MISLI SVOJOM GLAVOM

Vreme novih ratova

Siniša Ljepojević

Kriza u Libiji i takozvane “arapske revolucije” još nisu ni blizu kraja ali su već sada razotkrile vodeću nameru onih koji su ih u početku inspirisali i organizovali. Nije reč samo o smeni režima i novoj vrsti zapadne kontrole nad tim zemljama i naftom nego i o uvođenju sveta u novu fazu opasne nestabilnosti i konačno u nove ratove. Libijska kriza je do sada najjasnija poruka da dolazi vreme novih ratova. Situacija se, međutim, izmiče kontroli, već se u velikoj meri i izmakla, pa su novi ratovi utoliko i daleko verovatniji.

Reč je o jednom velikom pre svega američkom ali i zapadnom projektu a Libija je samo jedan deo tog projekta. Profesor međunarodne istorije na Univerzitetu u Kembridžu Brendan Sims, poznat kao zagovornik već propalog “novog svetskog poretka”, je upozorio da bi sve moglo da propadne ako se ne uspe u Libiji. “Ulozi su izuzetno veliki jer bi vatra revolucije mogla da sagori baš u Libiji”, precizirao je Sims.[1] Prevedeno na običan jezik, Zapad neće odustati uprkos očiglednom neuspehu u Libiji jer je to projekat sa “izuzetno velikim ulozima”.

Američki ekonomski analitičar Čarls Nener, koji se proslavio svojim dosadašnjim prognozama ekonomsko-političkih kretanja u svetu, tvrdi da je novi “veliki rat” vrlo verovatan u drugoj polovini 2012. godine i javno je obznanio da je on svoje poslovne klijente već savetovao da svoj novac povuku sa tržišta jer ga samo tako mogu da sačuvaju. Aktuelna zbivanja u arapskom svetu se vide kao stvaranje uslova za taj nadolazeći rat.

Ako se ima u vidu ne tako davna istorija, posebno zapadne politike, onda je, jedinstvena je ocena i zapadnih hroničara, na žalost sasvim jasno da je “logičan” nastavak aktuelne duboke ekonomske i društvene kriza na Zapadu, pre svega u Americi, neki novi rat. Američku administraciju je pre nekoliko godina na to savetovala i uticajna RAND korporacija, koja zastupa interese takozvanog vojno-industrijskog kompleksa. A prava ekonomska kriza tek zapravo dolazi. Guverner Engleske banke, koja je centralna banka Velike Britanije, Mervin King je pre nekoliko dana javno upozorio da je nova, daleko dublja i ozbiljnija, finansijska kriza gotovo neizbežna. Ništa se, naime, podsetio je on, u prirodi finansijskog poslovanja nije promenilo, sve je ostalo po sistemu koji je i doveo do krize. Osnovnu odgovornost za takvo stanje snose, prirodno, vlade zapadnih zemalja koje kreiraju normativni ambijent ekonomije i bankarstva. [3] Postavlja se tako pitanje ko, u stvari, diktira politiku Zapada? Vlade su očigledno samo nečiji tuđi serviseri. U toj funkciji je i štampanje hiljada milijardi dolara, funti i evra a ništa se nije promenilo. Naprotiv. Suština krize je u sistemu a sistem se ne menja. Sa upozorenjem guvernera Kinga došla su i saopštenja da su zapadne banke u toku minulih godinu dana udvostručile svoje profite a istovremeno je bogatstvo stotinu najbogatijih ljudi na Zapadu uvećano za čak 38 odsto. Kako je moguće da banke imaju toliki profit i da se bogatstvo milijardera uvećava po takvoj stopi u uslovima potpunog ekonomskog kolapsa u svim, izuzev Nemačke, zemljama Zapada? Izvorište je u sistemu a sistem se ne menja. Ali, sve ima svoje granice, svoje limite i u jednom času se mora pronaći neko rešenje. Izgleda da, barem Zapad i Amerika, izlaz vide u novom ratu ili novim ratovima.

Takav jedan rat je već započeo u Libiji. Nekoliko zapadnih zemalja, Amerika, Britanija, Francuska i Nemačka, već imaju svoje vojnike u istočnom delu Libije na strani protivnika režima pukovnika Gadafija. Britanija ima najmanje 70 pripadnika specijalnih snaga a nešto veći broj vojnika imaju Francuska, Nemačka i Amerika. Tome treba dodati i izvestan broj političkih i vojnih savetnika. Procenjuje se da u istočnoj Libiji ima nekoliko stotina, najmanje 700, stranih vojnika i “savetnika”. Amerika, uz to, ne krije da “će pomoći” pobunjenicima u oružju i opremi. Najveći deo tih zapadnih vojnika i opreme je stigao ratnim brodovima koji su dolazili u Bengazi da evakuišu strane radnike. Ponovo model humanitarne pomoći. Otkud, na primer, pobunjenicima projektili Stinger kojim su srušili libijski borbeni avion Suhoj? Pored toga, zapadne sile svakoga dana gomilaju svoje pomorske snage u vodama prema Libiji.

Uvođenje oštrih sankcija, Zapad je uveo oštrije sankcije od onih koje je izglasao Savet bezbednosti, je takođe ratni instrument. A za pobunjenike sankcije ne važe. Procenjuje se da je na Zapadu zamrznuto oko 70 milijardi dolara libijskog novca.To je u osnovi ratni plen jer, kao u slučaju Iraka, zemlja porekla i jedini stvarni vlasnik nikada više neće videti taj novac a kamoli da će neko odgovarati za tu pljačku. Uz tu direktnu upletenost u sukobe i, tačnije, građanski rat u Libiji dolaze i ratne pretnje. Britanija i Francuska, te sada perjanice američke ratne politike, traže uvođenje zone zabrane leta iznad Libije. Navodno iz “humanitarnih” razloga. Uvođenje takve zone je, u suštini, rat protiv jedne zemlje. Francuski predsednik Nikola Sarkozi je najavio i direktne vazdušne akcije bombardovanja, kako je rekao “ciljane vazdušne napade”. Ni jedan ni drugi predlog još uvek nisu dobili podršku ne samo u Ujedinjenim nacijama nego i među saveznicima u Evropskoj uniji. Znajući tehnologiju zapadne politike sasvim je verovatno da se od toga neće odustati, u bilo kojoj formi. Rečju, Zapad je već započeo rat u Libiji.

Za sada je, međutim, uprkos svemu, veoma teško reći kako će se razvijati situacija u Libiji. Američki bezbednosno-obaveštajni vrh je saopštio da će, gledano na duži period, pobunjenici biti poraženi i da će pukovnik Gadafi zadržati vlast. Koliko – to niko ne zna. Ali to ne menja projekat Zapada a niti ga može promeniti napredovanje Gadafijevih snaga prema istoku i porazi pobunjenika.

U dosadašnjem toku krize u Libiji Zapad je sam razotkrio svoje velike slabosti i svoju ranjivost. Svoju, u stvari, duboku krizu. Osnovni problem je u potpunom odsustvu realnih procena, uvažavanja realnosti što neizbežno vodi do pogrešne politike. To se pre svega odnosi na činjenicu da protesti nisu samo ohrabrili “zapadne saradnike” nego u daleko većoj meri ljude koji stvarno žele promene. A ti ljudi žele svoju zemlje a ne koloniju i pođednako su protiv aktuelnih režima i zapadnog ropstva. To se potpuno ignoriše, ne samo u Libiji, kao što je pokazalo pobunjeničko hapšenje britanskih specijalaca, nego i u Egiptu, Tunisu i drugim arapskim zemljama. U Egiptu još traju protesti oni koji stvarno žele promene ali se to u zapadnim medijima ignoriše. Zapad je, takođe, nespremno dočekao inspirisanost “onih drugih” u ostalim zemljama, na primer u Bahreinu. Tamo i dalje traju protesti ali ih više nema u zapadnim medijima, ne postoje, iako je, prema nekim izveštajima, tamošnja vlast protiv demonstranata koristila i nervni gas. Ali, to nisu “američki demokratski protestanti”. Situacija se, u stvari, izmakla kontroli i to je ono sa čime se Zapad, tačnije Amerika, veoma teško nosi. Kada se, naime, uspostavi princip da se za pare mogu kupiti demonstranti onda ima i nekih drugih koji su spremni da plate i to možda mnogo više. Krajnji ishod je zato veoma neizvestan. Uz to, Zapad je suočen i sa ograničenjima njegove vojne moći, koliko god ona velika bila. Oružje imaju i drugi. U planovima zone zabranjenog leta u Libiji najveći je problem libijsko oružje. Libija, naime, poseduje veoma efikasne ruske protiv-avionske sisteme Š-300 i to je za Zapad i NATO najveći problem. To su samo neke realnosti a o posledicama cele operacije da se i ne govori. Poseban problem je što su mediji na Zapadu postali ključno ratno oružje, tačnije laži i obmana. To je uvek loš znak jer lažima se ne može daleko otići utoliko pre što, izgleda, Zapad počinje da veruje sopstvenim lažima. Tu se ogleda ta poražavajuća izolovanost od realnosti.

Takav pristup bi se mogao nazvati i političkom neozbiljnošću. Francuska je, na primer, samoinicijativno priznala pobunjenički Nacionalni savet kao “jedinu legitimnu vlast u Libiji”. Evropska unija je, međutim, odbacila takvu ideju. Istovremeno, šef diplomatije Francuske Alan Žipe je izjavio da to ne znači da je Pariz prekinuo zvanične odnose sa Tripolijem.[4] Kako je to moguće? Liči na haos.

Uprkos primetnom političkom haosu među zapadnim saveznicima Zapad ne odustaje od ratnog projekta u Libiji. Zapad je možda izgubio nekadašnju efikasnost i moć ali nije upornost bez obzira na cenu. Ta anglo-saksonska protestantska upornost je njihovo najjače oružje. Uostalom u ratni projekat u Libiji je već dosta uloženo i odavno je pripreman. To ilustruje i slučaj pobunjeničkog hapšenja šest pripadnika specijalne britanske jedinice SAS, njihovog šifranta i jednog obaveštajca MI6 u istočnoj Libiji. Oni su uhapšeni na jednoj farmi gde su doleteli sa dva Činuk helikoptera, uhapsili ih seljaci. Na toj farmi je kao farmer već više od godinu dana radio jedan drugi oficir MI6 pod imenom DŽon Smit. On je dugo vremena sve pripremao. Posle hapšenja su pobunjenici u njegovom stanu na farmi pronašli pravi komandni centar, sa telekomunikacionom mrežom, planovima i vojnim kartama. Sve je dugo pripremano ali, za sada, neuspešno. Sama činjenica da se to dogodilo svedoči o promeni sposobnosti zapadnih službi ali i o tome da lokalno pobunjeničko stanovništvo ne voli Gadafija ali, možda i više, ne voli strane okupatore.
Zanimljivo je da je ta farma bila zajedničko ulaganje Libije i jedne američke kompanije. [5] Prednosti globalizacije! Britanija je kao odgovor organizovala upad u kuću Gadafijevog sina Saifa u Londonu. Upali su, navodno, neki beskućnici koji, kako je predstavljeno, nemaju ništa sem stare zastave Libije koju koriste pobunjenici. Detinjasta politika. To je opasno prepuštanje pravnog sistema ulici čije posledice neće trpeti Gadafi nego građani Britanije.

Utisak je, međutim, da je “crvena linija” već pređena i da je političko-birokratska mašina puštena u pogon. Ta mašina nema dugme za isključenje, ona radi dok se ne raspadne. Kako će se na političko-vojnom planu situacija dalje odvijati jasno je i prema takozvanom “Balkanskom modelu”, na primeru bivše Jugoslavije i posebno Srbije i Kosova. Prvo će se ići na regionalnu podršku što je Arapska liga već pokazala, a sledeći korak je Afrička unija a onda slamanje Evropske unije. Ni to neće biti problem. Sve će to pratiti orkestrirana medijska kampanja i onda šta misli Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija više nije ni bitno. Za to vreme cena nafte će i dalje da raste što će dovesti do još dublje krize pre svega na samom Zapadu jer i tamo će biti skup benzin. I Zapad će platiti visoku cenu. Te napetosti će pravi rat učiniti, iz ugla Zapada, zaista neizbežnim. Kakav će to rat biti sada je veoma teško predvideti ali opreznost američkog Pentagona govori mnogo. Pentagon, međutim, kao i svaka vojska, ne odlučuje nego izvršava naređenja političke vlasti.

Zanimljivo je da se povodom krize u Libiji u američkoj javnosti počinje stvarati klima kako bi “mala nuklearna bomba” mogla biti od koristi. Naravno, ne zbog Libije nego, kako se tvrdi, zbog globalnog zagrevanja, ta bomba bi, navodno, zaustavila zagrejavanje Planete. A pošto je globalno zagrevanje jedan od ključnih neprijatelja današnjice onda bi se mogla dobiti i podrška američke javnosti.

