MISLI SVOJOM GLAVOM

DŽULIJAN ASANŽ

ČOVEK KOJI JE SANJAO DA UNIŠTI SVET

Vanja J. Vučenović

Da bi se pravilno razumela i sveobuhvatno sagledala fenomenologija internet portala „Vikiliks“, koje sile stoje iza istog, kao i to koji je pravi cilj objavljivanja „tajne dokumentacije“, neophodno je upoznati se i sa nekim zanimljivim "momentima" iz života njegovog tvorca i glavnog urednika, po mnogo čemu kontroverznog gospodina, savremenog "internet superstara", Džulijana Asanža.

Da li se, prosto, radi o nezavisnoj, posve samostalnoj personi koja je zarad dobrobiti čovečanstva želela da razotkrije najmračnije tajne američke zakulisne politike kako se to ovih dana predstavlja u javnosti ili se, ipak, radi o mnogo složenijoj i enigmatičnijoj ličnosti kojom su „iz senke“ sve vreme njegovog razvoja upravljale neke druge pozadinske sile „teravši vodu na svoju vodenicu“ a čega Asanž možda nije bio, niti je morao biti u potpunosti ni svestan?

Čije je zapravo "čedo" Vikiliks i koja je to rola dodeljena Džulijanu Asanžu? Da li on samo odrađuje ono za šta je dugo vremena bio pripreman, treniran i programiran? Možda će skromni detalji iz teksta koji sledi baciti jedno drugačije svetlo na lik i delo ovog postmodernog „internet heroja“, kome se danas divi „slobodni svet“.

Džulijan Asanž rođen 1971. godine u Kvinslednu, u Australiji. Postoje pojedini inostrani dobro obavešteni izvori koji ukazuju na to da je Džulijan još kao dečak po prisili očuha odvođen u zloglasnu okultnu nju ejdž grupu (kidnapovane dece) pod imenom "Family" („Familija“) tj. "Veliko belo bratstvo", kojom je negde na periferiji Melburna negde između 1968. i 1975. godine rukovodila izvesna medicinska sestra i učiteljica joge, Anne-Hamilton Byrne. Zanimljiva je informacija da je enigmatična Ann sve vreme angažovanja u grupi bila u dosluhu sa australijskom obaveštajnom službom i -  s obzirom na „obaveštajnu bliskost“ i prirodom „posla“ koji je obavljala – sa američkom CIA-om koja je svakako trebalo da bude živo zainteresovana za njen rad. Prema tim izvorima, boravak i „programiranje“ tada još  dečaka Džulijana unutar grupe „Familija“, moglo je presudno da utiče na njegov kasniji životni put i na korake na koje se odlučio po osnivanju  sada najpoznatijeg sajta na svetu ,internet portala „Vikiliks“.

Vredan pomena je gore izneti podatak da je ovoj zloglasnoj grupi pripadao i otac Asanžovog polubrata koji je vrlo moguće malog Asanža „ugurao“ u grupu protiv njegove volje, pošto je i sam Džulijan svedočio da je u detinjstvu bežao od oca koji ga je permanentno maltretirao i vršio nasilje nad njim. 

A sada i nekoliko detalja  o radu grupe. Deca dovođena u grupu su, navodno, seksualno zlostavljanja, fizički maltretirana i iscrpljivana nespavanjem, prisiljavana da koriste drogu LSD  i ostale halucinogene supstance, a sve u cilju da bi se kod iste te dece stvorili višestruki identiteti, višestruke, podvojene ličnosti (alteri) kojima bi se kasnije "po potrebi" manipulisalo. Naravno, sve to po dobrom starom receptu široke lepeze različitih metoda kontrole uma koje upražnjavaju obaveštajne službe, a posebno američke obaveštajne službe. Sva ta deca trebalo je kasnije u životu  da budu  „korišćena“ za različite zadatke koje bi im poverili njihovi "programeri" tj. hendleri. Prisetite se samo tragične sudbine koja je zadesila kralja popa Majkla Džeksona, a o čemu smo svojevremeno pisali u okviru Srpske analitike.

Kosa pomenute deca farbana je u plavo (specifično platinastu plavu nijansu), jer se verovalo da im to daje neke posebne moći i određenu „nadarenost“. Zato, pogledajte neke od Asanžovih fotografija iz mlađih dana i primetićete koju boju kose je tada imao. Možda nevažan detalj, a možda opet detalj koji otkriva sve. I više od toga.

Zanimljivo je da Džulijan u jednom o svojih intervjua ukazao na svoju povezanost sa australijskom obaveštajnom službom, i to od ranog detinjstva gde naglašava "da ga je služba savetovala" i za koju je verovao „da nadzire njegov život".

Ono što takođe budu izvesnu pažnju jeste Asanžova izjava kako je još od malih nogu sanjario o tome da ruši Sistem, zvanični Establišment!? Ali, ako imamo sve ovo ranije izneto u vidu, nije nimalo nelogično da se zapitamo: ko je, u stvari, projektovao takve destruktivne težnje kod još, namere i ciljeve u glavi još nedoraslog dečaka, i da li je, zapravo, Asanž, kao što sam već naveo, još odavno pripreman za internet skandal koji je ovih dana preokrenuo svet naglavačke?

Zato se i sa punim pravom pitamo: da li po sredi imamo još jednog uspešno dirigovanog lutka najmračnijih centara globalne moći koji je jednostavno pušten da "radi" ono za šta je kroz život i obučavan jer  - kao što vam je verovatno poznato poštovani čitaoci - slučajnosti u događajima kao što je ovaj koji trenutno "potresa" svet jednostavno ne može biti, niti je ikada i bilo. Zato razmislimo dobro... Sve ovo prethodno izneto samo je vrh ledenog brega ispod koga se zasigurno može kopati miljama i miljama duboko.

