

Pre no što se prstom upre u Hitlera, setimo se da je američki predsednik Teodor Ruzvelt, u svom delu "Pobeda Zapada" socijaldarvinizam proglasio filosofijom Amerike. U toj knjizi tvrdio je da je rasni rat sa Indijancima neizbežan, i to do istrebljenja. Ruzvelt je smatrao da američku državu ne obavezuju nikakvi ugovori prema Indijancima jer su oni "primitivna rasa".

Henri Ferfild Ozborn, evolucionista, tvrdio je da je inteligencija odraslog crnca na nivou jedanaestogodišnjeg deteta vrste homo sapiens (belaca).

Godine 1875, u južnim državama SAD doneti su zakoni o aparthejdu, odvajanju belih i crnih svuda - po bolnicama, zatvorima, grobljima; bilo je aparthejda u školama i liftovima. Od 1890. do 1901. oko 1300 crnih ljudi bilo je linčovano, američki "naučnici", poput R. B. Bina merili su ljudima lobanje da bi dokazali savršenstvo bele rase.

Međutim, zločini nad Aboridžinima u Australiji prava su hitlerovska priča. Darvinizam je bukvalno opravdao pokolj ovih nesrećnika. Socijal-darvinista X. K. Ruzden je 1876. tvrdio da ubijanjem Aboridžina i Maora belci ispunjavaju "neumoljivi zakon prirodnog odabiranja" dok je 1890, potpredsednik Kraljevskog društva Tasmanije Džejms Bernard, rekao da je "proces istrebljivanja aksiom zakona evolucije".

Aboridžini su lovljeni kao divlje zveri. Odsecane su im glave, i trovana im je hrana. Koristili su ih kao eksperimentalne životinje. Edvard Remzi, nadzornik australijskog muzeja u Sidneju, objavio je muzejski katalog u kome su Aboridžini bili predstavljeni kao "australijske životinje", a on sam se bavio hvatanjem "primeraka" za "naučne oglede". Misionar iz Novog južnog Velsa gledao je pokolj grupe Aboridžina, odraslih i dece, posle čega je "deset najboljih lobanja" poslato preko okeana, "naučnicima".

Od 1910. do sedamdesetih godina 20. veka oko 100.000 aboridžinske dece oduzeto je od svojih roditelja; beloputa deca davana su na usvajanje belcima, a tamnoputa su stavljana u sirotišta.

Bez Amerike se ne može nigde, pa ni u oblasti eugenike. Prvi eugenički zakon donet je 1907. u Indijani (SAD). Do 1930. godine 31 američka država imala je eugeničke zakone, koji su u reprodukciji sprečavali "umobolne, pijanice, epileptičare, degenerike".

Do januara 1935. prisilno je sterilisano 20 000 ljudi. Na osnovu eugenike, stvarani su testovi za imigrante, po kojima je 80% imigranata iz istočne Evrope (Poljaka, Jevreja, Rusa) svrstano u maloumne, pa je, na osnovu toga, 1924. godine, donet zakon o ograničavanju useljenja Istočnoevropljana na osnovu njihove genetičke inferiornosti.

Zakon je važio do 1965, dvadeset godina posle Hitlerove smrti.

Amerika je, slobodno to recimo, mogla biti uzor Hitleru. Godine 1904, evolucionista - istraživač Semjuel Verner uhvatio je u Kongu Pigmeja Ota Bengu, oženjenog i oca dvoje dece.

Benga je okovan u lance, da bi na svetskoj izložbi u Sen Luisu bio prikazan kao "karika evolucije" najbliža čoveku. Zatim je, sa gorilom i orangutanom, bio izložen u zoo-vrtu Bronksa u Njujorku, kao predstavnik "najstarijih ljudskih predaka".

 Oko 40 hiljada posetilaca zoo-vrta sedmično ponašalo se prema Otu Bengi kao da je majmun. On im je bio glavna atrakcija. Direktor zoo-vrta, dr Viljem Hornadaj, evolucionista, na pitanje novinara da li bi baš tako trebalo postupati s jadnim Bengom,“ ljupko“ je odgovarao:

"Ako je mala osoba u kavezu, to je zato što mu je tu najudobnije, i zato što ne znamo šta drugo da radimo sa njim. On nije ni u kakvom smislu zatvorenik, osim da niko ne bi rekao da bi bilo mudro dozvoliti mu da luta po gradu, a da ga niko ne nadgleda." (Prođu li te, čitaoče, žmarci kad ovo čitaš, i kad se setiš "bele šengenske liste" ili "spoljnjeg zida sankcija"?)