Amerika i Zapad nisu jedini na svetu pa tako i ono šta će na kraju biti zavisi i od drugih. Kako će reagovati druge velike sile, Kina i Rusija, pre svega? U ovoj fazi ratovi su američko-zapadni projekat, pogotovo Libija i arapski svet. I Rusija i Kina su još uvek primetno uzdržane. Verovatno im je jasno da neći moći dugo da ostanu u takvom uzdržanom položaju. Osnovno je pitanje kada će reagovati, sada povodom Libije i na nekom drugom, za njih bližem, mestu. To pitanje trenutno nema odgovora a to je i neka druga tema.

Nameće se pitanje zašto to sve pre svega Amerika radi jer u krajnjem ishodu to je i protiv njenih interesa. Arapska liga je pokazala da Amerika već ima potpunu dominaciju u arapskom svetu, izuzev Sirije i Alžira. Ko, u stvari, diktira američku politiku? Odgovor je u pitanju ko od svega ima najveće koristi a to nije američka administracija a najmanje Amerikanci. Taj odgovor delimično otkriva i činjenica da je bivši britanski premijer Toni Bler privatno veoma aktivan u savetovanju ili lobiranju britanske i američke vlade oko “daljih koraka” u Libiji. Na šta je spala zapadna politika. A Bler je, kao Gadafijev “prijatelj”, u Libiju doveo vodeće naftne kompanije i američke banke koje su preuzele libijske depozite i sve to debelo naplatio.

Naravno, nije sve tako jednostavno i “prizemno”. Amerika ne odustaje od jednog starog projekta poznatog kao “Novi Bliski istok”. Namera je novo prekrajanje tog strateški važnog područja, od Severne Afrike do Kavkaza i Irana. U osnovi to je crtanje novih granica, smanjenja nekih država, uključujući i Izrael i Iran, i stvaranje novih malih zemalja. To, međutim, nije moguće bez rata i bez obzira što je taj projekat kod mnogih izazvao smeh zvanični Vašnington očigledno od toga ne odustaje.

I na kraju, po starom jevrejskom pravilu, šta sve to znači za Srbiju? Prva žrtva “libijske krize” će biti spoljnopolitička formula “Četiri stuba”. Ključni “stubovi” će biti na suprotnim stranama pa je nemoguće biti sa svima “prijatelj”. U međuvremenu će rasti politički pritisci, posebno sa Zapada, o opredeljenju, svaka zemlja pa i Srbija će biti pod pritiskom da se javno opredeli za koju je stranu. Posle opredeljenja uslediće zahtevi i za konkretan doprinos, na primer u vojnicima. Kroz tu prizmu bi trebalo gledati i na američke pritiske da Srbija na brzinu profesionalizuje ono što se još uvek zova njena vojska. To su istorijske odluke i pred političkom elitom Srbije će se naći izuzetno teške dileme. Za sada jedino je izvesno da je rat već počeo.

                                            TEKSTOVI                                               ARHIVA

“Odisejeva zora” ista kao “Milosrdni anđeo”

izvor: “ALO”

NATO
napad na Libiju neverovatno podseća na bombardovanje SRJ pre 12 godina. U oba slučaja najveća vojna sila na svetu se pokreće sa izgovorom humanitarne katastrofe i ugroženosti civilnog stanovništva zbog represije diktatora i njihovih snaga bezbednosti.

U prvom slučaju to je bio Slobodan Milošević, čije su jedinice, prema tadašnjoj propagandi NATO, proterale u izbeglištvo kolone etničkih Albanaca. Sličan scenario se dešava i sada, samo što su umesto Albanaca žrtve libijski pobunjenici i „narod koji želi da otera zlog vođu“, iako je vrlo diskutabilno, čak i prema izveštajima zapadnih medija poslednjih dana, na čijoj je strani narod u Libiji.

Takođe, slučajno ili ne, tek za početak juriša i na Jugoslaviju i na Libiju izabran je početak proleća, mart mesec. Treba li podsećati da se NATO sada, kao i pre 12 godina, poslužio vojnom taktikom u kojoj avioni sa bezbedne udaljenosti reketiraju i bombarduju „isključivo vojne ciljeve“, bez angažovanja kopnenih trupa. O tome koliko su svojim projektilima štedeli civile govore slučajevi male Milice Rakić, kineske ambasade, voza u Grdeličkoj klisuri.

Potpredsednik DSS-a Miloš Aligrudić konstatuje da ove dve akcije veoma liče.

- Bombardovanje 1999. bilo je flagrantno kršenje međunarodnog prava od početka do kraja, jer nije postojala odluka Saveta bezbednosti. Agresija je izvršena zbog optužbi da srpske snage bezbednosti vrše etničko čišćenje kosovskih Albanaca. Ovoga puta postoji rezolucija SB o zoni zabranjenog leta iznad Libije, koja je na granici prihvatljivog, ali jeste nategnuti pravni osnov za ovo što gledamo – objašnjava Aligrudić.

 bivši šef diplomatije SRJ Živadin Jovanović smatra da NATO zloupotrebljava odluku SB i da je koristi za obimniju vojnu intervenciju nego što ona predviđa.

- Reč je o interesu da se ovlada izvorima nafte, gasa i strateškim mineralima i da se uspostavi kontrola na Mediteranu. Agresija 1999. bila je suštinski motivisana strateškim ciljevima Amerike i NATO. Problemi na KiM bili su zapravo mostobran za prodor na istok. Posle toga svedoci smo da su vojne baze NATO nicale kao pečurke u Bugarskoj, Rumuniji, baltičkim zemljama… Sve do Rusije – napominje naš sagovornik.

Jovanović kaže da je akcija NATO u SRJ jačala simpatije arapskih i islamskih zemalja i ublažavala antizapadno, to jest antiameričko raspoloženje, pošto je inicirana da štiti kosovsko, dakle većinski muslimansko stanovništvo. Sada je, kako napominje, situacija sasvim obrnuta.

Kako ističe Jovanović, u aktuelnim događajima u Libiji ne učestvuje NATO kao savez, već „velika petorka“ koju čine Francuska, Velika Britanija, Kanada, Italija i SAD.

- Nemačka je ovoga puta duboko rezervisana zbog iskustva u Avganistanu. Amerika je, za razliku od 1999, kada je diktirala akcije i na terenu i u Briselu, zauzela stendbaj poziciju, što govori o drugačijoj taktici Baraka Obame od Bila Klintona. Sada su Nikola Sarkozi i Dejvid Kameron eksponirani lideri. Iz ovoga može da se nasluti kakvo je jedinstvo unutar NATO. Pre 12 godina, savez je ušao jedinstveno u akciju bombardovanja SRJ, ali je pitanje da li bi to opstalo da je sukob duže trajao – naglašava Jovanović.

Ovako je govorio Džejmi Šej 1999…

„Vazdušni napadi su posledica nepotpisivanja sporazuma o Kosovu iz Pariza… Reč je o akciji koja treba da okonča izbegličku krizu i spreči humanitarnu katastrofu… Napadi NATO treba da slome Miloševićevu ratnu mašineriju“, rekao je Džejmi Šej, portparol NATO 1999. i tvorac zloglasne floskule „kolateralna greška“ za napade u kojima su stradali civili.

A ovako Rasmunsen 2011. godine…

„Rezolucija SB UN-a šalje snažnu i jasnu poruku međunarodne zajednice Gadafijevom režimu da zaustavi brutalno i sistematsko nasilje nad narodom Libije… NATO podržava legitimne težnje naroda Libije za slobodom, demokratijom i ljudskim pravima“, izjavio je pre neki dan Anders Fog Rasmunsen, generalni sekretar NATO.

                                             TEKSTOVI                                               ARHIVA

HAARP - PROJEKT APOKALIPSE KOJI JE UNIŠTIO JAPAN

Autor Ratko Martinović



Ovih dana svi „mainstream“ mediji stanovništvo doslovno guše sa saznanjem da je moguće da iza potresa u Japanu stoji HAARP i Nikola Tesla uz, ruku na srce, senzacionalističke i paušalne tekstove. Kolika je stvarna relevantnost ovog projekta, ko/šta stoji iza toga i koja je zapravo stvarna namera svega proverite u mojoj kolumni u nastavku teksta...

H.A.A.R.P. ili High Frequency Active Auroral Research Program (Program Aktivnog Auroralnog Istraživanja Visoke Frekvencije) je projekt službeno osnovan 1993. godine koji po vladinim službenim dokumentima analizira i istražuje jonosferu sa ciljem manipulacije atmosfere zbog (po izvještaju sa službene HAARP stranice) kreiranja nove generacije radio signala i nadzora planete. S obzirom da iza svega stoji američka vlada putem USAF-a, US Navy-ja i DARPA-e nadzor se može prevesti kao „bigbrotherizacija“ a nova generacija radio signala kao špijunaža dostojna najboljih James Bond filmova. Istraživanje je započelo 1993. a prvi službeni signal sa svrhom izmene jonosfere je došao, što je interesantno, na dan prvog potresa u Japanu prošle nedelje.

VIDEO


Japan

Japanska katastrofa je usledila automatski nakon prve službene signalizacije HAARP-a u atmosferu. Potres magnitude 8.9 je uništio veliki deo onoga što su Japanci stvarali vekovima i velika je stvar ovako optužiti projekt vlade SAD-a koja bi tim činom praktički izazvala treći svetski rat. Dakle, to se ne sme učiniti bez činjenica, a činjenice su među ostalim videima ispod gde je jasno vidljivo da se dosta toga znalo unapred što je jasan pokazatelj o namernom stvaranju katastrofe.

VIDEO


VIDEO


Na sledećim šokantno istinitim grafikonima vidimo fabrikovanje istine od strane službene HAARP stranice koja je s vremenom menjala izgled grafikona u svrhu toga da se ne bi video pravi učinak HAARP-a tokom početka potresa.



Izuzev svih videa koje ćemo imati prilike videti u nastavku jasno je da se događa nešto opasno  i da ćemo ovih dana bez sumnje saznati brojne nove teorije. Skeptici poput Davida Naiditcha će reći kako je američka vlada kriva za apsolutno sve, od smrti Elvisa Presleya pa do napada na kule 9/11 iako je po njima realnost upravo suprotna, i da bi za sve trebalo okriviti teroriste i majku prirodu. No, ostavimo skeptike i počnimo od samih početaka projekta HAARP.

Nikola Tesla i jonosfera

Već najmanje sto godina naučnici veruju da bi otkriće prirodnih procesa u zemljinoj jonosferi moglo olakšati i unaprediti komunikaciju, kako medjudržavnu tako i interplanetarnu pomoću SETI komunikacionih sistema. Gledajući iz današnje perspektive, za sve ostale implikacije i teorije zavera (HAARP potresi, vreme itd.) najlakše je za sve optužiti NWO (Novi svetski poredak) ili Illuminate, no sa pravim dokazima to dobija sasvim novu dimenziju. Prvi kome je „palo na pamet“ da manipulacija zemljine atmosfere može dovesti do manipulacije atmosferskih prilika i neograničene energije je svima poznati naučnik Nikola Tesla.



On je bio genije osmišljavanja koncepta i kao takav uvek je tražio investitora i direktora projekta. Projekt „Colorado Springs“ je svojevrsni pionirski rad manipulacije munjama i preteča današnjeg HAARP-a, dok je projekt „Wardenclyffe“ trebao biti konkretizacija svega sa velikom antenom, bežičnom električnom energijom i „svemogućom“ mašinom koju su Teslini najbliži saradnici zvali „Doomsday machine“ (Mašina sudnjeg dana).

Morgan i Westinghouse

Iako je projekt u Coloradu u medijima okarakterisan velikim neuspehom Tesla nije tako mislio, a nisu to mišljenje delili ni kontraverzni bankar J.P. Morgan i naučnik George Westinghouse koji su svim silama želeli novu prezentaciju moći. Morgan je poznati bankar koji je „pomogao“ u kreiranju sveta kakvog danas vidimo kao i „moderne“ države SAD. Poput svojih kolega Rotschilda i Rockefellera finansirao je obe strane u tzv. električnom ratu između Tesle i Edisona gde je navijao za drugonavedenog, no isto tako mudro priznao nadmoćnost prvog. Westinghouse je pak novac vešto zaradjivao konkretizacijom Tesline naizmenične struje i izgradnjom elektrane na Niagari. Dakle, obojica su posedovali ono što Tesla nikada nije, neverovatnu glad za novcem i poznanstva najviših krugova. O Morganu bi mogao napisati celu knjigu njegovih peripetija i zavera, poput one da je kupio kartu ali je navodnom dojavom odustao od puta Titanicom na mostu u Southamptonu ili to da je njegova korporacija zaslužna za brojne ratove i krize uz neizbežni Illuminatski Metropolitan Club u New Yorku koji je osnovao.



Tesla je napravio projekt, toranj je započeo sa izgradnjom a kako je bilo i očigledno, što nažalost jedino Tesla nije uvidio, Morgan se povukao iz projekta zbog velike finansijske krize u SAD-u koju je sam izazvao i koju je sam „rešio“.  Velika greška je bila ta što je ugovor nedorečen i time je Morgan napustio projekt ali je bez obzira na to ostao vlasnik 51% životne uštedjevine velikog naučnika. Ovo je bio i najveći Teslin životni poraz, kasnije je tvrdio da je slučajno ovim tornjem mogao napraviti smrtonosni zrak koji može uništiti 10.000 aviona na udaljenosti od 400 km, ali su ga ismejali. Naravno, kao što svi znamo, Tesla je umro sam i napušten u jednom hotelu u Velikoj Jabuci dok je Morgan patente prepustio američkoj vladi što je osnova svake potrage ka počecima HAARP-a.