I na kraju,  mislim da ne bi bilo zgoreg da završim ovaj skromni tekst, naravno opet slučajno, proročkim rečima nekadašnjeg direktora CIA-e, Alana Dalsa:

"Naći nekog ko želi da učini neku stvar, a zatim mu omogućiti da je i učini, i to sa uverenjem da postupa u svom najboljem interesu - to je suština svake specijalne operacije".

                                                TEKSTOVI                                               ARHIVA

GOSPODARI SVETSKE KLIME

GDE ONI ODLUČE, TAMO ĆE BITI LEPO VREME ...

Danas nema nikog ko se nepita šta se to dešava sa klimom. Od čega i zašto se priroda menja.Ali ne krivite prirodu...Prava nedirnuta priroda je kao živi organizam gde je sve na svom mestu i sve je u harmoniji jedno sa drugim.Međutim kada se dirne u prirodu, u njeno srce, tada zima više nije zima, a leto više nije leto.

Manipulisanje klimom počelo je još 1946.godine kada je američki naučnik Vinsent Šefer otkrio činjenicu da ubacivanje zaleđenih čestica ugljen-dioksida (suvi led) u hladnu komoru dovodi do stvaranja ledenih kristala koji su isti kao i oni u oblacima.Znalo se da se topli vazduh prilikom dizanja od zemlje sve više hladi i da se jedan deo te vlage kondenzuje u sićušne kapljice koje formiraju oblake. Milioni tih kapljica moraju se spojiti međusobno da bi postale dovoljno teške i kao takve padale kao kiša. Tako je i dotičnom naučniku palo na pamet da bi oblaci mogli biti "zasejani" da stvaraju kišu čak i nad sprženim pustinjama. U Južnoafričkoj Republici 1988. godine došlo je do jednog slučajnog otkrića koje će dosta uticati na tokove "proizvodnje klime". Njihov takozvani čarobnjak za proizvodnju kiše, Grejem Mater, stekao je utisak da izduvni gasovi iz jedne fabrike papira pospešuju kišu.Kad je testirao gasove ustanovio je prisustvo higroskopskih soli, koje privlače vlagu, i shvatio da bi one mogle biti iskorišćene za dramatično obogaćivanje oblaka. Polazeći od njegovih nalaza, Američki nacionalni centar za atmosferska istraživanja (a ko bi drugi) eksperimentisao je tokom četiri godine sa zasejavanjem higroskopnim raketama, koristeći okolnu vlagu u oblacima.

Preliminarni rezultati pokazali su da zasejavanje oblaka funkcioniše. Tako danas najmanje 29 saveznih država SAD ima programe za modifikaciju vremena, a inače Pentagon već duže vreme veruje (a i praktično pokazuje) da će klima moći da se koristi kao oružje po snazi ravno nuklearnoj bombi.
Godine 1998. Malezija je pretrpela najgoru sušu u poslednjih 15 godina.

To je bio razlog da malezijska vlada otpočne sa razvojem jedne nove tehnike koja uključuje zasejavanje oblaka helikopterima Mi-17 (normalna letelica može da ponese 20 snopova raketa, dok malezijski helikopter može da ponese 60).

KAD KINEZI EKSPERIMENTIŠU

Projekti modifikacije klime prilično su poodmakli u Kini.Tako su 2000. godine, zabrinuti što su zime u Pekingu bile suviše suve, zvaničnici iz pekinškog meteorološkog ureda pustili iznad grada balone napunjene paketićima srebrnog jodida od po pet grama.Na visini od 2000 metara jedan fitilj sa sporim sagorevanjem aktivirao je raketu koja je razasula 500.000 milijardi veštačkih kristala iznad oblaka.Eksperiment je bio suviše uspešan: desetak centimetara snega palo je na centralni i istočni Peking, glavni aerodrom bio je zatvoren, a svi glavni drumovi sem dva bili su blokirani.

LEPO VREME ZA PARADE

I naučnici u bivšem Sovjetskom Savezu skrenuli su na sebe pažnju međunarodne javnosti svojim  sposobnostima uticanja na vremenske prilike.Njihovi početni projekti bili su prilično primitivni: avioni su ispuštali ogromne količine betonske prašine iznad oblaka, očigledno verujući da će ih ona rasturiti.Ali kad su njihovi projekti modifikacije klime postali prefinjeniji odmah se povećala i stopa uspeha.Krajem osamdesetih godina ruski naučnici su koristili komplikovane hemikalije za regulisanje oblaka i bili su kadri da garantuju lepo vreme iznad Moskve za vreme održavanja parada i drugih masovnih javnih skupova.

KAD SE VRAČEVI NALJUTE

Manipulisanje klimom ne prolazi uvek bez problema.Kada su 1998. godine marokanski ratni avioni zasuli hemikalijama oblake iznad Burkine Faso izazvavši tako pljusak, lokalni vračevi opasno su se naljutili.Zapretili su da će stupiti u štrajk ako "mašine" ne budu vraćene tamo odakle su i došle.I u SAD rančeri i farmeri često tuže manipulatore oblacima tvrdeći da im oni odvlače "njihovu kišu" na drugu stranu.

Ali sve ovo izgleda prilično bezazleno prema onome za šta se danas najviše eksperimentiše sa klimom, a to je u vojne svrhe.Vojni krugovi su još odavno pokazali veliko interesovanje za projekte modifikacije klime.Tokom ratova vreme je često igralo važnu ulogu.U godinama posle Drugog svetskog rata američki vojni vrh je finansirao na desetine tajnih projekata uključujući i Projekt Argus, koji je proučavao načine izazivanja zemljotresa, Projekt Nebeska Vatra koji je istraživao mogućnost stvaranja munja i gromova, i Projekt Olujni Bes koji je proučavao načine kontrolisanja pravca kretanja moćnih uragana.Projekt Olujni Bes je uključivao zasejavanje hemikalijama oblaka okolo uragana sa ciljem da se izmene "upravljačke struje" koje  usmeravaju njegovo kretanje.Prema izjavi jednog naučnika koji je radio na projektu, rezultati su bili "dvosmisleni".