Američki istraživač Arktika, Robert Piri, doveo je sa svog puta grupu Eskima, koje su izložili u Američkom prirodnjačkom muzeju. Jednom dečaku, Miniku, umro je otac, čije su kosti ostale izložene kao "primerak vrste". Minik je tražio posmrtne ostatke svog oca, da bi ih sahranio, ali uprava muzeja je to odbila.

Eugeniku su cenili i prvi "planeri porodice".

Margaret Sejndžer, "majka seksualne revolucije", zalagala se za kastriranje svih mentalno zaostalih, ali i crnaca. Američkim eugeničarima je smetalo što se u Nemačkoj pod Hitlerom ipak rađa mnogo više dece no što to njima prija, pa je čelnik Američke federacije za kontrolu rađanja upozoravao:

 "Mi smo takođe svesni problema izgradnje jedne rase, ali mi se brinemo o kvalitetu naših ljudi, ne samo o količini." To jest, mi nismo protiv rasističke eugenike, nego samo protiv metoda koje nacisti primenjuju - populacija u Nemačkoj ipak raste prebrzo.

Globalni kapitalisti, oni zločinci sa Vol Strita, koji su svojim krvavim parama pomagali i hitlerovce, odavno citiraju Darvina kao svoje opravdanje. Svojevremeno je profesor sa Jejla, Grejem Samner, govorio da darvinizam u društvu znači - "da bi podigli jednog čoveka naviše, guramo drugog nadole", a socijal-darvinista Viljem Milner je tvrdio da su milioneri pobednici borbe za "opstanak najsposobnijih".

Kapitalizam je u darvinizmu našao svoje opravdanje. Američki "naučnik" E. A. Ros je tvrdio da je i "religijski kult milosrđa" stvorio "sklonište pod kojim su se idioti i kreteni skrivali i množili".

Čuveni bogataš Endrju Karnegi ("mirotvorac" - "Karnegijeva fondacija za svetski mir") tvrdio je da zakon konkurencije možda jeste nezgodan za pojedinca, ali je odličan za rasu, jer obezbeđuje "opstanak najsposobnijih", a jedan od Rokfelera je govorio da je kapitalistička konkurencija "zakon prirode koji se ne može izbeći.

Ljudi su uvek bili i grešni i zli i nemilosrdni. Ali, znali su šta je greh i zlo, i imenovali su ga. Darvin im je dao "naučno opravdanje"da budu zli i spremni da ubijaju „inferiornu“ podvrstu svojih bližnjih - pobeđuju najsposobniji.

A najsposobniji su najsuroviji, najnečovečniji. I mi Srbi smo osetili šta znači socijalni darvinizam u praksi.

Sudbina Srba u Trećem svetskom ratu

 

 Gde god se nađu nepoželjni narodi, treba ih ukloniti.

Recimo, sprovođenjem liberalno-kapiptalističkih reformi, koje imaju za cilj potpuni slom privrede određene države,na čije se čelo dovode poslušni gaulajteri Imperije ( o tome više u knjizi Majkla Čosudovskog, „Novi svetski poredak i globalizacija siromaštva“, koja se na našem jeziku pojavila 2o1o. godine u Beogradu ).

U Srbiji je tom metodom, za devet godina tranzicije iz nečeg u ništa, od popisa 2002. do popisa 2011, broj stanovnika smanjen za 400 hiljada. Srpski narod je, u ovom trenutku, na udaru globalističkih socijalnih darvinista, spremnih na istrebljenje svih slabijih naroda i država, maskirano u priču o ljudskim pravima i demokratiji.

I globalisti opet imaju "naučnike", koji ovog puta opravdavaju neophodnost nestajanja Srba (kao što su nekad opravdali lov na Aboridžine).

Kada je Amerika sa svojim satelitima bombardovala Srbiju 1999. godine, profesor sociologije i filosofije na Univerzitetu države Merilend, dr Džon Hjuer, tvrdio je da je američko društvo - društvo budućnosti, a srpsko - društvo prošlosti.

Po Hjueru, Amerikanci ulaze u posthumano doba, "kada će svi aspekti društvenog života biti svedeni u predvidljive šablone i racionalizovani, a sve nijanse međuljudskih odnosa pretvorene u rutinske procedure i prepuštene plaćenim profesionalcima poput advokata, psihologa i birokrata".

On kaže: "Amerikanci su prototip ljudi budućnosti, Srbi atavistički ostatak prošlosti". Ako to ne shvate, Srbi će nestati.