Montauk projekt

Iako pravih dokaza nema, projekt Teslin zrak je započeo već tokom drugog svetskog rata a nastavio se putem tzv. Montauk projekta. Na stotine bivših službenika danas svedoče o tome da je Teslina tehnologija atmosferskih signala korištena kao oružije za manipulaciju ljudskih moždanih talasa širom protivničke teritorije . Ispiranje mozga, kreiranje savršenih ubica i „gledanje na daljinu“ su logično usmerenje tokom hladnog rata, no jedan deo grupe je smatrao da je budućnost u manipulaciji vremenskim prilikama i dizajniranju katastrofa koje će menjati ekonomsku sliku sveta, balans moći, kao i centralizaciju kontrole.



Po pričama tadašnjih naučnih operativaca konačni cilj tog projekta i manipulacije zemljine atmosfere bilo bi fabrikovanje NLO napada iz svemira pomoću gigantskih holograma ili ukazivanje raznih religija kako će započeti izmišljena apokalipsa. Iako ovo izgleda kao naučna fantastika i loš horor iz 30.-tih godina prošlog veka minimalna obazrivost je ipak potrebna gledajući na potpuni obim kasnijeg HAARP-a. Vratimo se mi na Montauk bazu. Baza koja je decenijama bila skrivana i ignorisana kao stvarna snaga vojske i vlade SAD-a javnosti je potpuno priznata tek sredinom 80.-tih godina, a vrata je otvorila 2002. Teorije zavera su u to vreme bukvalno „proključale“ jer je priznato postojanje projekta, no naravno, ni blizu u onoj meri koju tvrde bivši operativci. Montauk projekt je dakle bio bitna veza između početnih koraka Nikole Tesle i moderne HAARP tehnologije.

Mentalni uticaj na čoveka i planetu

Jedno drugo veoma interesantno istraživanje dolazi u javnost iz samog srca Montauka. Dr. Andrija Puharich, Hrvat po poreklu, za američku vladu (čitaj: Montauk) vrši brojne testove na moždanim talasima ljudi a medju njima su najpoznatiji Uri Geller i Peter Hurkos koji su ovladali telekinezom. Između ostalog testovima na subjektima otkriva da ako ljude izložimo frekvenciji od 7,83 Hz, frekvenciji kojom prirodno vibrira Zemlja, ljudi dobiju samo pozitivna osjećanja. Izlaganje frekvenciji od 10,8 Hz izaziva nasilje kod subjekata, dok frekvencija od 6,6 Hz stvara depresiju. Te frekvencije se, po njemu, mogu isprovocirati pomoću atmosferske manipulacije.



Danas vrlo dobro poznajemo i Schumanove talase, globalnu elektromagnetsku rezonanciju između zemljine kore i jonosfere, koja je od 1952. kada je prvi puta izmerena narasla sa brojke od 3.0 herca (koja nije mijenjana stotinama godina, i to u optimističnoj teoriji) do današnje brojke od 7.83 globalno pa sve do 30.0 herca u Kaliforniji i Zapadnoj Evropi. Prvi koji je radio testove s istom je, pogađate, Nikola Tesla u Colorado Springsu! Šta tačno znači porast ove brojke?



Znači pojačano „kucanje srca“ planete, ekvivalent izlaganju ljudskih subjekata već navedenim frekvencijama, što po nekima upučuje na početak borbe Zemlje, odnosno, autodestrukciju iliti uključivanje Zemljinog odbrambenog mehanizma protiv nametnika, nas. Drugi deo naučnika tvrdi da se približava promena polova odnosno još jedan način samozacijeljenja, treći veruju u dizanje svesti čovečanstva zajedno sa planetom prikazano kroz promenu oscilacije, a četvrti da je takva promena sasvim normalna za globalne procese. Bilo kako bilo, Zemljina atmosfera se menja, a teško je poverovati da je takva drastična promena prirodna. Dakle, mi ćemo biti pristalice pete teorije, a to je da je promena namerno izazvana, i to s ciljem koji ide van domene našeg shvatanja jer, iskreno, ko bi želeo uništiti prirodu i ljude koji je naseljavaju? Ovo me podseća na vrhunski spin današnjih „naučnika“ koji uporno ljudima nabijaju osećaj krivice za uništavanje okoline, a korporacije štite poput „belih medveda“ tvrdeći da je preuveličana brojka njihove destrukcije, i da su stvarni krivci kojekakvi dezodoransi i papiri od hamburgera van kante za djubre. Zaključak je da ljudi sigurno nisu krivi, već iza svega stoji HAARP, s još nejasnim ciljem.

Schumanova "konstanta" počinje da se menja posle drugog svetskog rata što možemo povezati sa početcima HAARP programa. 1958. savetnik Bele kuće za vremensku modifikaciju Howard T. Orville prvi puta spominje službeno nastojanje vlade da „elektronskim zrakom jonizuje ili dejonizuje određeno područije“. Osam godina kasnije poznati naučnik Gordon MacDonald meteorološko ratovanje vidi kao ideal budućnosti pošto se „malim energetskim resursima mogu pobuditi veliki energetski naboji za napad“. Od tada pa sve do HAARP-a projekt odlazi „iza zavese“, gubi se svaki trag uključenim inženjerima i dokumentaciji a možemo zamisliti šta se u punih dvadeset i sedam godina moglo dogoditi i dokle je sve napredovalo.

Eastlund i HAARP



Naučnik Bernard Eastlund se smatra kreatorom HAARP-a jer ga je 1987. patentirao pod brojem licence #4.686.605 i nazivom „Metode i aparati za atmosferske promene". Isti čovek je patentirao i fuzijonu baklju koja bi teoretski mogla razdvajati materijale na „korisne“ i djubre, što bi pomoglo u, recimo, razdvajanju urana iz nuklearnog otpada. Takva baklja bi u kombinaciji sa HAARP mašinerijom doslovno mogla poput neutronske bombe uništavati civilizacije i za sobom ostavljati jedino zlotvoru korisne rude što definitivno nije isključeno da bi moglo biti deo projekta.



HAARP službeno počinje s radom 1993., globalna mreža je osnovana 2007., dok je prvi signal kao što sam već naveo u svemir službeno poslat na dan japanske katastrofe. Vremenski gledajući, manipulacija jonosfere se od Tesle, putem Montauka i nepoznate međuveze (projekta) pa sve do HAARP-a mogla razviti do neslućenih razmera. Osim toga, mogućnosti koje projekt pruža su gotovo neverovatne, kao i implikacije. Uticaj na raspoloženje masa, pranje mozga, snažne seizmičke aktivnosti, superjak radarski signal, nepoznata mogućnost komunikacije, stvaranje supermunja, bežična i nepresušna energija, megacunamiji, tornado i manipulacija meteoroloških uslova, stvaranje superholograma... Zaista katastrofičan raspored mora se priznati. Čak ni rukovodioc projekta neće izbaciti neke optimistične primene osim ako to nije bolji nadzor čovečanstva ili bolja komunikacija u vojne svrhe.



Primarni cilj projekta HAARP na papiru bio je da američkoj mornarici omogući sigurnu komunikaciju s podmornicama na svim krajevima planete jer stvaranjem mlaza elektriciteta koji bi iz jonosfere doveo na polarnu kapu formirala bi se vibrirajuća veštačka antena za slanje elektomagnetnih zračenja u bilo koji kraj svijeta. Tako bar prenosi portal 24sata. Kasnije se projekt prestrojio u više testova sa atmosferskim prilikama koje se konstantno prećutno pripisuju drugim projektima. Nešto slično ste imali prilike da čitate i na našem portalu s kišnim olujama u Abu Dhabiju koje je izazvao tajni švajcarski koncern koji svoje usluge prodaje bogatim Arapima. Pošto vrlo dobro znamo rad koji praktikuje CIA ne bi nas čudilo da i druge američke službe putem sestrinskih kompanija promovišu HAARP.



No, tako nešto bi značilo da Amerikanci uporno lažu o pravim ciljevima ovog projekta baziranog na Aljasci ili u Norveškoj. Cinizam je siguran, laž i vlada definitivno idu jedno uz drugo, Pogledajte samo nas i naše političare. Jasna i jedina vidljiva pojava delovanja HAARP-a u atmosferi je stvaranje tzv. Aurore Borealis iznad područja pogođenog manipulacijom. U zadnje je vreme aktuelno i „chemtrails“ prskanje neba koje po nekim teoretičarima olakšava delovanje HAARP aparature na slojevima nižim od jonosfere što nije provereno niti potkrepljeno nekim relevantnim dokazima. Tako smo bili svedoci da je nešto slično pogodilo Japan baš pred kataklizmu.

Begich i pozadina HAARP-a

Dr. Nick Begich (čije poreklo pokazuje da je atmosferski rat rezervisan za ove krajeve) prvi je ponudio pravi smisao HAARP-a uz konkretne dokaze. On smatra da usmeren zrak iz različitih postrojenja doslovno „prokuvava“ atmosferu elektromagnetskim svojstvima. Dakle, ova mašina čini upravo suprotne funkcije od radio-teleskopa, šalje signale umesto da ih prima i tako greje jonosferu čime se elektromagnetski talasi odbijaju na određeno usmereno područije koje je tada podložno manipulaciji. Određeni tajni vojni dokumenti do kojih je autor došao otkrivaju „da HAARP koristi jonosferu u tajne svrhe za Ministarstvo odbrane“. Jedna od bitnih stavki u službenim dokumentima o ovom projektu (koju možete naći i na službenoj stranici) je „(HAARP)... može poslužiti kao alat za geofizičko sondiranje u potrazi za naftom, gasa i minerala na velikim područjima“. Ostali kritičari poput Clare Zickuhr tvrde da su ove stavke i sve ostale službene samo izgovor za vojno „grlom u jagode“ pošto po njenim tvrdnjama niti vojska u startu nije pojma imala koje su sve implikacije ataka na jonosferu.



Sama izrada projekta je krenula od strane ARCO Power kompanije koja je kupila patent direktno od Eastlunda još pre početka 90.-tih. Tada se događa ono što je zapravo sasvim normalno u svim bitnijim projektima u SAD-u (facebook, youtube, google...). ARCO prodaje svoj udeo kompaniji E-Systems, jednoj od glavnih CIA-nih kooperanata, da bi istu otkupio Raytheon koji je Eastlundovom patentu dodao svojih dvanaest, čime je HAARP i faktički postao snažan instrument ministarstva odbrane. Tim poslednjim potezom projekt je u potpunosti napustio privatan sektor i postao isključivo deo vojne sile pa je danas zapravo nemoguće utvrditi potpuni a i približni opseg delovanja. Samim tim možemo sa dokazima znati da je HAARP nešto sasvim drugačije od Eastlundovog grejača jonosfere, i da priče o pitomosti projekta ne „piju vodu“. Zanimljivo, pri prvoj prodaji, odnosno ustupanju prava na projekt, ARCO je ostao vlasnik mogućeg otkrića bežične električne energije putem projekta na šta treba svakako obratiti pažnju jer smo možda svedoci novog monopoliste na čelu svetske energetike. Tako je ARCO od relativno manje poznate niskotarifne naftne kompanije 2004. godine postao deo BP-a (British Petroleuma) što je još jedan od dokaza da je „nešto trulo u državi Danskoj“.



U otkrivenim dokumentima je i ime koje uvek zagolica sve teoretičare zavera - veza između već spomenutih Puharichevih istraživanja i studije o mentalnom ratu koju kao potpisnik overava zloglasni Zbigniew Brzezinski. Dokument je napisan pre dvadeset i pet godina u saradnji sa profesorom J.F. MacDonaldom koji je nekad bio savetnik predsjednika Johnsona. Brzezinski je oduvek siva eminencija u svakoj administraciji i opaske u tekstu poput „društvo će u novom veku biti direktnije i podložnije kontroli“ sigurno imaju težinu. Danas je on savetnik predsednika Obame i po nekima direktan nadzor ovog projekta, a upravo po njegovom nalogu je humanitarna armada krenula na Haiti, dok HAARP spisi uvelike govore i o modernoj kontroli vremenskih prilika vezanih uz Brezinskog, no taj deo Begich nažalost nije uspeo da nabavi.

Naučnici koji ušestvuju u otvorenoj kritici HAARP-a tvrde da ovaj uređaj ima opasno delovanje po zemljin magnetski omotač i da će sve pokrenuti promenu polova, a takođe su ubedjeni da mašinerija neće trajno oštetiti jonosferu već mu je ona samo medij ili alatka do pravih namera koje su višestruke. Ako magnetno polje gledamo kao paukovu mrežu onda je HAARP kao insekt koji je zabijanjem trese što sigurno ima dejstvo na površinu i unutrašnje slojeve planete sa kojima je jonosfera u nekoj vrsti simbiotske veze. Dakle, ovako ne bi mjenjali vremenske prilike nego bi stvarali potrese, cunamije i slične nepogode. Manjim signalima poslatim u Van Allenov pojas bi pak mogli kontrolisati vreme. Ovo je samo pojednostavljen prikaz, a problem nastaje što su dizajneri ovog projekta godinama ispred nas i našeg načina razmišljanja.