Snaga onoga što mi nazivamo nevremenom stvarno je ogromna.Tako razmišljaju i vojni vrhovi velikih sila.Tokom poslednjih godina američki vojni vrh sve više je kontrolu nad klimom počeo da shvata kao jedno moćno razorno oružje. Opipljiv dokaz je istraživački dokument 'Vreme kao multiplikator oružanih snaga: Ovladavanje vremenom u 2025.godini'  u kome je sedam visokih oficira proklamovalo da manipulisanje klimom nudi ratnicima oruđa za oblikovanje bojnog polja kakvo ranije nikad nije bilo poznato.Prema tome izveštaju, američke oružane snage mogle bi da potope neprijateljsku vojsku, uskrate joj pijaću vodu, izazivu sušu i razore komunikacije i radarske sisteme.Militaristički planeri već uveliko sprovode u delo zasejavanje  oblaka iznad neprijateljskih teritorija koristeći nevidljive avione, čime bi u ratnim uslovima pretvorili zemljište u kaljugu, stvorili uragane koji će moći da opustoše celu zemlju a uveliko su ovladali i stvaranjem veštačkih cunamija (setite se cunamija koji je nadavno poharao Šri Lanku i okolinu, priča o prirodnom cunamiju baš i ne pije vodu).

Ujedinjene Nacije (zna se ko ih kontroliše) su 1977.godine donele razoluciju kojom se zabranjuje korišćenje klime kao sredstva za vođenje rata i američki militaristi tvrde da oni i dalje poštuju embargo.Po rečima njihovog šefa 'Odeljenja za klimu Američkog ratnog vazduhoplovstva' ; 'Mi samo želimo da predviđamo i koristimo vremenske prilike, a ne da ih modifikujemo' (koja komedija).Međutim bez obzira što većinu projekata za modifikaciju vremena sprovode civili, vrlo dobro se zna da iza svega stoji Pentagon.

AMERIKANCI SASUŠILI VIJETNAM

Stručnjaci koji se bave meteorologijom i manipulacijama klimom već odavno istražuju sumnje koje su još odavno izneli Vijetnamci, a radi se o tome da su Amerikanci tokom rata u Vijetnamu u atmosferu puštali čestice oko kojih su se gomilali kišonosni oblaci, sve sa ciljem da bi otežali uslove ratovanja za Vijetnamsku gerilu.U Americi sve te tvrdnje pobijaju, ali i dan danas se Vijetnamci žale da su im, od preobilnih padavina koje su se dešavale kad im i nije bilo vreme, istrulele sve šume.

Profesor Acumu Omura, koji radi kao direktor Instituta za klimatološka istraživanja u Cirihu, tvrdi da SAD već imaju sredstva za četiri oblika meteorološkog ratovanja.
Operacija poplave, predviđa masovnu upotrebu aviona koji će u slučaju potrebe, nad određenom teritorijom protivnika 'zasejati'  oblake velikim količinama srebrnog nitrata, što će prouzrokovati ogromne poplave na unapred određenim teritorijama.

Operacija led, predviđa upotrebu rakete napunjene velikim količinama dioksida metana i ugljenika koja bi eksplodirala na visini od 17000 metara i razasula čestice tereta koji je donela.Te čestice u potpunosti će zakloniti Sunce što će izazvati nagli pad temperature na određenom prostoru na Zemlji.Ovo će izazvati smrt od smrzavanja ne samo neprijatelja nego i svega živog na toj teritoriji.

Vatrena oluja, predviđa upotrebu lasera usmerenih na pustinjske predele.To će dovesti do pregrejavanja vazduha nad pustinjom čije će podizanje uvis dovesti do razornih uragana praćenih izazivanjem mnogih požara koji će uništiti vegetaciju, životinjski svet, ljude i njihova naselja, uključujući i višemilionske gradove.

Podmorska bomba, sračunata je na izazivanje talasa visokih do 30 metara koji će se svom snagom srušiti na priobalna područja i u prečniku od nekoliko stotina kilometara uništiti sva plovila, luke, pomorske baze, ali i naselja (jel još neko veruje da je nedavni cunami koji je poharao Šri Lanku bio prirodna pojava).Džinovski talasi bi bili izazvani aktiviranjem velikog eksplozivnog punjenja, postavljenog u dubini okeana ili mora.

PROJEKAT  HAARP

O ovom zloslutnom projektu posvećena je posebna stranica HAARP.Sad samo reč da se radi o jednom o najkontroverznijih projekata koji se bave modifikacijom klime. Američka vlada priča o tome kako HAARP služi da istraži načine za saniranje ozonskog omotača (što on i jeste u stanju da učini) i da istraži nove načine komuniciranja sa nuklearnim podmornicama. Međutim prava namena mu je kontrola klime tamo gde oni požele kao i manipulacija sa kontrolom ljudi.Ali detaljno o svemu na posebnoj stranici HAARP.

                                      TEKSTOVI                                               ARHIVA

VIRUS BESNILA - IZMIŠLJOTINA KOJA SEJE STRAH!

Piše: Ivona Živković

Strah ljudi od pasa lutalica zasnovan je danas najviše na verovanju da oni mogu biti prenosioci jedne od najstrašnijih bolesti -besnila. Ovu "smrtonosnu" bolest kojoj "nema leka", navodno, izaziva virus besnila koji zaraženi psi prenose na ljude svojim ugrizom. Zbog toga se svako ko doživi ujed psa odmah mora javiti lekaru i prijativi nadležnim sanitarnim i komunalnim službama psa koji ga je ujeo. Pas se onda brutalno hvata, ide u kavez na posmatranje, pa ako  pokaže znake besnila (što je logično u kavezu) , ubija se, a ujedeni  čovek se podvrgava "jedinom" spasonosnom tretmanu - primanjem seruma protiv besnila.