Da, zaista, mi moramo nešto da shvatimo. Ali ne ono o čemu bunca Hjuer.

U Trećem svetskom ratu, koji se sagledava na obzorju savremenosti, ako već sad ne budemo pojmili ko ga i zašto sprema, i ako se ne budemo duhovno oružali za užase koji dolaze, može nam se ponovo desiti genocid kakav smo pretrpeli u Drugom svetskom ratu.

Ne zaboravimo sve  srbofobne izjave zapadnih političara i javnih ličnosti koje je Zoran Petrović Piroćanac objavio u knjizi „Izbrisati srpski virus“: takve izjave, Hitlerove i Pavelićeve, od 1941. do 1945. godine značile su, za nas, krv i smrt.Zašto to ne bi bilo i danas?

Mržnja obezboženog Zapada, koji je rodio Hitlera, kad su u pitanju Rusi i Srbi ostala je ista.Oni će svaku mogućnost koristiti da nas istrebe sa lica zemlje. Jer, Zapadu, geopolitički gledano, treba ovaj prostor, ali ne i ovdašnje stanovništvo.

Šta će se, dakle, ovde dešavati? Očito, haos.

Imperija će, pomoću svojih poslušnika, ovde izazvati haos, da bi mogla da trajno okupira i pacifikuje Srbiju.

S obzirom da se sprema veliki rat protiv Rusije, a geopolitika ne trpi prazan prostor, Srbija mora biti stavljena pod vojnu okupaciju. Svaki pokušaj otpora biće kažnjavan sa manje milosti nego što ju je prema nama imao Hitler. Svemu će, po okolnostima sudeći,prethoditi neka operacija tipa „Oluje“ da se Srbi proteraju sa Severa Kosova i Metohije, a zatim će se krenuti u pravljenje haosa u oblastima poput Raške, Preševske doline, pa možda i Vojvodine.

Ostaviće nas na miru i slobodno ćemo disati jedino ako im loše krene na ostalim frontovima. Zato, već sada, treba razmišljati o onom što se sprema.

Još 2009. godine, na sajtu „Vidovdan“ objavio sam članak „Svetosavlje i apokalipsa“ ( čitalac može da proveri koliko je moja tadašnja analiza , zasnovan a na „mističnoj geopolitici“, bila ozbiljna ).

Tada sam napisao da će u budućem kontrolisanom haosu u Srbiji jedan od glavnih ciljeva biti hapšenje i druge vrste uklanjanja nacionalno orijentisane inteligencije i ljudi spremnih da vole Srbiju.

To mislim i danas: dovoljno je napraviti neku novu „Sablju“, i gomila pohapšenih, po svim mogućim izmišljenim kriterijumima, naći će se u zatvorenom prostoru, sa glavom ubačenom u najlon-kesu.

Što bi oni da kvare planove Imperije, kojima žutokraki verno služe? No, naravno, ne treba se predavati.“Srbija je velika tajna“, reče pesnikinja. Sve to može da se desi i drugačije, a ne kako je planirano. „Bog će pomoći, ako bude imao kome“, reče patrijarh Pavle.

 Iz istorije rata protiv stanovništva
 
Ruske antiglobalistkinje, Irina Medvedeva i Tatjana Šišova, u svom tekstu „Novi svetski poredak i kontrola priraštaja“, iznele su istoriju hitlerofilske protivpopulacione politike Imperije u drugoj polovini 20. veka. Pa, da je i mi prelistamo:

Propagatori mita o prenaseljenosti, pored konkretnih manipulacija, koriste i jednu, da tako kažemo, osnovnu: oni društveno bogatstvo prikazuju u vidu "medenjaka" kojih "nema za sve". Pri tom, medenjaci su već pečeni, spremni, i zato, što manje usta, to više medenjaka.

To je tipična tačka gledišta zapadnog malograđanina - parazita. A u samoj stvari sve je obratno. Društveno bogatstvo, te "medenjake", neko stalno treba da peče. To nije mana sa nebesa, nego proizvod ljudskog rada. I što više pekara, to više medenjaka. Naravno, ako se proizvodnja normalno organizuje.

Uz to, što više rođenih, to veća šansa da se pojave talenti, geniji, koji će otkriti nove načine ishrane, izvore energije i ostalo, što će obezbediti život i nove resurse za "medenjake". Laž o pretnji prenaseljenošću opovrgava stotine naučnika.

Jedan od najuglednijih je demograf-ekonomista Kolin Klark.