Efekt HAARP-a

Ovo je mala kronologija katastrofa koje se vežu uz HAARP projekt i uz svaki postoje donekle dokazive indicije o prirodnim katastrofama i djelovanju HAARP projekta na Aljasci ili u Norveškoj.

26.12.2004 -------> INDIJSKI OKEAN



Uočene formacije čudnih oblaka i Aurore Borealis nad nebom

12.05.2008 -------> KINA

VIDEO


Sichuan, Kina i Aurora Borealis koja je indikator delovanja HAARP tehnologije

12.01.2010 -------> HAITI

VIDEO


Haiti i snimka HAARP delovanja

27.02.2010 -------> ČILE

VIDEO


Megapotres u Čileu i Aurora Borealis koja je indikator delovanja HAARP tehnologije

11.03.2011. -------> JAPAN

VIDEO


Čudni oblaci iznad Japana nakon HAARP-ovog signala



Porast broja potresa nakon službene aktivacije HAARP-a (sa 2011. potresi su otišli izvan skale)

Zaključak

Krajnji zaključak je da je HAARP definitivno projekt apokalipse, da je ovo kratki spoj za Zemlju i alat sudnjeg dana kojim udaramo na ruku koja nas hrani, odnosno planetu na kojoj živimo. Primarni cilj projekta je napad na čoveka i na njegov mentalni mikrokosmos ali nuspojava će definitivno biti napad na planetu i naš makrokosmos, odnosno kolektivnu svest. Pošto danas  nije nimalo strano igrati se Boga ovo je nažalost samo početak. Ili nije?

                                           TEKSTOVI                                               ARHIVA

JAPANSKE NUKLEARNE ISTINE I LAŽI

Piše: Ivona Živković

Zašto je jedan reaktor u nukleraki Daiiči kod Fukušime bio problematičniji od ostalih pa su oko njega morale da se angažuju specijalne izraelske termalne kamere i sistemi za obezbeđenje od eksplozija i mogućih terorista, iako se zna da uranijum sa kojim rade nuklerane elektrane ne može da eksplodira?

Male ljude mogu da more velike brige. Ako ostvarujete svoju egzistenciju tako što prodajete štošta u svom kiosoku  na uglu dve prometne ulice i od toga izdržavete porodicu, pojava još jednog kioska na uglu  preko puta svakako će vam predstavljati opasnu konkurenciju. Ako se za isti ugao zainteresuje još njih desetak, vaša egzistencija će biti veoma ugrožena. Moraćete naći drugi ćošak ili  učiniti nešto da konkurencija nestane ili pak oslabi. Mnogi vlasnici su već doživeli da im kiosk preko noći naprasno izgori ili odleti u vazduh.

U biznisu sa nelegalnom robom, konkurencija se eliminiše poznatom „sačekušom“ ili bombom ispod automobila, dok se kod velikih tajkuna (bogataša po zanimanju) koji rade legalno, ali sa nepoznatim poreklom papirnatog kapitala, za njihov rad naprasno zainteresuje državno tužilaštvo i policija (koji do tada ništa nisu ni videli ni čuli) i onda se pokreće istraga, mediji „otkrivaju“  dugogodišnje mutne poslove i tajkun - milijarder preko noći ostaje na staklenim nogama.

Vlastela je iznad država i državnih institucija, a njen biznis je uglavnom rasprostranjen globalno i u domenu je strateških sirovina. Konkurentski ratovi se zato vode podmuklo i samo učesnicui u biznisu znaju  koje države su i zbog čega uveli u rat. Kada se u ratu koristi opasno skalarno oružije (kao HAARP) , samo onaj ko je izdao nalog za njegovo aktiviranje zna kako je odjednom negde nastala ogromna poplava, zemljotres ili orkan ili izbila nezapamćena suša. Ali, o ovom oružju ćemo drugom prilikom.

Dakle, ako ste vlastelin i moć vam daje prodaja nafte, gde čitave države i stotine miliona ljudi energetski (znači egzistencijalno) zavisi od vas,  oni koji prodaju nuklearnu energiju, i na isti način mogu milione ljudi da drže u energetskim okovima, za vas predstavljaju tešku konkurenciju. Zato ćete učiniti sve da njihovu tehnologiju što više kompromitujete kao veoma opasnu. Da je i nafta opasna i težak otrov kojim su zagušeni čitavi gradovi ( jer joj se dodaju brojne hemikalije kako bi imala veću oktansku vrednost) prećutaćete. O tome će „lajati“ na sav glas oni koje vi nazivate „nuklearni lobi“. Možete li uopšte da zamislite grad sa bešumnim prevozom motorima na električnu struju u kome čitav dan "odjekuje" samo cvrkut ptica?

I jedna i druga strana su nesumnjivo moćni igrači koji imaju svoje medije, svoje političare, i obaveštajne mreže i svoje vojske koje mogu da i rade združeno protiv običnog naroda. A moć su stekli jednostavno zataškavanjem otkrića i tehnoloških rešenja kojima se čista energija iz svemira, može uzeti specijalnim prijemnicima i sprovesti do potrošača. I to je otkrio još Nikola Tesla, ali i neki drugi manje poznati istraživači. Otkrili su to još pre sto godina. Ali, kada je Dž. P. Morgan zabrinutu zapitao Teslu: „...a gde ja da stavim brojače za tu potrošenu kosmičku energiju?“, čitav projekat je pao u vodu. Za Morgana, Rotšilda, Rokfelera, Dipona, Varburga i ostale vladarske porodice takvo isporučivanje energije nije bio biznis, jer se na njemu nije mogao držati monopol i ubirati ogroman novac. Vladari za koje su oni radili tražili su da imaju apsolutnu moć nad običnim narodom, a ne da narodu daju moć i lagodan život.

Tako je tehnološki razvoj u oblasti energetike otišao na drugu stranu. Energija se dobija danas samo preko veoma skupih tehnoloških procesa – kopanjem i preradom nafte i cepanjem jezgra atoma uranijuma. Ove tehnologije poseduju oni koji mogu da koncentrišu u biznis desetine milijardi i trilione dolara. Izgradnja samo jedne nuklearne elektrane košta nekoliko milijardi dolara.

Surova konkurencija dva energetska lobija je ipak najveća u poslovima sa vojskom.  I tu je nuklearni lobi napravio svoje najveće uporište, jer  ratni brodovi, podmornice i nosači aviona ipak se mnogo bolje snabdevaju energijom preko nukleranih reaktora. Pored toga izrada atomske bombe koja se puni plutonijumom postala je pitanje prestiža u konkurenstkim vlastelinskim krugovima. Moćno oružije je potrebno svima koji žele da budu moćni. A da bi se dobijao plutonijum, treba imati prikriveni mirnodospki biznis sa nukleranim elektranama koje  ga sagorevanjem uranijuma mogu stvoriti.

Kada je 2006. godine u američkoj vojnoj bazi "Falkon" pored Bagdada došlo do eksplozije, navodno skladišta za municiju, gde je stradalo preko 300 Amerinakaca, katarska televizija Al Dzazira snimila je taj trenutak i jak blještavi sjaj koji se u trenutku eksplozije stvorio. Nakon toga izvila se vatrena pečurka.

VIDEO


Sjaj i pečurka su karakteristični za nuklearnu eksploziju, pa su zato pojedini stručnjaci zaključili da je došlo do eksplozije mikronuklearne bobme koju je američka vojska imala u svom taktičkom naoružanju. Ovaj incident su Amerikanci maksimalno zataškali od javnosti, a o mogućoj radijaciji nije bilo ni reči. Ipak, zan se u stručnim krugovima da su mikronuklearne bombe i sada deo taktičkog naoružanja koje se korisi u Libiji. dakle, o opasnosti od radijacije globalni mediji izveštavaju samo onda kada im je to dozvoljeno iz vojnih struktura.

Pogledajmo sada šta je u javnost do sada izašlo u vezi havarije na nukleranoj elektrani kod Fukušime koja je imala šest nuklearnih reaktora i sedam bazena u kojima je odlagana istrošeno uranijumsko gorivo – oksid uranijuma. Pored uranijuma, zna se i da je u njenom reaktoru (navodno reakatoru 3 korišćeno takozvano mox gorivo, zapravo mešavina oksida uranijuma i plutonijuma, koja je reprocesirana od već istrošenog uranijuma. Mox gorivo je u elektranu kod Fukušime stiglo avgusta 2010. iz Francuske. Ova tehnologija  reprocesiranja već korišćenog uranijuma je javnosti prikazana kao velika ušteda, dok stručnjaci znaju da se iza ovakvih tehnologija može sakriti konverzija U238 (izotopa uranijuma) u U239 (plutonium harvest chambers). Ono što razlikuje sve ove uranijumove atome je broj neutrona u atomu. Dobijanje U239 se vrši u posebnim komorama nazvanim reaktorima za „uzgoj“ (breeder reactor).  

I to je supertajni biznis koji napravi NEKO na državnom nivou u Japanu, bez javnosti, i malo ljudi je upućeno u njega. Da li je čitava frka oko japanske nuklerane elektrane u stvari bila maska da se zataška ovakva perfidna poslovna (i vojna ) igra, a da je nečija namera bila da razbuca jedan takav perfidan posao – zna samo odabrani krug vlastelina i njihovi koumpirani nuklearni stručnjaci i vojni vrh. Ostali mogu da zaključuju samo logički, pod uslovom da odlično poznaju ove nuklerane tehnologije – mirnodopske i vojne. A vojna je ipak na prvom mestu.

Primetili ste već kako sve najsvežije informacije o onome šta se događa u Japanu stižu uglavnom preko pakleno lažljivih medija takozvanih „vodećih globalnih medija“ i najvše na engleskom jeziku. Jedan korak za njima istu „pesmu“ pevaju u Francuskoj, i ostalim zemljama EU, a priključili su se i „naša braća“ ( samo po praznim pričama) iz Putinove Rusije. I svi govore o teškoj havariji u elektrani Daiiči kod Fukušime i „opasnosti“ da dođe do topljenja uranijumskog jezgra u nekom od reaktora. Ali , da li je tu opasnost ili u nečem drugom?

Jer, ako su lagali svi u isti glas u vreme bombardovanja Srbije (1999.), koja je proglašena  agresorom na sopstvenu teritoriju - Kosovo i Metohiju;  koji su podizali paniku oko lažne epidemije virusa H1N1 i SARS i AIDS-a; koji su lagali o oružiju za masovno uništavanje Sadama Huseina (2003) ; koji su lagali da je Osama bin Laden iz pećine u Avganistanu organizovao napad putničkim avionima na Njujork i Vašington (2001) itd. , a sada svi „strahuju“ od zračenja iz japanske elektrane zbog mogućeg topljenja uranijumskog goriva, treba li im sve verovati?

Ti mediji sada tvrde da je ozračena hrana i voda, da se  "pedesetoro hrabrih dobrovoljaca" iz Japana bori da ohladi reaktor kod Fukušime i da će svi nakon toga umreti i sl. Ovu vest je prvi objavio izraelski Haaretz.

Ali oni koji poznaju nukleranu tehnologuju uočavaju mnogo  grešaka u svim njihovim izveštajima, dok običan narod to ne shvata. Ne shvataju ni mnogi nuklearci koji preko interneta uporno nastoje da objasne kako je čitava panika besmislena i tvrde da mogućnost topljenja uranijumskog goriva ne postoji, i da je radijacija neprecizno izmerena, da su podaci nedovoljni da se izvede zaključak koliko je radioaktivnih čestica izašlo i koje su čestice u pitanju (jer neke se raspadaju veoma brzo) i da se stanovništvo na teritoriji koja je dalje od 30 kilometara od nuklearke sasvim nepotrebno evakuiše i šikanira itd. Ako mnogi Japanci i dobiju kancer to će pre biti od teških stresova nego od radijacije.  Ili svi ovi stručnjai nemaju baš sve podatke o svim poslovima rađenim u nuklearki kod Fukušime.

Zanimljivo je da ni nedelju dana od zemljotresa i cunamija koji se dogodio 11. marta 2011, mreža za merenje radijacije koja radi u skladu sa odredbama međunarodne  „Comprehensive Test Ban Treaty Organization”  koja vodi računa da sve nuklearne elektrane ispunjavaju rigorozne uslove i sprovode mere u slučaju ekstremnih udara (dakle u nukleranim elektranama ne rade hrabri i požrtvovani dobrovoljci već obučeni profesionalci pod rigoroznim ugovorom i koji ne mogu da se razbeže nakoh incidenta) nije dala precizne podatke o svojim merenjima. A ova organizacija koja ima sedište u Beču, ima 60 mernih stanica radijacije širom sveta, a dve su u Japanu.  Ali, kako kaže dr Lars Erik de Geer, predsednik Organizacije,  njemu upravo odredbe ovog ugovora ne dozvoljavaju da podatke još iznese u javnost. NEKO je i to očito nametnuo.