I savremena medicina  i veterina uče da je besnilo toliko strašna bolest, da je jedini način da se ljudi domaće životinje zaštite od njega, redovna vakcinacija pasa i mačaka  i što veće uništavanje uličnih životinja.

Posao hvatanja i ubijanja pasa i mačaka lutalica (što se proglašava kao veliki urbani problem) obavljaju u svim velikim gradovima danas specijalizovane komunalne službe (šinteraj). Obavezna vakcinacija domaćih životinja je zakonom propisana. I svaki lekar  i svaki veterinar i svako dete još u osnovnoj školi nauči da nema opasnije bolesti od besnila.

Strah od ujeda razdraženog psa, pa i mirnih pasa lutalica,  danas je kod ljudi toliko usađen u svest da mnoge psihički labilne pojedince obuzme prava histerija ako na ulici samo ugledaju psa lutalicu, ili ne daj bože razulareni čopor. Strah od pasa je poprimio tako patološke razmere da se pojedinci trzaju i ako pas samo zalaje. Nekim ljudima u urbanim sredinama od svih mogućih zvukova samo pseći lavež remeti san i mir. Sve ostele zvuke (automobila, alarma, peratdi) spremni su da prihvate kao urbanu neminovnost. Ali prisustvo pasa lutalica na ulici izaziva veoma neprijatno osećanje.

interske i komunalne službe koje se zvučno nazivaju "ekološkim" službama i "zaštitnicima" životne sredine danas su postale uobičajen deo državnih službi, kao hitna pomoć, policija ili vatrogasci. Hvatanje uličnih pasa i mačaka i njihovao ubijanje i sterilizacija (u cilju depopulacije)  postalo je nešto sasvim normalno i ubobičajeno u gradovima. O dugoročnim ekološkim posledicama ovakve depopulacije ove dve životinjske vrste revnosni komunalci nemaju ni svest, ni znanje. Poput uniformisanih vojnika, oni besomučno hvataju i čiste urbane ljudske naseobine od ove pseće pošasti.

U čitavoj ovoj priči je najveći problem što se ljudi vremenom uobličavaju u daleko opasnije i monstruoznije zveri, nego što su to mnoge divlje zveri koje je priroda stvorila. Jer dokaza da besnilo – pseće ili ljudsko uopšte postoji – jednostavno NEMA. Baš kao što nema ni dokaza o postojanju virusa besnila. Baš kao što nema dokaza o postojanju virusa koji prenose bolesti i kao što nema nikakvih zoonoza izazvanih prenošenjem virusa sa životinje na čoveka.

O tome je veoma otvoreno progovorio i nemački viruslog dr Stefan Lanka,  otkrivajući iza pošasti nazvene "virus" perfidnu manipulaciju farmakološkog biznisa koji i prodajom vakcina i seruma protiv besnila ostvaruje ogroman profit. Zakonom propisana obavezna vakcinacija pasa i mačaka temelji se isključivo na posejanom strahu od besnila i falš edukaciji zasnovanoj na teorijama koje se u veterinarskoj i medicinskoj praksi nikada nisu potvrdile i dokazale.

U knjizi “Otrovna igla” (Poisoned Needle) , od Eleonor Mekbin objavila je veliki broj radova lekara i naučnika iz SAD, Britanije i nemačke nespornog autoriteta koji su izneli svoje stavove o vakcinaciji kao jednoj od najvećih i najopsanijih prevara savremene medicine.


Tako u ovoj knjizi Milisent Morden otkriva da je priča o bolesti koja se sa besnih životinja prenosi na ljude veoma stara praznoverica i  potiče još iz vremena kada se verovalo da demoni preko životinja ulaze u ljude.

Postoji i prastaro verovanje o prenošenju ljudske duše koja nakon smrti , u zavisnosti koliko je neka osoba dobrih ili loših dela činila u životu, onda ulazi u druge životne forme, pre svega nižih životinja, i kod onih koji su činili zlo dugo se zadržava na tom nivou sve dok duša ne okaje svoje učinjene grehe. Tek onda se ona ponovo može uobličiti u ljudsku formu. Oni koji su činili dobra dela mogu se uobličiti u novom životu u daleko moćnije životinje, kao na primer lavove koji su oduvek smatrani izuzetnom stvorenjima. Lav je kao car životinja tako ovekovečen na mnogim spomenicima i državnim grbovima. U različitim kulturama, u zavisnosti od verskog učenja, i druge životinje su tako bile izuzetno cenjene i smatrane čak boženstvima kao, na primer majmuni i ptice, kao nosioci mudrosti ili bikovi kao nosioci izuzetne snage.

Nervno rastrojstvo pojedinaca koje bi se manifestovalo izlivima besa sa konvulzijama i ukočenošću vilice kada oboleli nije u stanju da guta i odbija vodu (hidrofobija) smatrano je nekada za posledicu ulaska đavola u ljudsko obličije.
Bolest je nazivana "besnilo" i mnogi uspešni lekovi i tretmani su se vekovima menjali i usavršavali kako bi se đavo isterao iz zaposednutog.

SUMANUTI LEKOVI ZA "BESNILO" - BILI I OSTALI

Tako je nakada besnilo ljudi lečeno poljupcem kralja, a onda je otrkiveno da je dovoljno imati u posedu parče kraljeve odeće i besnilo bi nestajalo. Oni koji bi se dočepali parčeta kraljeve odeće lepo bi ga unovčili. Postojao je i “ludi kamen“ koji je iz ljudi „isisavao“ besnilo. Edvard Džener, engleski seoski  lekar koji je izmislio vakcinu protiv kravljih boginja (nepostojeće bolesti koju je on nazvao "stručno" - variola vaccina) besnilo je lečio potapanjem obolelog u hladnu vodu sve dok ovaj ne bi počeo da se davi.