Izučivši stanje stvari u mnoštvu zemalja u razvoju, otkrio je da je tempo rasta društvenog proizvoda veći upravo tamo gde brže raste broj stanovnika.

Godine 1987. u Južnoj Koreji gustina naseljenosta bila je četvorostruko veća nego u Kini, a na Tajvanu petostruko. U Koreji je nacionalni dohodak po glavi stanovnika bio sedam puta veći nego u Kini, a na Tajvanu osam puta.

Uz to, Kolin Klark je analizirao mogućnosti ishrane stanovništva planete na osnovu obradive zemlje. Visoko-tehnološke metode obrade zemlje još pre više od deceniju  dozvoljavale su da se na Zemlji prehrani 35,1 milijardi ljudi. To bi bilo moguće ako bi se ljudi hranili na "američki način".

Ako bi se upražnjavao japanski način ishrane, koji je skromniji, bilo bi moguće prehraniti 105 milijardi usta.

Rodžer Revel, bivši direktor harvardskog centra za demografska istraživanja, slaže se sa Klarkom.

Po njegovim procenama, seoska privreda sveta mogla bi punovredno (2500 kalorija dnevno) da hrani 40 milijardi ljudi.

Uopšte, mit o gladi kao posledici prenaseljenosti ne može da izdrži nikakvu kritiku.

 
                                                                                            

Rat protiv stanovništva  2. deo

20.01.2012
Vladimir Dimitrijević

 

Mit o prenaseljenosti kao izgovor za istrebljenje stanovništva 

Uništenje "suvišnih ljudi" (naročito putem abortusa, kontracepcije i sterilizacije) snažnije od svega sprovodi se u zemljama čije slabljenje odgovara SAD.

U "Memorandumu  o  nacionalnoj  bezbednosti SAD" ozbiljno se razmatralo koliko je potrebno smanjiti stanovništvo Egipta da bi Izrael (a s njim i Amerika) sačuvali ključne pozicije na Bliskom Istoku, s obzirom na sve veći prirodni priraštaj Arapa. Bilo je izraženo žaljenje što je zbog sukoba u Istočnom Pakistanu došlo do ulaska mnoštva izbeglica u Indiju.

Šta je ogorčilo pisce "Memoranduma"?

Evo: "Dolazak novih devet miliona emigranata poništio je osmogodišnje napore Asocijacije za planiranje porodice, zahvaljujući kojima je uspelo da se spreči rađanje devet miliona dece."

Čitaš, i po ko zna koji put si zapanjen "političkom korektnošću" novog nacizma. U Hitlerovoj Nemačkoj masovno uništenje ljudi nazivalo se sanacijom (ozdravljenjem). U današnjoj Kolumbiji ubijanje dece-beskućnika nazivaju "socijalnim čišćenjem". A u Brazilu se tim "plemenitim poslom" bave tzv. "Komiteti pažnje".
U knjizi Žaklin Kejzun „Rat protiv stanovništva", objavljenoj 1988. u SAD, postoji poglavlje "Međunarodna pomoć SAD i kontrola stanovništva".

U njoj piše da je od 1965. do tada Amerika uložila u smanjenje broja stanovnika u raznim zemljama sveta dvostruko više nego sve ostale države uzete skupa. Upravnik Agencije za međunarodni razvoj dr R. T. Ravenholt u svom intervjuu listu "Sent Luis Poust Dispeč", od 22. aprila 1977. izjavio je da je, zarad ostvarenja ekonomskih interesa SAD, potrebno sterilisati četvrtinu žena sveta sposobnih da rađaju.

Međutim, u Indiji (i u nekim drugim zemljama), sterilizovali su ne samo žene, nego i muškarce. Još 1966., pre no što je Amerika razvila široku kampanju u oblasti "ekonomije rađanja", predsednik Džonson je nekoliko puta odbio da pošalje zrno pšenice Indusima koji su umirali od gladi.

Zahtevao je da prethodno indijska vlada pristane na široko zasnovan program ograničavanja rađanja. Kada su, na kraju, vlasti Indije pristale, Džonson je izvesno vreme oklevao, čekajući da vidi da li se program sprovodi. Za to vreme, Indusi su nastavili da umiru od gladi.

 Na drugom mestu, u knjizi takođe  američkog  autora,  Edvarda Polmana, "Kako ubijati stanovništvo", opisuje se sterilizacija Indusa na najrazličitijim javnim mestima, sve do autobuskih stanica. Na svakom sterilizacijskom punktu vršeno je po 20 vazektomija (sterilizacija muškaraca) na sat!