Nesumljivo je da će podatke o svim mernjima prvo dobiti vojni krugovi.

Zanimljivo je da je prva radijacija iz Fukušime otkrivena prvo na mernoj stanici u Kamčatki, koja je udaljena 1000 milja severoistočno od Fukušime (!). Da nisu japanske stanice nešto “slučajno”  prećutale?
Ko je onda sve mere o kojima su izveštavali mediji njima davao? Da li su to uopšte bile pouzdane mere,  s obzirom da se uvek meri čitav spektar radijacije (i alfa i beta i gama zračenje) ili su neki jednostavno uključivali svoje Gajgerove brojače i tako merili gama radijaciju (koja i prirodnim putem može biti povećana).
Mediji su se pozivali na tvrdnje stručnjaka (koje su oni procenili da su stručni) i koji su često iznosili svoja stručna mišljanja, ali bez preciznih podataka. Neki su tako širili paniku, a neki govorili da situacija nije toliko ozbiljna.

Inače, radioaktivni matrijali se iz oštećenih nuklearki uvek oslobađaju po određenom  redosledu:  Prvo idu manje opasni i lako isparljivi gasovi (kao tritijum, kripton i ksenon) i oni brzo nestaju u atmosferi i ne predstavljaju nikakvu opasnost za okolinu.
Pregrejavanje gorivnih šipki oslobađa i opasne isparljive radioaktivne elemente kao cezijum 137, radioaktivni jod, stroncijum i telurijum. Kako se podižu u vis ove čestice se kače za zrnca prašine u vazduhu i formiraju s e teške čestice koje mogu biti veličine četrvrtine jednog zrnca peska. Zbog težine one veoma brzo padaju na tle.
Tako je u jednom trenutku javljeno iz japanske kompanije TEPCO (koja je vlasnik elektrane kod Fukušime) da je Cezijum 137 otkriven u vazduhu, ali nije precizirano na kom nivou i na kojoj udaljenosti od elektrane. Cezijum 137 emituje visoko energetske gama zrake. Ukoliko se ovakva čestica udahne ili dospe u sistem za varenje ili u mišiće i krv, remeti energetske procese  u organizmu i može izazvati nefunkcionalano stvaranje tkiva (kancer) ili njegovo razaranje.

Kada je otkriveno krajem 19. veka da uranijum oslobađa velike količine enrgije, mnogi su verovali da se time u ljudski organizam može ubaciti sveža energija. Tako je napravljeno mnoštvo lekovitih tabletica obogaćenih uranijumom, pomada, lekovite uranijumske vode, uranijumskog jastučeta itd. I to je reklamirano i prodavano kao korisna dopunska terapija za mnoge bolesti uz preporuku lekara koji su ovo energetsko obogaćivanje toplo savetovali slušajući reč naučnika. Sve dok nije usledilo novo otkriće - da previše energije iz atoma u raspadanju može da šteti i da razori mnoge ćelije u organizmu. A šta se onda promenilo? Danas lekari obolelima od kancera isto tako stručno propisuju otrovne citostatike i hemoterapiju, kao i zračenje istim radioaktivnim izotopima koji svi... Šta? Razaraju mnoge zdrave ćelije u organizmu. Pa ko je i danas uopšte pametan da sa sigurnošću može da tvrdi koliko je radijacije opasno, a koliko nije? Svi se i dalje usmeravamo onako kako to propisuje medicinski establišment.

Neisparljivi radioaktivni materijali kao uranijum ostaju u nuklearnom jezgru. Ukoliko dođe do njihovog topljenja oni prelaze u tečno stanje  i ako dođe do probijanja svih zaštitnih kontejnera oni ulaze u prirodno okruženje. Ali to se do sada ni u jednom incidentu nije dogodilo. Bar javnost za to ne zna. A o tome su mediji najviše izveštavali, naglašavajući da postoji mogućnost topljenja gorivnih šipki.
Da se sa informacijama namerno manipuiše vidljivo je i iz navodne namere nemačke vlade (saopštene javnosti), ali i mnogih drugih u EU, da još jednom testiraju otpornost svojih nuklearnih elektrana na moguće jake potrese. Za javnost je ovo svakako dokaz "velike brige“ njihovih vlada, jer malo ljudi zaista zna da elektrana kod Fukušime nije pretrpela štetu od razornog zemljotresa , jer su sve elektrane projektovane da izdrže najjače zemljotrese, već zbog nečeg drugog.

Daiiči elektrana je najviše stradala, kažu neki od stručnjaka, zbog cunami talasa koji je bio visok preko deset metara, a reaktori su bili na visini nešto većoj od pet metara, pa su navodno stradali rezervni sistemi za napajanje električnom strujom, dizel motori za agregate i dr. Tako su inženjeri imali veliki problem da u reaktor dovedu vodu i ohlade gorivo. O tome kakvu je štetu prouzrokovao cunami na reaktoru za „uzgoj“ plutonijuma odnosno urana 239 ostala je potpuna tajna , kao što je i postojanje ovog reaktora za "uzgoj" plutonijuma za mnoge i dalje tajna.

Jer za ono što se zaista događalo u elektrani i što je vezano za mox gorivo znao je samo ograničen broj inženjera. I neki su izgleda za te poslove bili uvezeni iz inostranstva. Ostali su zato i „evakuisani“ iz „opasne" zone. 

Naravno, mox gorivo se  u svim ovim „dobro“ obaveštenim novinarskim krugovima u elektronskim medijima koji uglavnom čitaju izveštaje proverenih informativnih agencija  (kao što su AP i Rojters dobijajući ih direktno preko „idiot „kamere), nije ni pominjalo. Pominjalo se uglavnom uranijumsko jezgro reaktora kao i bazeni sa iskorišćenim uranijumskim gorivom, koji se nalaze pored svakog reaktora u skoro svim nuklearnim centralama. Ovo gorivo se nalazi u bazenima potopljeno vodom, koja i kada isparava zbog nedostatka hlađenja, ne može tako brzo da ispari i da šipke ostanu ogoljene.  Potrebno je mnogo više dana da ta ogromna količina vode nestane , i da šipke ostanu delimično i potpuno ogoljene , ali tih nekoliko dana je vreme za koje se snabdevanje strujom i vodom može normalizovati.  I to znaju nuklearci i zato su zbunjeni onim što se u elektrani događalo.

Da još malo pojasnimo rad elktrane za laike.

KAKO JE RADILA RADI ELKTRANA U FUKUŠIMI

Ova nuklearka je radila sa takozvanim reaktorima sa ključalom vodom. Oni su slični loncu za kuvanje pod pritiskom. Nuklearno gorivo zagreva vodu do njenog pretvaranja u paru, koja se cevima sprovodi do turbina koje se pokreću i stvaraju elktricitet.  Ista ova para se onda hladi do njene kondenzacije, pa se onda ta voda opet šalje na zagrevanje u nuklearnim gorivom. I to je zatvoren sistem rada. Ovaj veliki lonac kuva vodu do 250 stepeni C i potpuno je zatvoren i u njemu se stvara veliki pritisak.

Kao gorivo se u tri reaktora koristio oksid uranijuma. Dva reaktora (pet i šest) su navodno bila u fazi remonta, a jedan je, kao što smo videli, koristio mox gorivo. U javnosti je data informacija da je to bio reaktor broj tri u kome je „nešto“ iznenada eksplodiralo i to kada je već bio ohlađen. I on se i danas još dimi i "nešto" ispušta u atmosferu.
Oksid uranijuma u jezgru reaktora je keramički i ima tačku topljenja na 3000 stepeni C. On se proizvodi u obliku cilindričnih gromuljica kojima se pune dugačke cevi koje se nazivaju gorivne šipke. Ove cevi su napravljene od specijalnog materijala nazvanog „zircaloy“ i njegova tačka topljenja je 2200 stepeni.  Dakle kada u slučaju teške havarije zircaloy počne da se topi potrebno je da se temperatura podigne još 800 stepeni C da bi počelo da se topi uranijumsko gorivo.

Zircaloy omot je tako prvi zaštitni kontejner koji izoluje nuklerano gorivo od okoline. Zircaloy šipke se onda ređaju jedna do druge i formira se paket koji se stavlja u reaktor. I to se naziva jezgro reaktora.

Jezgro se onda stavlja u posudu pod pritiskom (nuklearni „pretis lonac“) koji je takođe veoma čvrst i može da izdrži temperature od nekolio sotina stepeni Celzijusovih. I to je drugi zaštitni kontejner.
Onda se čitava skalamerija – nuklerani „pretis lonac“, kompleks odvodnih i dovodnih cevi, pumpe rezervoara za hlađenje vode – stavljaju u treći zaštitni kontejner koji je napravljen od nerđajućeg čelika debelog sloja. N a dnu ispod samog „pretis lonca“ nalazi se bazen od debelog betona koji je napunjen grafitnim cevima i to je takozvani „hvatač jezgra“ odnosno neutrona u slučaju da dođe do njegovog topljenja. Građen je na takav način da će nuklerano gorivo, u slučaju da dođe do njegovog topljenja (na 3000 stepeni C)  biti izliveno dole kako bi moglo da bude ohlađeno. U protivnom uranijom koji s e topi može se topiti probijajući sebi put kroz Zemljinu koru na veliku dubinu, što se naziva „kineskim sindromom“. Ali, to toga nikda nije došlo i samo je teorijska pretpostavka.

Ovaj treći kontejner je upravo konstruisan i testiran  samo sa jednim ciljem: da zadrži, neograničeno i kompletno eventualno topljenje jezgra reaktora.
Sva tri ova sistema kontejnera su smeštena u zgradu čime su zaštićeni od vremenskih nepogoda.  To je ono što se spolja vidi i što smo na zastrašujućim snimcima kamera videli da je prvo eksplodiralo.  Nuklearni reaktori kod Fukušime , koliko je za sada poznato, nije oštećen ni jedan jer tolika temperatura verovatno nije dostignuta.

Reaktor se inače zagreva procesom nuklearne fisije tj. cepanjem jezgra atoma uranijuma pomoću čestica nazvanih neutroni pri čemu se oslobađa atomska energija.  A pri tom izleću i nove čestice neutrona. Iz prvog pocepanog atoma oni izleću i udaraju u drugi atom i cepaju ga, pa se onda oslobađaju novi  neutroni i udaraju u sledeći atom i to se naziva nuklearna lančana reakcija.
Uranijum koji se u ovom procesu koristi ne može da eksplodira kao bomba, jer da bi se od takvog goriva napravila eksplozija (takozvana „prljava bomba“ )ono se mora upakovati na drugi način. I to polupismeni i siroti teroristi nazvani „Mudžahedini“ koji se kriju po pećinama Avganistana i drugih islamskih zemalja „znaju“ da naprave. (Cvrc!)

Za kontrolisanje procesa nuklearne lačnane reakcije koriste se moderatorske šipke koje absorbuju neutrone i u potpunosti zaustavljaju lančanu reakciju. Kada reaktor radi ove moderatorske šipke su izvađene.

Jedanaestog marta 2011. elektrana je izdržala potres od 8,9 stepeni Rihtera. I reaktori su se automatski ugasili i moderatorske šipke su  odmah ubačene. Nuklerani lanac reakcija je obustavljen, ali je ostao zadatak da se ohladi zagrejano jezgro i da se oslobodi od ostatka toplote što je bilo negde oko 3 posto od količine koju je elektrana proizvodila. I to je, po nekim tvrdnjama, predstavljalo problem zbog potpunog prestanka snabdevanjem strujom i dovođenjem vode. S obzirom da se kao voda za hlađenje koristila morska voda, što smo videli na snimcima, to pokazuje da nikakvih oštećenja samog “pretis lonca” nije blo jer se u njemu sme nalaziti samo apsolutno čista demineralizovana voda. Ova posuda se nikako nije mogla dopunjavati morskom vodom, jer bi ona brže apsorbovala neutrone. Dakle, ova posuda nije bila oštećena, a pritisak pare u njoj je smanjivan laganim ispuštanjem pare preko ventila za to predviđenih. Da li su pri tome inženjeri ispustili ovu paru unutar zgrade, kako određene radioaktive čestice ne bi otišle u atmosferu, za sada nije poznato, ali se pretpostavlja. S obzirom da pri vrlo visokim temperaturama molekul vode može da se pocepa na zapaljive atome vodonika i kiseonika, pretpostavlja se da je upravo taj vodonik  izazvao eksploziju. I krov prve zgrade je odleteo. I to je snimljeno. I sve televizije su to uporno emitovale. Isto se desilo i sa ostalim zgradama.

Ali,  sam čin hlađenja reaktora je jednostavo deo procedure  za koju su inženjeri trenirani da je sprovode. I oni su to sve vreme radili kao deo svog posla.