Vremenom je otkriven i melem koji se dobijao od ekstarkta pljuvačke  bubašbšvabe. I bio je, kako se može naći u zaostalim beleškama hroničara,  veoma delotvoran.
Onda je 1806. izvesni Kraus  dobio nagradu od čak 1000 dolara za svoje naučno otkriće koje je dvadeset godina čuvalo građane Njujorka od besnila.  U beleškama o ovoj čudotvornoj formuli može se videti da je morala da sadrži celu viličnu kost psa ili magarca koja je prethodno iskopana iz zemlje, zatim parče ždrebetovog jezika, kao i zelenu rđu sa penija koji se u to vreme, vladavine kralja Džordža, koristio u SAD.

I svi ovi tretmani su bili vekovima usavršavani i provereno uspešni.

Ali, sve ove “uspešne” lekovite stvari protiv besnila su zaboravljene kada se na naučnoj sceni pojavio famozni Luj Paster i kada je čitav svet uveden u novu čudotvornu formulu nazvanu ubrizgavenje seruma zečije moždine  ili  konja koja je prethodno izložena dejstvu etera i što se danas naziva vakcinacija.

Kolika je razlika između ubrizgavanja u krv preko igle zečije moždine i spravljanja napitka ili melema od iskopane vilične kosti magarca ili ždrebetogog jezika, svaki lekar koji misli svojom glavom, lako će shvatiti. Jer vilična kost i posedovanje parčeta kraljeve odeće ne može izazvati ni AIDS, ni hepatitis, ni veliki kašalj ni velike boginje, ni Gilijan-Bareov sindrom, ni autizam, multiplu sklerozu, poliomijelitis, tuberkulozu, dijabetes , ni kancer, ni besnilo...  A raznorazne vakcine, kao sejači bolesti bez presedana u ljudskoj istoriji , sve to izazivaju.

Ali, danas iako ne živimo u strahu od demona, živimo u mračnom svetu zakonom obavezne vakcinacije i u stalnom strahu od mikroba, virusa, kancera, besnila... I mnogi edukovani lekari i veterinari su, nažalost, odavno postali robovi svojih "zarobljenih" umova uobličenih u školama za falš edukaciju.

STVARANJE NAUČNOG KULTA OKO LUJ PASTERA

Već smo više puta pisali da je čitava savremena medicinska “nauka” postavljena na pogrešnim biološkim temeljima (zbog čega neki autori savremenoj medicini osporavaju da je uopšte nauka), a lekari koji sprovode alopatske tretmane pretvoreni su u korumpirane dilere farmaceutika koje jedino zanima novac i lagodna društvena pozicija. Što je najgore savremena medicina izgubila je sposobnost da leči mnoge bolesti, koje su nekada sasvim uspešno lečene, a nove i nove se stalno pojavljuju. Odakle? Neki lekari čak tvrde da današnja medicina zapravo ne leči niti jednu hroničnu bolest.


Stavljanje francuskog hemičara Luj Pastera na tron medicinske nauke, zapravo je jedna od najvećih prevara iza koje stoje jezuiti i njihova masonska mreža koja kontroliše medije i medicinske škole. Jer šta je u stvari otkrio Paster, pita se Milisent Morden?

Zapravo ništa.

Njegova jedina zasluga kao hemičara  je što je razdvojio molekule levuloze i dekstroze vinske kiseline (molekule koji rotiraju svetlo u suprotnim pravcima), a i tu je samo pošao za idejom i nastavio rad Žan Batist Bijoua. Pitajući se  se odakle dolazi kiselina prilikom fermentacije groždja  postavio je teoriju o postojanju mikroba u vazduhu i ovim svojim pogrešnim tvrdnjama teško unakazio savremenu medicinu. Jer stvaranje raznovrsnih mikroorganizama u nekom hranjivom medijumu (kao što je na primer ljudski organizam) je samo posledica promene pH vrednosti ili promene protoka energije (na primer, zbog prisustva nekog toksina).

O tome kako je hemičar Paster plagirao naučne radove lekara i biohemičara dr Antoana Bešama, istovremeno osporavajući neosnovano njegove tvrdnje, napisno je više knjiga koje nikada nisu dobile publicitet samo zato da bi se od Pasterovog lika stvorio kult uspešnog biohemičara.

Tako su masonski mediji na sva zvona objavili o fanatastičnom uspehu Luja Pastera koji je, navodno, izlečio od besnila dečaka Jozefa Majstera, koga je ugrizao "besan" pas. Tretiran Pasterovim serumom protiv besnila, on je preživeo i ušao u sve medicinske knjige kao "slučaj izlečenja pd besnila". Paster je postao slavan, a mediji su prećutali je da je isti “ besan” pas ujeo istovremeno i tri Majsterova rođaka, koja nisu podvrgnuta Pasterovom tretmanu i savršeno su se uspešno oporavila.

U svojoj knjizi “Lovci na mikrobe” (koja je prvi put izdata 1926.), Paul de Kruif  opisao je kako su zapadni mediji pravili publicitet Pasteru stvarajući od njega vrhunskog biohemičara koji je spasao svet od velike pošasti nazvane - "besnilo". Tako je objavljena priča o 19 ruskih seljaka koje je navodno izujedao besan vuk, i koji su otputovali u Pariz kako bi im već proslavljeni i ostareli naučnik lično ubrizgao svoj spasonosni serum.

Po tvrdnji medija tretman je bio veoma uspešan i 16 ruskih seljaka je spaseno i kod njih se nije razvilo besnilo, dok su samo trojica umrla. Iz toga je izveden zaključak da je Pasterov serum efikasan i da je smanjio smrtnost od besnila na samo 15 posto.