Naravno, dobrovoljnost ove akcije bila je veoma uslovna. U jednom induskom selu sto posto bračnih parova sposobnih za rađanje saglasilo se da "isplanira porodicu" (uglavnom putem vazektomije) da bi selo dobilo - novi bunar! U drugim selima siromašnim seljacima davali su malu nadoknadu za to što je 75% muškaraca pristajalo na to da budu sterilizovani.

Ali Amerikanci su želeli da "ekonomisanje decom" bude brže, pa je dobrovoljno-prinudna sterilizacija postala PRINUDNA! Za šest meseci u Indiji je, 1976. godine, sterilisano tri miliona ljudi.

Mnogi su, posle primene tog "najpouzdanijeg načina kontracepcije" (kako kaže Ruska asocijacija za "planiranje porodice") postali invalidi ili umrli. Šta da se radi! Nema reformi, kao što mi u Rusiji sada znamo, bez žrtava. Zato su urođenici zahvaljujući američkim parama dobili bunar po najvišim standardima civilizovanog sveta.

Program sterilizacije u Salvadoru, koji finansira Agencija za međunarodni razvoj (AMR), podrazumeva 20.000 sterilizacija godišnje.

A u Bangladešu program AMR direktno povezuje smanjenje rađanja sa "zaštitom majčinstva i dece". Decu su lečili od dijareje samo pod uslovom da njihove majke pristanu na sterilizaciju. Računica je bila precizna: birajući između života i smrti već rođenog deteta, žene su bile spremne da više nikad ne rađaju.

A evo kako su "razvijane seoske oblasti" u Indoneziji.

Amerikanci su tamo probali takozvani seoski sistem, pokrivši zemlju mrežom sa 30.000 punktova za planiranje porodice. "Centar" (vlada Indonezije) je postavljao cilj: u tom i tom roku toliki i toliki procenat građana obuhvatiti kontracepcijom. Aktivisti koji su to sprovodili dobijali su premije za ispunjenu normu. A sela - dodatnu hranu, medicinsku pomoć i ostala dobra.

Najgrđe je Amerika decom "ekonomisala" u Kini. Misli se da Kinezi sve rade po svojoj volji, ali je to pogrešno. Javno se odričući kineskog programa "Jedno dete - jedna porodica", koji podrazumeva nasilne abortuse, prinudnu sterilizaciju i ubijanje novorođenčadi, Agencija za međunarodni razvoj bila je ipak glavni pokrovitelj Međunarodne federacije za planiranje porodice i Fonda za stanovništvo pri Ujedinjenim nacijama, koji su finansirali kineski program.

Uz to Kinezi i Amerikanci su aktivno razmenjivali naučnike - "planere porodice". Kina je postala pravi poligon za takva "istraživanja".  

Novinar Kristofer Ren je u "Njujork Tajmsu", od 16. maja 1982. pisao o hiljadama Kineskinja koje su hapšene i primoravane da vrše abortuse: "Držali su ih u zatvorskim ćelijama ili javno sramotili, pred gomilama ljudi, primoravajući ih da abortiraju. Patrole su hvatale žene na ulicama i u maricama ih odvozili u aborterske klinike".

Majkl Vink je u "Vol Strit Džurnalu" pisao o ženama "vezanim konopcima, koje su u prikolicama za stoku gonili na abortuse". A Stiven Mošer u "Pipl Ripablik Pres" je govorio o ubijanju novorođenih devojčica u Kini: "Mogu da ih zakolju, utope ili prosto ostave da umru od gladi i hladnoće."

Ne skrećemo pažnju na novac slučajno. U "Memorandumu Asocijacije za međunarodni razvoj" (1987) jasno se ukazuje da će svi međunarodni programi za kontrolu     rasta stanovništva propasti ako ih Sjedinjene Država ne budu finansirale, i ako DAVANJE KREDITA ODREĐENIM ZEMLJAMA NE STAVE U DIREKTNU ZAVISNOSG OD ISPUNJAVANJA ZADATAKA U TOJ OBLASTI!

Ali nisu svi projekti američkih naslednika cara Iroda išli tako glatko. U Indiji su, kao "sterilizatorku", ubili Indiru Gandi i njenog sina Radživa, jer su oni bili naročito aktivni u podsticanju PRINUDNE STERILIZACIJE.

Indusi su nam pričali kako su predstavnici vlasti dolazili u sela, hvatali mušku decu od 15 do 17 godina i u prepunim kamionima ih vozili na "malu prostu operaciju" (kako sterilizaciju zove "Asocijacija za planiranje porodice"), zauvek lišavajući dečake prava da postanu muškarci.