Ono što je iazvalo paniku i što su mediji prenosili dramatičnim izveštajima je navodno opadanje vode u bazenima sa šipkama istrošenog goriva kojih je bilo u elektrani čak sedam. I tu je pretila opasnost da se nivo vode smanji i da sva voda zbog pregrejanosti ispari. I po izveštajima medija, najveća borba se vodila oko toga da se ovi bazeni hlade. Ali, i tu su se našli stručnjaci koji su objasnili da toliko vode ne može da ispari za samo nekoliko dana da bi šipke ostale ogoljene.
Ostaje očito samo jedan detalj , a to je da li se nešto dramatično događalo u tajnom reaktoru za “uzgoj” plutonijuma za koji je znalo samo nekoliko obabranih? Da li je to razlog zašto Japanci nisu hteli američke stručnjake da im pomognu? Šta to Američki stručnjaci o elektrani znaju više, kada je ovu japansku gradio General Electric i u njoj su stručnjaci ove kompanije verovatno bili na neki način uvek konsultovani i prisutni?
Najzad da li je tačna priča o tome da su dizel motori generatora, koji se automatski uključuju u slučaju nestanka struje, stradali od cunamija? Ili se oni nisu autoamtski uključili možda zbog nekog softverskog problema- recimo neke sabotaže kompjuterskim  virusom ili crvom?

STUXNET CRV SPECIJALIZOVAN ZA SABOTAŽU ELEKTRANA

O tome da su u Izraelu razvili nekakav kompjuterski virus nazvan Stuxnet koji je perfidno napravljen kako bi bio ubačen u softverski sistem iranske nuklearke, otkriveno je u Iranu i bio je predmet pažnje ruskih stručnjaka za softvere koji rade u elktrani u Bušeru (u Iranu) i Međunarodne atomske energetske agencije (IAEA) još prošle godine.  I u Japanu su za njega saznali. Tako se u jednoj informaciji iz japanskih medija kaže da je Stuxnet virus napravljen da vrši napade na servere koji su izolovani od Interneta, kao što su električne centrale. U Japanu su odmah registrovali 63 zaražena personalna računara.

Stuxnet crv se prenosi običnom USB memorijom ako bi s e ona povezala na kompjuter u nekom industrijskom sistemu. Virus na internet mreži ne pravi nikakvu štetu, ali kada uđe u industrijski sistem može da šalje programe bez ikakve kontrole. Njegovo prisustvo se  uopšte ne opaža i može široko da se prenosi.
Ovaj sajber crv je navodno napravljan u Izrealu kako bi ciljano bio ubačen u nemačke programe koji se koriste za upravljanje vodovodima, naftovodima i gasovodima. Da li ga je bilo u elektrani Daiiči?

IZRAELSKA KOMPANIJA OBEZBEĐIVALA ELEKTRANU KOD FUKUŠIME

Ovu informaciju je objavio izraelski list Haarets nekoliko dana nakon nuklearne havarije kod Fukušime. Radi se o privatnoj izraelskoj kompaniji Magna BSP iz Arave koja je specijalizovana za proizvodnju i instalaciju stereoskopskih senzora i kamera za dobijanje termalnih  slika. Zašto je baš ovakvo obezbeđenje ovoj japanskoj elektrani bilo potrebno? U kompaniji Magna BSP kažu da su njihove kamare  bile postavljene “oko jednog  od šest reaktora  "koji je bio sklon pregrevanju i eksplozijama”. Šta mislite, koji je to bio reaktor sklon eksplozijama? Onaj za “uzgajanje” plutonijuma pored onog koji je koristio mox gorivo?

Plutonijum je hemijski daleko otrovniji od uranijuma, a ono što može da eksplodira i da gori nalazi se upravo u tim kontejnerima za “uzgajanje” plutonijuma. Oksid uranujima ne može da gori jer je već dovoljno oksidisan i može da se hladi, dok za plutonijum hladjenje nije predviđeno jer oni u proscesu nisu predviđeni da se zagrevaju već samo da se dovoljno dugo zrače.
I na snimcima se vidi da je najviše oštećena zgrada broj tri i tu je izbila vatra. I on se još dimi i 13 dana nakon havarije.

Izraelske kamere su, takođe, bile u stanju da detektuju prisustvo radioaktivnog oblaka u vazduhu, ali oni iz Magne BSP, navodno,  nisu mogli da imaju pristup snimcima kamera nakon incidenta. Odakle onda snimci elektrane i oštećenih zgrada reaktora u "globalnim medijima"? Ko ih je snimio u trenucima kada su svi radnici  “pedeset najhrabrijih dobrovoljaca” imali pune ruke posla?  Snimatelj je za sada nepoznat. Ali, poznato je da su upravo informaciju o tome kako su u elektrani ostali samo njih 50, u izraelskom Haaretz-u dobili su upravo od kompanije Magna BSP. I odmah prosledili Rojtersu, AP-u i dalje.

I tako je puštena u etar ta srceparajuća priča o “japanskim herojima” (zapravo prodanim dušama u službi nuklearnih vojnih monstruma koji su krišom pravili plutonijum za najrazornije bombe). I naši mediji su sve to, bez ikakve provere, prenosili. I svi smo sada ganuti zbog tih "požrtvovanih heroja", od kojih neki Japanci verovatno i nisu imali pojma šta je se stvarno nalazi u "bazenima za hlađenje" , dok su neki i te kako bili upućeni. Najzad, zašto je objavljena i informacija da je u elektrani radilo puno stranaca?

Ko su ti "dobrovoljci" u plavo belim kamionima (u bojama izraelske zastave) na fotografiji koju je objavio Haaretz?

Ova kompanija je svoje kamere postavila tečno pre godinu dana (mox gorivo je da podsetimo stiglo u avgustu), a samo  tri nedelje pre zemljotresa  dvojica od tih “heroja” su bila na “specijalnoj obuci” u Izraelu.  Oni  navodno obučavani da koriste ovaj sistem koji je imao za cilj da obezbedi da  niko bez dozvole ne može približii krugu elektrane. Kompanija je dobila i sporazum sa Japncima da im na isti način obezbedi sve nuklearne reaktore u zemlji. Od terorista, tipa bin Ladena, naravno.
Ostaje samo pitanje koje čitavu ovu paklenu priču sa pravljenjem plutonijuma za bombe – osujetio? Sama Priroda ili je u pitanju neko novo tajno i pakleno oružje? Najzad, pravo pitanje je kome je smetao ekonomski moćan Japan koji je držao 20 posto američkog javnog duga i u kome i oko koga je bilo veliko američko vojno prisustvo. I što je Japancima smetalo. Odmah nakon cunamija, samo američki vojni aerodromi su bili u funkciji i nisu pretrpeli razaranje. 

                                     TEKSTOVI                                               ARHIVA

Libijski ćorsokak

Siniša Ljepojević

Neverovatno je sa kakvom lakoćom savremena politička elita Zapada poseže za oružjem i sa kakvim cinizmom ubija one za koje javno tvrdi da ih spasava. Ubistvo je, za Zapadne lidere, postalo spasenje života. Ako je možda za autore loših romana i holivudskih filmova ubistvo jedini način da završe priču, u politici i realnom životu je to, ipak, drugačije. Ubijanje ne znači i rešenje problema. Najnoviji među mnogim primerima je i Libija, tačnije libijski ćorsokak.

Sada je potpuno jasno šta se poslednjih mesec dana dogodilo u Libiji. To je oružana separatistička pobuna u istočnom delu zemlje, i to uz direktno učešće nekih Zapadnih zemalja. Zapad je u ratu u Libiji. Usledio je već viđen mehanizam „humanitarnog bombardovanja“ i serija laži u formi formiranoj tokom bombardovanja Srbije 1999. godine. Zapad nema novih ideja. Izuzev možda ideje britanskog ministra odbrane da, ustvari, treba ubiti pukovnika Gadafija jer je on, prema Rezoluciji Saveta bezbednosti, „legitiman“ cilj. To je sada sve jasno. Ali, nije jasno šta će od svega toga biti i kuda vodi slučaj Libije. Ta nepoznanica je i ključno pitanje koje još nema odgovora.

Nedavna konferencija o Libiji u Londonu, koja je u organizaciji Velike Britanije, predvodnika oružane intervencije, trajala samo tri sata, je pokazala da je Zapad posle višednevnog bombardovanja i razaranja još uvek u libijskom ćorsokaku. Niko, međutim, pokazao je taj skup, ne zna kako izaći iz tog ćorsokaka, uzalud sila i bombe. Ideju je, nešto drugačiju od ministra odbrane, jedino imao britanski šef diplomatije Vilijem Hejg koji je predložio da libijski lider, pukovnik Gadafi, napusti zemlju i ode u izgnanstvo. Hejg mu je čak pronašao i zemlju, Sudan. Hejg kaže da bi neka druga zemlja bila problem jer je Gadafi tužen Međunarodnom krivičnom sudu, pa bi ga morali izručiti. Sudan, međutim, nema takve obaveze, stoga je najbolje rešenje. Znači, sada Sudan valja, a to što je Zapad nametnuo neku vrstu sankcija Sudanu, upravo zato što odbija saradnju sa Međunarodnim krivičnim sudom, to „nikom ništa“. Mnogo je licemerja da bi bilo šta dobro moglo iz toga izaći. Naravno, najveće je licemerje sama konferencija. Zvaničan cilj, smisao, londonskog skupa je bio da se pronađe rešenje za krizu u Libiji i spreči patnja naroda. I taj cilj proklamuju oni koji svakodnevno bombarduju Libiju. Da li je moguće da su Zapadni lideri do te mere bezobzirni u verovanju da njima još neko veruje? Sam sastav konferencije je pokazao da je sve manje onih koji u to veruju. Nivo skupa, ako se izuzmu organizatori, je bio daleko niži od planiranog, a njegovi zaključci su novinarima interno, bez prava objavljivanja, poslani još pre osam dana.

Londonski skup je još jednom razotkrio staru tehnologiju Zapadne politike. Organizuje se problem, onda se nametne njegovo rešavanje i ostvarenje početnog cilja. U međuvremenu se iskoriste sve međunarodne institucije kako bi se, pre svega domaćoj javnosti, “zamazale oči”. Problem je što se javnosti sve manje mogu „zamazivati oči“. Zapad je pokazao da može da bombarduje i ubija ljude, za to ima i vojnih i „moralnih“ kapaciteta, ali da reši problem – to je već teže. Licemerje i sila, ipak, nisu dovoljni. Skup je ozvaničio da je osnovni cilj promena režima u Libiji, a ako to ne uspe onda da se zemlja podeli, da se istočni deo otcepi od ostatka Libije. Već viđen „kosovski scenario“. Šematsko-birokratski gledano izgleda jednostavno, ali u realnosti sve se pokazalo mnogo komplikovanije. Zbunjujuće je koliko su to bile pogrešne procene. Procene su bile da će posle prvih pucnjeva i paljevine „mirnih demonstranata“ cela zemlja skočiti na noge, a sam Gadafi moliti svoje Zapadne prijatelje da ga poštede i negde udome. Desilo se potpuno suprotno. Još uvek, brojčano, većina stanovništva Libije podržava Gadafija, a on lično ne beži. Zapad, suočen sa nedozvoljenim porazom, jednostavno je morao da krene u oružanu akciju. Bez obzira na vojnu moć, posebno u vazduhoplovstvu, to je primetno bila nevoljna vojna akcija. Ne pamti se u novijoj istoriji da je Zapad tako nevoljno krenuo u neki rat. Da bi se izbegla kvalifikacija rata, u američkom establišmentu se koristi novi izraz: „kinetička vojna akcija“. Kako god, tek Zapad je u ratu u Libiji. Svestan da iz toga nema lakog izlaza, aktiviran je politički deo tehnologije uvežban u „kosovskom scenariju“. Već danima se traži način kako otvoriti pregovore o „rešenju krize“, kao u vreme bombardovanja Srbije. Traži se, ustvari, neka zemlja koja će u slučaju Libije odigrati ulogu koju je Rusija imala tokom bombardovanja Srbije 1999. godine i tadašnjih pregovora; zemlja koja će pomoći Zapadu kao što je Rusija to tada učinila. Tadašnji predsednik Rusije Boris Jeljcin je u svojim memoarima „Ponoćni dnevnici“ to i priznao rečima: da Srbija nije razumela da Černomirdin i Rusija ne učestvuju u pregovorima da pomognu Srbiji, nego Zapadu. Sada se u slučaju Libije sledi taj scenario. Ali, Zapad još nije pronašao takvu zemlju. Nudi se Katar, ali ta mala zemlja sa milion i po stanovnika zaista nema takav kapacitet. U međuvremenu je formirana neka vrsta kontakt grupe, kao nekada za Bosnu i kasnije Kosovo i Metohiju. Za razliku od te nekadašnje, ova nova kontakt grupa je daleko nejasnija, ne zna se ko će činiti to telo i kakva su njegova ovlašćenja. Da bi se izbegla neprijatna pitanja, u Londonu je odlučeno da prvi sastanak te grupe bude u Kataru, ali kada i u kojem sastavu još se ne zna.