Ali, znajući iz mnogih drugih naučnih radova, koji nisu dobili takav publicitet u medijima, da je ogroman broj ljudi i ranije bivao izujedan od “besnih" vukova, pa nisu zaradili virus besnila, postavilo se pitanje od čega su umrla trojica ruskih seljaka? Od tretmana serumom možda?

U to vreme u Rusiji nije postojala mogućnost da se izvrši analiza da li je pomeuti vuk zaista imao besnilo i da li je kasnije i sam uginuo? Ali, nije uopšte neuobičajeno da gladni vuci zimi silaze u sela i da je veliki broj seljaka doživeo od njih ugrize. Ipak, za medije je bilo najvažnije da poseju strah od besnila, a Pastera proglase velikim naučnikom. Uloga medija se i danas nije promenila. Kad god se dogodi neki incident gde su psi nekoga ugrizli, pojavi se slika psa iskeženih zuba koja treba da podseti na opasnu zaraznu bolest – “pseće besnilo”. Neke priče u Srbiji su više komične.

U knjizi “Bešam ili Paster”, Etel Hjum  nalazi se i neobična priča o mladom poštaru Pjeru Roskolu koga je napao  pomahnitali pas. Roskol je tada bio u društvu još jednog čoveka. Roskol nije bio zaista ugrižen već mu je pas samo pocepao nogavicu, ali pseći zubi mu nisu probili kožu. Drugi čovek je bio zaista ugrižen. I šta se dogodilo? Roskolovi šefovi iz pošte su ga naterali da se odmah javi u Pasterov institut gde je podvrgnut tretmanu protiv besnila  koji je počeo 9. marta. Već 12. aprila na mestu inokulacije Pasterovim serumom pojavili su se simptomi infekcije. Nakon dva dana, 14. aprila Roskol je umro od paralitičke “hidrofobije”, nove bolesti koju su  svetu tada prvi put predstavili Paster i njegova ekipa. Čovek koji je bio tada sa Roskolom i koji je zaista bio ujeden, nije primio nikakav “spasonosni” serum i ostao je živ i zdrav.

U knjizi se navodi i slučaj devojke koja je vraćajući se sa društvom sa jednog kupanja rekla roditeljima da ju je napao i ujeo pas lutalica. “Unezvereni roditelji odmah su je odveli na Pasterov institut na tretman serumom protiv besnila i ona je nakon nekoliko dana postala teško bolesna i ubrzo umrla. Nakon njene sahrane prijatelji sa kojima se devojčica vraćala sa kupanja otkrili su roditeljima da nju uopšte nije napao nikakav pas već se sporečkala sa svojim dečkom koji  ju je tada ugrizao”.

Sad se logično može postaviti pitanje - koliko je ljudi stradalo od Pasterovih vakcina odnosno njegovog seruma protiv besnila?

NEKI LEKARI ODAVNO SU OSPORAVALI POSTOJANJE BESNILA

Po beleškama Pasterovog instituta postoji preko 3000 ljudi koji su umrli od ujeda "besnih" pasa. I svi navedeni su umrli nakon tretmana Pasterovim serumom. Sa druge strane, beleške iz jedne Londonske bolnice, samo nekoliko godina pre nego što je Pasterov institut publikovao ove svoje podatke, pokazale su u evidenciji 2668 ljudi koji su ujedeni od “besnih" pasa, ali niko nije razvio hidrofobiju (ukočenu vilicu i strah od gutanja tečnosti) niti je i jedan tretiran Pasterovim serumom.

Hidrofobija se bez ikakvog dokaza i danas povezuje sa psećim besnilom, kao što se nekada povezivala sa zaposednutošću demonima.

Dr. William A. Bruette, pomoćnik u Birou za uzgajanje životinja u Vašingtonu, koji je bio Pasterov savremenik,  dao je i naučne dokaze o netačnim tvrdnjama Pastera. On je, ne samo dokumentovao da su Pasterove vakcine prevara, već je  tvrdio da su štetne po zdravlje i ljudi i životinja. On je još tada javno stao na stanovište da upravo inokulacija (vakcinacija) širi bolest.

Dr Metju Vuds, koji je takođe bio Pasterov savremenik, izneo je podatke da u kafileriji u Filadlefiji za 25 godina nije zabeležen ni jedan slučaj hidrofobije kod zaposlenih, iako je 150 000 pasa prošlo kroz ruke radnika koji su ih hvatali i smeštali u kaveze pri čemu su mnogi izujedani. ( Čudno je kako na naslovnim stranama domaće štampe nikada nije izašla "strašna" vest o "besnom" psu koji je ujeo nekog šintera ili veterinara. Iako se to praktično često događa. Ali, za medije ovo očito ne izaziva dramatičan efekat kod čitalaca koje treba što više uplašiti, zar ne?)

Dr Čarls Dals, predavač istorije medicine na Univerzitetu u Pensilvaniji i istraživač o bolesti hidrofobije koga su Medicinska društva postavila da istraži šta je istina o besnilu, izjavio je nakon obavljenih ispitivanja da je “sasvim naklonjen stavu da takva bolest ne postoji”, jer nakon 16 godina istraživanja nije uspeo da nađe da je i jedan slučaj hidrofobije nastao usled ujeda psa ili neke druge životinje”.

Po doktoru Dalsu dokazano je već da je ljudsko besnilo rezultat poremećene imaginacije, najčešće usled straha . Kod životinja, takozvano “besnilo” je u suštini  posledica zlostavljanja ili izgladnelosti ili kombinacija jednog i drugog (videćemo kasnije).

Vakcinacija psa izaziva i tešku traumu kod životinje, i ona to pamti kao zlo koje su joj nanela dvonožna bića. Ko je ovde zaista besan?

Njujorški veterinar Dr Stillman je 1922. zastupao stav da je besnilo obična prevara i da u svojoj višedecenijskoj praksi po čitavoj Evropi nikada nije video slućaj hidrofobije ili besnila ni kod pasa, ni kod ljudi.