Ubistvo Radživa Gandija nije rešilo problem, ali je malo "prikočilo" reformatore. Zbog toga sada Indija ima preko milijardu stanovnika.

U Nikaragvi stvar su rešili radikalno: jedan od prvih ukaza sandinističke vlasti posle svrgavanja pro-američkog diktatora Somoze bio je zatvaranje svih klinika za planiranje porodice koje finansira AMR.

Ni u Iranu "planeri" nisu dobro prošli. Iranski šah je bio veliki prijatelj SAD. Uz pomoć AMR, Međunarodne federacije za planiranje porodice, Soroševog fonda i univerziteta Severne Karoline i Čikaga, on je razvio snažnu aktivnost oko planiranja porodice u svojoj zemlji.

 Ministarstvo obrazovanja je u nove udžbenike ubacilo sadržaje o seksologiji i kontracepciji pripremajući učitelje da se bave seks-prosvetom. Na hiljade dobro plaćenih lekara borilo se protiv "neželjene dece"...

Ali, šah je svrgnut, a Homeini je, čim je došao na vlast, rasterao "planere" i njihove američke sponzore

Sve je ovo, očito, gospodarima užasa bilo nedovoljno. Zato su rešili da učine još jedan korak, i da počnu da smišljaju kako da mnogo brže i efikasnije, nego kontracepcijom i prinudnim sterilizacijama, smanjuju broj živih na planeti.

New age i smanjenje stanovništva 

 

Sile zla, skrivene u tami tajnih društava, koje danas rade na stvaranju Novog svetskog poretka, za širu javnost su napravile sinkretistički religiozni iokret Nju Ejdž (New age), pokret za ostvarenje tzv. "NOVOG DOBA".


U Nju Ejdž sistem se uklapaju sve moguće sekte i sledbenici okultizma: od liberalnih protestanata, preko dalekoistočnih guru-grupa, do veštica i satanista.

Novodopci, koji veruju u astrologiju, smatraju da je čovečanstvo, koje je pre dve hiljade godina, zajedno s planetom Zemljom, ušlo u astrološki znak Ribe koja, tobož, predstavlja Hrišćanstvo, sada spremno za novu spohu - doba Vodolije.

To znači da je Hrišćanstvu "odzvonilo" i da počilje nova faza "kosmičke evolucije". U toj fazi, sve religije treba da se ujedine, nužno je stvoriti jednu svetsku državu, jedno sudstvo, jednu noliciju, jednu vojsku; okultizam i magija služiće "novom čovečanstvu" za proširenje "polja svesti".

Svi oni koji odbijaju da se integrišu treba da budu eliminisani kroz niz lokalnih ratova u raznim delovima sveta. Ovo bi bilo somnabulno buncanje da mnogi od gurua globalizma ne pripadaju Nju Ejdžu. Alisa Bejli, jedan od osnivača pokreta, imala je upliva na niz značajnih ličnosti mondijalističke ideologije.

U Novom dobu tradicionalna porodica biće razorena (jer stvara "sebičnog pojedinca"), carevaće promiskuitet, a "duhovi - vodiči" (očito, demoni), upućivaće ljude kako da žive i šta da rade. Čovečanstvo treba da postane nska vrsta "kolektivnog natčovska",na čijem čelu će biti lažni car - mesija, koga Nju Ejdž zove Majtreja, to jest, po pravoslaviom predanju, antihrist.

Plodovi okultističke tame globalista već se vide: krvavi ratovi, zločini, razvrat, bujanje satanskih sekti. Cilj: uništenje Crkve Božje, proterivanje Boga iz duša svih ljudi.

Sve velike ideologe Nju Ejdža vodili su (ili ih još uvek vode) tzv. " spirit guides" (duhovi - vodiči), koji ih savetuju šta i kako da čine na putu ka konačno ujedinjenoj i "prosvetljsnoj" planeti.

Li Pen, poznati stručnjak za Nju Ejdž duhovnost, upozorava: "U svojoj gordosti, učitelji Novog Doba i njihovi globalistički saveznici žele svetsku Utopiju, koja treba da bude ostvarena. Što je veća gordost ličnosti ili pokreta, veći je gnev njihov kad naiđu na suprotstavljanje, i još veći je njihov očaj kad vide da se njihova vizija srušila. Gordost, gnev i očaj su duhovni korenovi surovosti i ubistva.