U sadašnjoj fazi libijskog ćorsokaka svi su gubitnici, tu nema pobednika. Zapad je gubitnik, jer je pokazao da nije u stanju da kontroliše svoj sopstveni projekat, i da održavanjem politike koja se ne temelji na realnosti samo sam sebe potkopava. Pokazao je, takođe, da se definitivno pretvorio u bezobzirnog „teroristu“ koji veruje da ima silu i ne obazire se na cenu upotrebe te sile. Ljudski životi i sudbina ljudi uopšte nisu važni, jer su ionako daleko od Zapadnih granica. To je masovno Zapadno raspoloženje. U britanskom Parlamentu je, od skoro 600 prisutnih poslanika, samo njih 13 bilo protiv vojne intervencije u Libiji, dakle, ogromna većina je podržala taj rat. Uz to, Zapad je valjda i poslednjim idealistima na svetu pokazao da njihovim liderima ne treba verovati, i da više ne postoje minimalni kriterijumi poverenja.

Gubitnici su i međunarodne organizacije. Retko kad su međunarodne organizacije tako izigrane kao sad, posebno Ujedinjene nacije i Arapska liga. Malo kada je jedna rezolucija saveta bezbednosti tako „liberalno“ tumačena i korišćena. Libija bi možda mogla da bude poslednje upozorenje tim organizacijama, i verovatno je da nikada više neće biti onakve kakve su bile, makar zbog odgovornosti koje imaju za razaranja i gubitke života u Libiji, jer su direktno  učestvovale dajući formalno pokriće.

Šire gledano, možda je u ovoj fazi najveći politički gubitnik Rusija. Rusija je glasala za rezoluciju koja daje „opravdanje“ Zapadu da napadne Libiju i razori tu zemlju. Malo je verovatno da Rusija nije bila svesna da će Zapad da zloupotrebi tu rezoluciju, pa se nameće pitanje ispravnosti procene zvanične Moskve. Ustvari, Moskva je to znala, o čemu svedoči izjava šefa diplomatije Sergeja Lavrova koja je sugerisala da Rusija neće glasati. Rusija je, ipak, glasala, pa se nameće pitanje unutrašnjeg funkcionisanja ruskog državnog vrha. Rezultat je, međutim, poprilično neprijatan. Svojim glasanjem Rusija je poslala loš signal ostatku sveta, pre svega onom delu gde Moskva računa da ima ili da povrati uticaj. Malo je onih koji će ubuduće verovati Rusiji, jer sada vide da se na Rusiju ipak ne mogu osloniti. To je loš znak za zemlju koja ima nameru da ponovo bude svetska sila i da ima uticaj u svetu. Mnogi su skloni da procenjuju da je možda Rusija to uradila kako bi Zapad još više urušila novim ratom, i  kroz veće cene nafte naplatila neke svoje stare račune. Ili, da je Libija daleko, tako da to Rusiju ne bi trebalo mnogo da brine. I to je tačno, ali da ne bude kasno kada „Libija“ dođe u Iran i na ruske granice. Neki sumnjaju da se Moskva na neki način i sveti Gadafiju zbog njegovog šurovanja sa Zapadom posle silnih godina ruske podrške. Sve je to delimično tako, ali u osnovi, utisak je, Rusija je mnogo izgubila. Moglo bi se, u političkom smislu, desiti da Libija bude neka vrsta „ruskog Knina“. Zvanična Moskva, naravno, najbolje zna šta je njen interes, ali ne može se izbeći činjenica da se spoljna politika Rusije, u važnim trenucima, sve više svodi na naknadna demantovanja zvaničnih saopštenja za koja su glasali i njeni predstavnici.

Pored toga što je libijska kriza još jednom razotkrila lice Zapada, ona je u dobroj meri osvetlila i unutrašnju organizaciju i funkcionisanje vrha države Rusije.

I, naravno, najveći gubitnici su Libija i pukovnik Gadafi.

Zapad je, ako je verovati predsedniku Amerike Baraku Obami i državnom sekretaru Hilari Klinton, odlučan da ne dira Gadafija na vlasti, ali da pocepa Libiju, da od sadašnje države odvoji njen istočni deo, tamo gde je velika koncentracija naftnog bogatstva.

Obama je to nedvosmisleno poručio i po prvi put je koristio izraz „istočna Libija“.

To je sada sve jasno, ali da se vratimo pitanju s početka ovog teksta: kuda to vodi i šta je vidljiva budućnost? Zapad je, ako je verovati predsedniku Amerike Baraku Obami i državnom sekretaru Hilari Klinton, odlučan da ne dira Gadafija na vlasti, ali da pocepa Libiju, da od sadašnje države odvoji njen istočni deo, tamo gde je velika koncentracija naftnog bogatstva. Predsednik Obama je to nedvosmisleno poručio, i po prvi put je koristio izraz „istočna Libija“. Na to upućuje i činjenica da su se pobunjenici posle nedavnog prodora uz pomoć Zapadne avijacije povukli iz osvojenih gradova u zapadnim delovima prema istoku, napustili su teritoriju koja ne pripada „istočnoj Libiji“. Nameće se, međutim, problem: kako to izvesti, sa kim to uraditi? Ko će da kontroliše situaciju na terenu? Libijski pobunjenici ili, kako ih engleska štampa naziva, „Armija Ludog Maksa“ (Mad Max Army), nemaju kapacitet za bilo kakvu kontrolu. Pobunjenici su razne grupe, često međusobno neprijateljske, i ne postoji neko telo koje bi moglo da ih okupi i uistinu predstavlja. Zapad nema na koga da se osloni. To znači da bi za uspostavu kontrole nad „istočnom Libijom“ Zapad trebalo da pošalje svoje snage, svoje vojnike. To je veliki problem. Zapad nema dovoljno vojnika, a, što je još i gore, nema ni političkog ni stručnog kapaciteta za okupacionu upravu, kao što su to pokazali Irak i Avganistan. U slučaju Libije to će biti još veći problem, pošto su razlike među Zapadnim saveznicima izuzetno velike.

Zapad, s druge strane, ne može i neće da odustane. Za tako nešto je sada isuviše kasno. To znači da predstoji period natezanja i iznurivanja sa veoma neizvesnim krajem. Dodatni problem je što bi pukovnik Gadafi u ostatku Libije ostao na vlasti. U takvom statusu on je u prednosti, jer bolje poznaje i „istočnu Libiju“ od bilo kojih okupacionih vlasti.

Predstoje, dakle, godine i godine neizvesnosti čiji ishod, ipak, niko ne može da predvidi.

                                       TEKSTOVI                                               ARHIVA

SAD NA IVICI BANKROTA

Timoti Gajtner

Američkoj ekonomiji preti krah. I to nije samo pesimistička prognoza eksperata, već zvanično upozorenje ministra finansija SAD, Timoti Gajtnera. On se nedavno obratio se Kongresu sa molbom da se uveća maksimalno ograničenje visine državnog duga. Inače, po Gajtnerovim rečima, SAD više neće moći da pozajmljuju pare i moraće da proglase bankrot.

Još pre godinu dana, kada se svetska ekonomija tek oporavljala od globalne krize, ekonomisti su govorili o senci drugog talasa recesije, plašeći investitore. Sada je mnogo strašniji scenario koji se najviše razmatra – krah finansijskog sistema SAD

Poznat je i datum mogućeg Armagedona – 8. juli 2011. godine. Upravo do tog trenutka dug SAD će dostići 14 triliona 290 milijardi dolara. I gotovo. Ministarstvo finansija više ne može da pozajmljuje – ograničenja su propisana zakonom, koji može da promeni samo Kongres. Sada rukovodstvo Ministarstva finansija ubeđuje kongresmene da povećaju limit. Ministar Gajtner radi veće ubedljivosti pripretio je da zemlja ne može da opslužuje dug i moraće da proglasi bankrot.

(izvor: “Glas Rusije”)

                                         TEKSTOVI                                               ARHIVA

TIHA APOKALIPSA

Sveštenik Dimitrije Šiškin

Godina je počela zabrinjavajuće, kako Pismo govori: užasne pojave, zemljotresi po svetu, meteži i ratovi… i more se “ushućalo i uzburkalo”…Rečju, pred nama je “početak stradanja” (Mt. 24:8). I mi zabrinuto pratimo poslednje novosti, razmatramo ih, užasavamo se, ali ne primećujemo kako tuđa nesreća i bol postaju deo globalnog šou programa.

Tema apokalipse je odavno postala pomodni brend u industriji zabave, različit od istinskog sadržaja ove važne reči. Reč “apokalipsa” se prevodi kao “otkrovenje” – to je ono što je Bog otkrio za naše urazumljenje, da bi bili trezveni, sećali se istinskog cilja zemaljskog života, neophodnosti dostizanja jedinstva sa Bogom.

Pojam apokalipse se kod nas uporno povezuje sa strašnim, katastrofalnim događajima svetskih razmera. I svi mi znamo za spoljašnje znakove približavanja vaseljenske katastrofe. Mnogo govorimo o njima, razmatramo ih, ali postoje i drugi, mnogo važniji, skriveni priznaci. Gospod govori da će u poslednja vremena “zato što će se umnožiti bezakonje, ohladnjeti ljubav mnogih” (Mt. 24:12). A apostol Pavle dodaje – upravo o nama – da će ljudi biti “samoljubivi, srebroljubivi, hvalisavi, gordeljivi, hulnici, neposlušni roditeljima, neblagodarni, nepobožni…” (2 Tim- 3:2). Eto na šta treba da obratimo pažnju, eto čega se treba bojati više od zemljotresa, cunamija, radijacije…

Živimo u epohi globalne promene klime. Ne govorim o vremenu – neka se time bave meteorolozi. Govorim o katastrofalnoj promeni ljudske prirode. Neko će reći da se od vremena grehovnog pada ništa nije izmenilo ni u čoveku, ni u ljudskom rodu u celini. Ali, avaj, nije tako. Inače ne bi bilo ni Sveopšteg potopa i propasti Sodoma i Gomore – tih gorkih primera masovne i katastrofalne degradacije, sa svim posledicama koje odatle proističu. Priroda čoveka i društva u celini “sklona je grehu”, po rečima Svetih Otaca. U naše vreme je to posebno očigledno. Prava apokalipsa se tiho i neprimetno odvija u našim srcima, samo što njene razmere nisu dostigle onu kritičnu tačku kada će se stihije, zapalivši se, razoriti i zemlja i sva dela na njoj izgoreti. Duh Hristov odlazi iz našeg života, a snažno ulazi drugi, strašni, satanski duh koristi, pragmatizma, raspuštenosti, ravnodušnosti i neograničenog samoljublja. Evo živih primera iz nedavnih susreta.

Čovek ne može normalno da hoda, kreće se veoma teško i sporo, sitnim koracima, povremeno zastaje i ne može da pokrene sa mesta. Stoji, prebacujući se sa noge na nogu, skupljajući snagu. Ćutljivi, usredsređeni čovek. Nekoliko puta sam mu ponudio pomoć, ali je on učtivo odbio. Vidi se da mu je važna ta lična borba. On dolazi u hram po svakom vremenu: leti po vrućini od koje se topi asfalt, na jesen po velikim lapavicama, zimi po golom ledu (što je posebno opasno u njegovom položaju) i na proleće kada se sve otapa. On ide i ide u hram, kao da se uspinje na sopstvenu, nevidljivu Golgotu. I tek sam ovih dana slučajno saznao za njegovu priču.

Razboriti, zaposleni muškarac, brižni otac i verni muž do nedavno je imao naporan, ispunjen život, ali se razboleo. Nešto se desilo sa njegovim zglobovima, tako da sada jedva može da se kreće. Dalje se dogodilo nešto u šta je čak i u naše bezdušno vreme teško poverovati. Žena i tašta su ga izbacile iz kuće… jednostavno tako, ni zbog čega… zato što se razboleo i postao teret. Izbacili su ga… A on nije krenuo da se sudi sa njima. Poželeo je da pretrpi Hrista radi, da ponese krst svoj. Tašta i žena vaspitavaju njegovog jedanaestogodišnjeg sina tako da se stidi oca. A on trpi sve smireno i jednostavno, nikoga ne osuđujući, govori da će sin, kada odraste, možda misliti drugačije…

Primio ga je siromašni komšija u oronuloj straćari od blata sa propalim krovom i rasušenim prozorima. A u blizini, u udobnom domu sa kamenom ogradom, ostala je žena koja ga je izbacila i oni koje on i sada, sa zadivljujućom nezlobivošću, nastavlja da smatra rodbinom.

Ponekad nema šta da jede. Onda mu i pažljive i sažaljive bake skupljaju u paket ulje, griz, konzerve i hleb – šta nađu. I on je iskreno zahvalan, zahvaljuje od srca Bogu i bakama…

A evo i druge priče, takođe skorašnje. Došla mi je žena sva u suzama. Slušao sam je i činilo mi se da sam upao u neki košmarni san. Žena je supruga dobrostojećeg gospodina. Živeli su u zakonitom braku mnogo godina i pokazalo se da je žena bolesna od raka i da će lečenje biti skupo. Tada je muž otišao do lekara i pitao kakve su šanse za ozdravljenje. Lekar je pošteno priznao da su šanse male jer je bolest zapuštena. Tada je muž rekao ženi: “Draga, praštaj, ali ne mogu da se trošim na tebe… ne isplati se. Shvati: šanse da se oporaviš su vrlo male, a ja mogu da izgubim sve”. Pričajući ovo, žena je glasno ridala, a ja nisam nalazio reči da je utešim. Shvatio sam da apokalipsa već nastupa. Ovde i sada.