U STRAHU SU VELIKE OČI I JOŠ VEĆE ZABLUDE

Dr Wilcox iz Njujorka je zbog pojave “straha od besnila” nakon  jedanaest smrtnih slučajeva za koje se proneo glas da su umrli nakon ujeda besnog psa dobio zadatak da ispita sve slučajeve. I našao je da rezultati autopsije ni u jednom slučaju nisu pokazali “besnilo” kao uzrok smrti. Čim je objavio svoj izveštaj, u gradskom veću Njujorka je “strah od besnila” preko noći nestao.

Dr Elmer Lee je slično istraživanje izvršio na Stejten ostrvu u SAD, zbog velikog straha vlasti od pojave besnila. Autopsija jednog uhvaćenog “besnog” psa je otkrila da je umro od velikog broja crva koji su se razvili u srčanom mišiću životinje. I vlast više nije bila u strahu.

Neki lekari veruju da besnilo, kao posebna bolest postoji samo kod životinja, ali ne i kod ljudi. Ono što se dijagnostikuje kao besnilo je obično tetanus, koji ima slične simptome i što Englezi nazivaju “zabravljana vilica” (lockjaw) ili šklopac.

Kontaminacija bilo koja rane može izazvati tetanus i danas je skoro postao običaj da svako koga ujede životinja - pas ili mačka dobije antitetanus serum (O zabludama u vezi korišćenja ovog seruma , kao i o neželjenim efektima, biće reči u posebnom tekstu).

Zbog straha od "besnila" mnogi su spremni da prime antitetanus čak i kada ih psi ujedu za nogavicu ili cipelu, jer veruju da je i to opasan pseći ugriz. Ovakvim "ugrizom" , međutim, psi opominju ljude da su zašli na njihovu teritoriju i da su tu nepoželjni. Ovo je ugriz prijateljske opomene, a ne napad.

I Svetska zdravstvena organizacija je svom biltenu br.523 u poglavlju naslovljenom WHO Expert Committee on Rabies, Sixth Report, 1973. jasno predočila da je najbolja prevencija od infekcije nakon ugriza psa da se mesto ujeda opere vodom i sapunom. 

NEGRIJEVA TELAŠCA „DOKAZUJU“ POSTOJANJE "VIRUSA" BESNILA

Danas se postojanje virusa besnila dokazuje nakon autopsije kada se u moždanom tkivu psa otkrije prisustvo "negri telešaca" . To su sućušne čestice tako nazvane po italijanskom lekaru Adelči Negriju koji je 1903. objavio da ih je otkrio u plazmi nervnih ćelija i u kičmenim nervima besnih pasa. On ih je definisao kao parazitske protiozoe, ali kada su u modu ušli virusi, onda je ova njegova definicija prepravljena. Negri je ovo otkriće napravio kada je u Paviji, gde je živeo, inače vladao veliki strah od tuberkuloze od koje je i on umro 1912. Istovremeno u Napulju je u to vreme vladao paničan strah od besnila.

Ali, već je dokazano da ova telašca uopšte nisu karakteritika samo besnih pasa.

Kada je početkom dvadesetih godina dvadesetog veka došlo do masovne pojave straha od besnila,  ministarstvo poljoprivrede države Njujork sa sedištem u Albeniju propisalo je da se svi psi sumnjivi na besnilo pohvataju i stave u karantin.  Mnogi su pobijeni, jer su prilikom hvatanja verovatno i ispoljili znakove “besa” (zamislite?!).

Njihova glava je onda poslata na laboratorijsku analizu na veterinarski institut pri Kornel koledžu. I zvanični rezultati su pokazali da su mnogi bili “besni”.

Ispitivanje koje je vršeno imalo je upravo za cilj da u mozgu pasa pronađe da li postoje ta Negrijeva telašca ili ne. Ako se pronađu, znači da je pas besan, a ako ih nema – nije zaražen.

Ali, dr Stilman je od jednog Pasterovog učenika čuo da su pomenuta "negri telešca" bila često prisutna u analizama mozga i kod pasa koji uopšte nisu bili sumnjivi na besnilo. Tako je dr Stilman odlučio da na analizu na Kornel koledž pošalje i glave pasa bez vidljivih simptoma besnila.  I za divno čudo i njih su "stručnjaci" sa Kornelovog koledža proglasili zaraženim besnilom.

Konačno je dr Stilman otišao u Ministarstvo poljoprivrede, koje je bilo nadležno za rukovodjenje čitavom akcijom suzbijanja besnila, i tražio da veterinarsko društvo čiji je bio član preuzme sve pse koji su na Kornelu bili sumnjivi na besnilo i da ih oni drže na posmatranju. I epilog je bio da se ni kod jednog psa u karantinu nije razvilo besnilo niti je i jedan uginuo. I čitava panika se završila.

Ali, Pasterova škola i dalje se održavaju na tronu pa se i danas prisustvo "virusa" besnila utvrđuje otkrivanjem Negrijevih telašca. I to je i danas jedna teška opšteprihvaćena naučna dogma. Za potrebe održavanja ove dogme napravljen  je i model "virusa besnila" u obliku metka koji je za medicinske udžbenike ofarban žutom i crvenom bojom. Kao u Roršahovom testu dobri djaci treba da prepoznaju postojanje ovog virusa u moždanoj plazmi psa kao pupoljke koji niču oko Negrijevih telešaca kada ih ugledaju na velikom elektronskom mikroskopu.

Ofarbana i centrifugirana proteinska forma za koju zvanično priznata nauka tvrdi da je "virus besnila" i sićušne čestice koje treba uočiti i koje su nazvane "negri telašca".

Ova "negri telašca" se zapravo uopšte ne razlikuju od Lentz Sinigallia telašaca koja su otkrivena u mozgu pasa koji pate od uznemirenosti. Doktor Stilman kaže da uzbuđenje i razdraženost kod psa često dovode do lyssophobie ili uobražene hidrofobije.