Možda izgleda čudno optuživati teosofske proroke za tako nešto. Zar to nisu kulturni ljudi sa dobrim vezama - i oni i njihovi sledbenici; oni kažu da je njihov cilj poboljšanje života ljudske rase na Zemlji.

Pa ipak, teosofi i Nju Ejdž učitelji su uvereni da su oba svetska rata bila neophodna da bi čovečanstvo evoluiralo, i da je rađanje Novog doba počelo kad su bačene atomske bombe na dva japanska grada 1945.

Oni su puni straha od prenaseljenosti - naročito u Trećem svetu. Teosofski pisci zagovaraju slanje onih koji odbijaju da se uključe u Novo doba u "druge dimenzije", i svođenje sadašnjeg broja svetskog stanovništva na dve milijarde, pa čak i manje".

Alisa Bejli je duh Džval Khul govorio da uništenje ljudskih života nije nešto čega se treba plašiti. Barbara Maks Habard, popularni novodopski misac, od svog duha je dobila "otkrivenjs":

"Zlo će se pojaviti da bi uništavalo - i zaista ćs uništavati. Uništiće sve one koji ne žele da se prilagode novoj fazi, jer život je orijentisan ka budućnosti.

Priroda se mnogo manje brine za individualni opstanak nego za evoluciju celine na viši nivo svesti, jedinstva i bogosvesti".

Nil Donald Volš, još jedan od duhom vođenih novodobaca, od svog vodiča dobio je ovakve prouke (pored tvrdnji da decu od najranijeg doba treba upoznavati sa seksom, pa čak i sa homosekualizmom, jer sve to donosi "duhovnu radost"):

"Greške koje je Hitler učinio nisu nanele štetu onima čija je smrt bila prouzrokovana. Ove duše bile su oslobođene svojih zemaljskih veza, kao leptiri koji se oslobađaju čaure..." Dakle, Hitler nije naudio ubijenima - oni su sad leptirići, odlepršali u "druge dimenzije".

Neki od ključnih ljudi Novog svetskog poretka i mondijalističke okupacije planete su povezani sa okultistima.

Među njima su čuveni Ted Tarner, medijski guru Amerike, Mihail Gorbačov, predsednik Zelenog krsta, koji hoće da svetu nametne tzv. "ekološku policiju" (mogu da vas unište ako zagadite nešto što vam oni ne odobre), Moris Strong, bogataš - okultista, godinama jedan od ključnih ljudi na svim susretima Svetskog ekonomskog foruma u Davosu ( sada savetnik vlade NR Kine ), Robert Miler, dugogodišnji uglednik UNESKO-a i izmislitelj svetskog obrazovnog programa za decu, vezanog za učenje okultne ekologije (inače, neposredan sledbenik Alise Bejli),članovi porodica Rokfelera, Rotšilda, itd.

 Sve se uklapa u mondijalističku priču o "zlatnoj milijardi" srećnika koji mogu da žive na Nju Ejdž planeti, dok ostale, očito, treba poslati u "duhovnu dimenziju", putem ratova, izgladnjivanja, sterilizacije i sličnih "humanih" postupaka (a sve u ime"svetlije budućnosti" čovečanstva.)

Hitler, oduševljeni teosof (uzeo svastiku, znak teosofije, za svoju zastavu), verovao js da nastupa doba više rase (čiji je on firer) i da niže rase (Jevreji, Sloveni, Romi) treba da budu istrebljeni. To isto veruju i današnji Nju Ejdž proroci. I zato se stalno čuju priče o "prenaseljenosti" (a zna se šta čeka one koji se nađu u "prenaseljenim zonama" sveta.) Robert Miler je već predložio tzv.

"Bračni sertifikat Ujedinjenih nacija": u bilo kom delu sveta, kad mladi stupaju u brak, treba da se obavežu pred Ujedinjenim nacijama da neće roditi više od jednog ili dvoje dece.

Miler u svom ogledu "Dve hiljade ideja i snova za bolji svet" , objavljenom 1997., hvali Ujedinjene nacije zato što su, svojom vešto vođenom politikom depopulacije, od 1952. uspele da spreče rođenje dodatnih dve milijarde i dvesta miliona beba, koje bi dodatno  doprinele prenaseljenosti.

"Gorbi" je te iste, 1997, govorio da porodice u zemljama u tranziciji treba da imaju jedno dete, a kad se stanje na planeti stabilizuje - dva deteta. Ted Tarner je predlagao da se sadašnjih šest milijardi stanovnika smanji na dve milijarde na suptilan način.