I ponovo će neko reći: tako je oduvek bilo! Da, u svetu je uvek postojala i podlost, i ravnodušnost, i koristoljubivost. Ali, ako ćemo koristiti aktuelnu terminologiju, “nivo radijacije” je bio drugačiji. Nije bio kritičan. A sada nije “u granicama dozvoljenog”, već je odavno “smrtno opasan”. Mi se tako bojimo radijacije, toliko govorimo o njoj, posebno danas, a ne primećujemo da koncentracija “čestica greha” u vazduhu već odavno prelazi dopuštene granice. Međutim, mi tu opasnost ne osećamo jer smo prestali da slušamo glas sopstvene savesti, taj “Gajgerov brojač” koji je Bog brižno položio u dušu svakog čoveka. I sve zato što savest svesno i neprestano gazimo, prestajemo da je slušamo, zaglušujući je grehovnom navikom i bezakonim životom.

Bojimo se svih mogućih katastrofa, a Gospod govori: “ne bojte se onih koji ubijaju tijelo” (Lk. 12:4). Stradanja, pa čak i sama smrt, mogu postati topionička peć za dobru dušu, tako da ona, nalik na očišćeno zlato, dostigne Carstvo Nebesko. Ali kada je izgubljen Duh Hristov, kada je duša lišena blagodati, tada ona još ovde, na zemlji, živi u predvorju večne smrti. Treba imati okorelo srce pa to ne osetiti. U tome se i sastoji glavna nesreća, predznak apokalipse – u našoj neosetljivosti. U tome što ne shvatamo šta je istinsko dobro i prava sreća. U samozaboravnom opijanju strastima, u traganju za nasladama, udobnošću, izobiljem i uspehom po svaku cenu, nasuprot duhovnim i moralnim normama. U totalnoj porobljenosti grehu, u strasnoj zavisnosti.

Uopšte, zavisnost u naše vreme nije usko-psihijatrijski termin, već dijagnoza društva, koje nije izgubilo veru, ali koje se odreklo njene sile – načina života, gubitka tradicija i moralnih normi. Danas veruju skoro svi, ali je ta vera maglovita, neobavezujuća, vera “za svaki slučaj”. I što je najtužnije, ta vera ne samo da se ne suprotstavlja mnoštvu zavisnosti, već se i prilagođava njima tako da ništa ne treba da se menja u svom životu. Tako se javlja mnoštvo “strasnih” vera: vera koja pomaže u biznisu, koja se ulaguje pohotama, vlastoljublju, samoljublju i gordosti… Osim zavisnosti, očigledno pogubnih i socijalno opasnih, kao što su alkoholizam, narkomanija, zelenaštvo, postoje i manje, marginalne zavisnosti, ako se tako može reči, ali ne manje opasne kako za samog čoveka, tako i za društvo. To je isti onaj blud, koji se širi brzinom pogubne epidemije. Uopšte nije metafora kada govorim “pogubne”. Koliko porodica ruši, ostavljajući decu ako ne potpunim, onda polu-siročićima, sakateći njihove duše, formirajući još od detinjstva izopačenu, pogrešnu predstavu o porodici, o odnosima muškarca i žene. Omladina, neobuzdano, kao pomahnitala, razvraća i obogaljuje sopstvene duše, ne shvatajući da će vremenom morati da jede gorke plodove svog bezumlja. Jer “plata za greh je smrt” (Rim. 6:23) – raspadanje duše. Delovanje tog zakona može da izmeni samo duboko i iskreno pokajanje. A pokajanju tek treba prići.

Postoje zavisnosti, koje se sa tačke gledišta savremenog sveta odlučno smatraju vrlinama, ali sa tačke gledišta Pravoslavne vere nisu manje pogubne i opasne za dušu od “grubih” strasti. Ove strasti i zavisnosti su baš zato i opasne što su naizgled dobre. Njihova opasnost je u tome što ubijaju dušu, lišavaju je duhovnog života, i udaljuju nas od Boga na, ako se može tako reći, neprimetniji način.

U ove “neprimetne” strasti mogu se ubrojati strast uspeha, blagostanja, kada čovek za temelj svog života postavlja sticanje statusa u društvu, građenje karijere, izobilje i uspeh. Sve ove posednutosti koje se katkad nazivaju “zdravom ambicioznošću”, u stvarnosti udaljuju čoveka od shvatanja istinskog cilja i vrednosti ljudskog života, čine ga robom jedne od najopasnijih strasti – gordosti – i njene dece – samoljublja i slavoljublja.

“Najuspešniji” čovek može biti u isto vreme u pravom smislu duhovni mrtvac, upravo zato što ga je sopstveno blagostanje i samozadovoljnost oslepela. On može poginuti za Carstvo Božije, ceo život posluživši sopstvenoj samoživosti. Takav čovek često postaje nesposoban da vidi svoj greh, da se pokaje za njega – a to i jeste istinski priznak duhovne smrti.

Naveo sam primer poražavajuće bezdušnosti u odnosu bliskih ljudi. Međutim, postoji i suprotna, “duševna” strast, koja ubija milione ljudi, neprimetno za njih same. Govorim o “brigama ovoga svijeta” (Mt. 13:22), kojima apsolutna većina krštenih ljudi opravdava odsustvo svesnog hrišćanskog života.

Gospod govori: “pazite na sebe da srca vaša ne otežaju prejedanjem i pijanstvom i brigama ovoga života” (Lk. 21:34). Rekli bi se da je ovo za iznenađenje: Hristos, reklo bi se takvo prirodno, pa čak i pozitivno delo kao svetovne brige, pribraja smrtnim gresima ugađanja stomaku i pijanstvu. Zašto? Zato što je čoveku u beskonačnim brigama ovog sveta najlakše da zaboravi na Boga, dušu, pa čak i savest, prikrivajući najsramnije grehe: krađe, obmane, lopovluk, korist, bezbožnost – “dobrim” brigama o svojoj porodici i bližnjima. U tome se i sastoji glavna opasnost ove “tihe strasti”. U tome što ubija duše neprimetno, ali bez ikakve sumnje. Štaviše, okorelom pijancu ili proždrljivcu lakše je da postane svestan svog greha, da se pokaje za njega nego “brižnom porodičnom čoveku” koji će pravdati najstrašnije grehe “visokim ciljevima”. Setite se filma “Kum”, tamo je upravo sve i bilo izgrađeno na toj “dobroj” ideji porodičnog života. Strašno je reći, ali i porodica i brige ovoga sveta mogu postati idol koji odvlači čoveka u propast. Zato Gospod govori: “Koji ljubi oca ili mater većma nego mene, nije mene dostojan; i koji ljubi sina ili kćer većma nego mene, nije mene dostojan” (Mt. 10:37).

Ljubav prema porodici, briga o porodici, trud i karijera, sticanje novca – sve je to dobro i pravilno, ali samo u slučaju ako čovek ne zaboravlja na svoj glavni priziv – da živi u saglasnosti sa Bogom. Ako sve svoje pomisli, reči i postupke dobri porodični čovek proverava ne mišljenjem ovog bolesnog sveta, već zakonom Božijim. To je jedinstveni temelj za istinski, radostan, zdrav i slobodan život.

U Svetom Pismu se govori: “Duh (Sveti) je Gospod; a gdje je Duh Gospodnji ondje je sloboda.” (2 Kor.3:17). Eto formule istinske slobode, koja treba da bude napisana u našim srcima, tako da bi u životnoj složenosti mi, pre svega, brinuli da ostanemo u zajednici sa Duhom Hristovim, da postupamo hrišćanski. I iako takvo ponašanje, takav način života, može da protivreči normama koje su prihvaćene u savremenom društvu, pa čak i da pravi probleme u životu čoveka, na kraju će ipak sam čovek biti najveći dobitnik – dobitnik istinske, najviše slobode, slobode učešća u Božijoj istini, lepoti i ljubavi. I to uopšte nisu apstraktni pojmovi, već najviša stvarnost u odnosu na koju mi i gradimo sopstveni život.

Kada se dogodi katastrofa, u društvu počinju sve moguće provere, posmatranja, testiranja… Ljudi teže da se obezbede, da spreče nesreću. I to je potpuno normalno. Ali zašto ignorišemo savet Onoga, Koji zna kako da u stvarnosti izbegnemo sve te nesreće?!

“Bdijte i molite se” (Mt. 26:41) - govori Gospod. Bdeti znači ne dati sebi da se obmaneš duhom vremena, živeti po zakonu Božijem, misliti, govoriti i postupati sa trepetnom svešću o Njegovom prisustvu.

I treba da se molimo ne samo čitajući određeni broj reči, već živim srcem, obraćajući se živom, svemogućem Bogu sa bolom, nadom i verom.

Uznemirujuće vesti dolaze iz Zemlje izlazećeg sunca, i kako da se ne setimo da Fukušima, u prevodu sa japanskog, znači “Ostrvo sreće”. Možda je strašna tragedija poslednjih nedelja samo još jedno podsećanje svima nama koji živimo na Zemlji, da je sreća bez vere kao kuća sazidana na pesku. Da se tehnološki raj može lako pretvoriti u tehnogeni ad. Prosto zato što je najveća sreća – saglasnost sa Bogom. I Carstvo Njegovo je u nama. Samo ga treba naći.

                                              TEKSTOVI                                               ARHIVA

OSAMA BIN LADEN JE UBIJEN

Intervju – Benazir Buto, 2007. godine

Da li je nekadašnja premijerka Pakistana Benazir Buto, ubijena upravo zbog sadržine ovog intervjua koji datira iz 2007. godine. a u kome, između ostalog, jasno navodi da je “Osama Bin Laden (još u to vreme bio) ubijen” ?!

VIDEO


Benazir Buto, nastojala je svojevremeno da se “obračuna” sa svim terorističkim “elementima” (Al Kaidom pre svega) u Pakistanu, međutim, pokazalo se da nije “shvatila” da postojanje  pretnje “globalnog terorizma”  predstavlja, danas je to bar jasno, uslov sine qua non svih “milosrdno – humanitarnih”, vojnih intervencija u svetu.

Ili Buto nije shvatila da “duh” i bauk pretnje od Osame Bin Ladena mora da živi u glavama čovečanstva, jer kako drugačije pravdati “neophodnost učestalih vojnih intervencija” širom planete?

Nekadašnja premijerka Pakistana je očigledno ometala realizaciju “paklenih planova”  svih onih koji neprestano profitiraju od postojanja pretnje od bilo kakve vrste ”terorizma”, a pre svega planove  nadnacionalnog vojno-industrijskog kompleksa i one nekolicine koja “nevidljivo” upravlja tim kompleksom.

Podsećanja radi,  Benazir Buto je ubijena u napadu bombaša samoubice u gradu Ravalpindi, nedaleko od Islamabada, krajem decembra 2007. godine, nakon mitinga na kome se obratila hiljadama okupljenih Pakistanaca.

                                           TEKSTOVI                                               ARHIVA

OSAMA BIN LADEN UMRO JOŠ 2001.

Pakistan Observer

Osama bin Laden je umro još 2001. godine nakon komplikacija na plućima, prenosi The Pakistan Observer, pozivajući se na svedočenje jednog od neimenovanih vođa Al Kaide koji je navodno prisustvovao bin Ladenovoj sahrani.

Bin Laden je, prema ovom izvoru, dugo bolovao od ozbiljne komplikacije na plućima i podlegao bolesti sredinom decembra 2001. godine u blizini planine Tora Bora koja se nalazi na istoku Avganistana, gde je i sahranjen u skladu sa vehabijskim običajima i protokolom.

Sahrani je, prema ovim navodima, prisustvovalo oko trideset najbližih saradnika i ljudi od poverenja Osame bin Ladena kao i članovi njegove uže porodice.

Upitan da li se Osama bin Laden pokajao pred smrt zbog svega „što je činio“ tokom života, pomenuti izvor je izričito odgovorio sa „ne“, naglašavajući pritom da je lider Al Kaide bio ponosan jer je uspeo u svojoj misiji  buđenja svesti među muslimanima „o hegemonističkim stremljenjima i zaveri pagana protiv Islama“.

Na pitanje gde je tačno sahranjen nekadašnji „neprijatelj Amerike br. 1“, neimenovani izvor Al Kaide je zagonetno odgovorio: „ Siguran sam da kao i ostale mesta oko Tora Bore i ovo posebno mesto (gde je sahranjen Osama Bin Laden) mora da nestane“.

Video

                                            TEKSTOVI                                               ARHIVA

Ko je stvorio Osamu Bin Ladena

Na istom “zadatku”… nekadašnji savetnik za nacionalnu bezbednost američkog predsednika Džimija Kartera Zbignjev Bžežinski i Osama Bin Laden, Pakistan, 1980. godina

“Bin Laden je bio, ipak, proizvod pogrešne računice zapadnih obaveštajnih agencija. Tokom 80-ih, on je naoružavan od strane CIA i finansiran od strane Saudijaca da povede džihad protiv sovjetske (ruske) okupacije Avganistana” – Robin Kuk, nekadašnji ministar spoljnih poslova Velike Britanije

VIDEO

                                          TEKSTOVI                                               ARHIVA