Obraćajući se "Nacionalnom savezu za planiranje porodice i reproduktivno zdravlje" 1999, Tarner je rekao: "Možemo to uraditi na veoma human način - ako svako usvoji politiku rađanja jednog deteta u narednih sto godina".

On se nije zadržao na rečima, nego je činio i dela: Ujedinjenim nacijama je poklonio stotine miliona dolara za programe kontrole rađanja, uključujući i 21 milion dolara za kontraceptivnu obuku devojčice širom sveta - od Malavija do El Salvadora, od Mongolije do Mauricijusa. Drugi donatori su bili Rokfelerova fondacija, Bil Gejts i, naravno,  "usrećitelji" iz Svetske banke.

I liberalni ekumenisti su kriknuli da se mora stati na put zapovesti Božjoj o rađanju dece. Episkopalac, biskup Sving, osnivač Inicijative ujedinjenih religija (religiozne "Ujedinjene nacije"), Hans King, pokojni rimokatolički teolog "globalne etike", biskup anglikanaca Džejms Otli, posmatrač pri UN, samo su neka od imena "hrišćana" protiv "prenaseljsiosti".
Ujedinjsne  nacije  ne   štede  pare   kad  treba "uštedeti" na rađanju dece.

Pakistan je dobio 250 miliona dolara zato što je pustio da se u školama đacima govori o dobrobiti malih porodica. Fond Ujedinjenih nacija finansira kineske "edukatore" i operativce akcije "jedna porodica - jedno dete". Daju se pare i za programe sterilizacije u Peruu.

Naravno da je reč o hitlerovskom rasizmu. Treći svet, svet "obojenih" (koje je osnivač teosofije, Jelena Blavacka ,smatrala nižom rasom) prvi treba da nestane. Robert Miler od UN traži da odredi koliko svaka nacija može da "održava" stanovnika, pri čemu naročitu pažnju "zapadnog belog sveta" obraća na "obojene" iz nerazvijenih zemalja. "Beli" izumiru, "obojeni" se množe... Samo se čeka novi zapadni vođa, sa brčićima ili bez njih, ali svakako spreman na "očišćenje planete".

U igri su zaista istrebitelji. Još 1991. „humanista“ Žak Iv Kusto je dao intervju "Kuriru UNESKO-a" u kome kaže šta je potrebno da bi se očuvala planeta sa njenom biološkom raznovrsnošću (setimo se, ovaj globalista - ronilac je bio omiljeni istraživač mora i okeana, koga smo sa uživanjem gledali na TV-u):

"Stanovništvo sveta mora biti stabilizovano, i zato svakog dana treba da se eliminiše 350 hiljada ljudi. Tako je užasno razmišljati o tome da ne bi trebalo to ni da izgovorimo. Ali opšte stanje u kome smo se našli je očajno".

To bi, dakle, značilo: ako hoćemo eko-planetu, moramo da ubijemo milijardu i 270 miliona ljudi za deset godina.

Da se opet vratimo Tedu Tarneru, koji u intervjuu "E Magazinu" (januar-februar 1999.) otvoreno kaže: "Možemo da imamo deset milijardi ljudi koji žive ispod crte siromaštva, ili dve milijarde ljudi koji žive dobro, imaju kolor TV i auto. Planeta može da podnese taj broj ljudi, i tako je bilo 1930... A kako to da postignemo - teško je reći.

Treba mnogo obrazovanja i usavršavanja zdravstvene zaštite." (Dakle, Srbi, sad kad vam reformišu zdravstveni sistem tako da će moći da se leče samo oni koji imaju para, znajte da je Ted Tarner,CNN-guru, o tome već mislio.)

Ernest Kalnbah, autor "Ekotopije" i drugih ekobesteslera, izdao je vodič kroz ekologiju u kome kaže da više od milijarde ljudi (upravo zato što su ljudi skloni potrošačkom mentalitetu) ova planeta ne može podneti.

Jan Franzen, demograf i bivši stručnjak UN Fonda za stanovništvo, govoreći pred Evroparlamentom 1999, tvrdio je da broj ljudi treba smanjiti na 700 miliona...

Shvatili ste šta nas čeka ako se ne potrudimo da u Srbiji budemo svoji na svome. Čeka nas istrebljenje, i to takvo posle koga nema biološke obnove. Ludake koji sebe zovu "svetskim liderima" može da zaustavi samo Bog Živi i Životvorni, Koji će, da opet ponovimo ono što je govorio blaženopočivši  Patrijarh srpski, Pavle, pomoći - ako bude imao kome.