Na žalost, danas više niko ne zna koliko je nedužnih pasa i mačaka ubijeno zbog manifestacije straha i uznemirenosti po naređenju sanitarnih službi i njihovih službenika kojima je revnost u izvršavanju zadataka veća od njihovog znanja o životu i prirodi uopšte.

Danas je u vezi sa ovom bolešću sve još neizvesnije nego u Pasterovo vreme. Izvesno je samo to da se zakonski propisanom obaveznom vakcinacijom domaćihživotinja ogroman novac preliva iz državnih budžeta i iz džepova vlasnika domaćih životinja u džepove korumpiranih državnih komunalnih činovnika i odabranih veterinara koji dobiju licencu da mogu da vrše ovaj profitailan posao vakcinacije protiv "besnila". Sada vam je vadlja jasno zašto to ne može da radi svaki veterinar. I mnogim veterinarima je to odavno jasno, ali ćute.

Glavni profiteri su , naravno, farmaceutske kompanije koje proizvode vakcine. Vakcinacija protiv besnila je stogodišnja laž, kriminal i lopovluk
.

KADA PSI POKAZUJU BESNOĆU?

Odavno je veterinarima poznato da ukoliko pas nije u mogućnosti da nađe travu koju mora da jede čim za tim oseti potrebu, a to se događa uglavnom zimi ili u veoma sušnim periodima, u njegovim crevima mogu da se razviju crvi ili larve koje  mu nagrizaju zid creva i mogu da ga probuše. To kod psa izaziva veliku uznemirenost i dovodi ga do izbezumljenosti. U takvom stanju pas grize sve do čega dođe, stalno žvaće i mljacka ustima i sliva mu se pljuvačka niz vilicu, a često izbija i pena. Tada pas odbija da pije vodu i povlači se u osamu na skrovita i mračna mesta (kao kada se ostareli pas sprema da umre).

Svi ovi simtomu nestaju kada se psu da seno, trava, parče sirove životinske kože ili kost.

Nema nikakvih dokaza da se razjaranost koja se javlja  u ovim slučajevima kod psa ugrizom može preneti na čoveka
. Simptomi ukočenosti vilice, uznemirenost, odbijanje vode , izbijanje pene na ustima koji se javljaju kod čoveka, mogu biti samo posledica toksikacije prvenstveno vakcinama koje sadrže razne antirabične serume spravljene  ubacivanjem patogenih proteinskih formi odnegovanih u moždini životinja ili u humanoj krvnoj plazmi.

U epilepsiji, psi se tresu, vilica im glasno mljacka tj. žvaće i mišići na nogama im mogu biti zgrčeni. Javlja s e i bela obilna pena na ustima. Nakon epileptičnog napada pogled im je mutan i tup. To može nastati od straha ili od vrućine leti.

Veterinari su,  takođe, odavno utvrdili da stavljanje lanca i brnjice psu koji je uvek bio slobodan predstavlja izuzetan stres za psa. Baš kao i stavljanje šinterske omče! Upravo tada javljaju se svi pomenuti simtomi razjarenosti i straha. Pa ko ne bi pobesneo? Udaranje psa od strane vlasnika takođe može izazvatei teške traume i trenutan stres. Svaki dobar dreser zna da se psi ne smeju tući.

Na žalost, ni mnogi vlasnici pasa uopšte ne poznaju slobodoljubivu prirodu i psihičku osetljivost ovih životinja, koje imaju izuzetan nagon da žive u ljudskim naseobinama. Baš kao i mačke. Njihova uloga je (po zakonima prirode) da jedu otpatke od ljudske hrane, posebno kosti i time redukuju hranu pacovskoj i mišijoj populaciji i sprečavaju njihovo prekomerno razmnožavanje. Psi jedu tačno ono što ljudi odbacuju, a to su kosti i koža životinja. U nastojanju da dođu do ovih otpadaka oni su razvili sposobnost da tumače ljudske gestove, govor, emocije i da se beskrajno umiljavaju i ugađaju ljudskim jedinkama. Niti jedna životinjska vrsta se ne bavi tako studiozno i uspešno proučavanjem ponašanja ljudske vrste - kao što to čini - Canis familiaris.

Ljudi koji se plaše pasa su neurotični, nesigurni u sebe, samoživi i sebični pojedinci koji ni kosku psu nisu u stanju da daju, a kamoli da drugom čoveku pruže ljubav. Zato se i kaže da onaj ko ne voli pse, ne voli ni ljude. Ovu tvrdnju svako može proveriti.

Psi odlično pamte onog ko ih hrani, onog ko ih udara i onog ko ih se plaši. Prvog doživljavaju kao gazdu kome se pokoravaju, drugog kao rivala (neprijatelja) , a trećeg vide kao strašljivi plen, i upravo ovi ljudi (i deca) su žrtve njihovih ugriza. Jedini prirodan odnos pas-čovek je onaj u kome je čovek psihološki stabilan i dominantan. Ubijanje pasa koji su deo prirodne selekcije i razmnožavanje genetski uobličenih rasa (sa pedigreom) zločin je prema Prirodi. Iza ovoga stoji samo profit i koristoljublje dvonožnih pojedinaca.

DOKAŽI DA NISI BESAN!

Politika ubijanja i sterilizacije pasa i mačaka koju danas sporovode mnoge lokalne vlasti u Srbiji, ali i u drugim zemljama, posledica je potpunog nepoznavanja zakona prirode i može imati katastrofalne dugoročne posledice jer će se prekomerno namnožiti mnoge bakterije i glodari i ptice koji se hrane otpacima ljudske hrane. Oni će onda morati da se redukuju toksinima (a što će nekome opet doneti zaradu). Ali, i teške bolesti.

I stav koji kod nas nameće Pasterov zavod u Novom Sada, koji je već decenijama centar distribucije antirabičnih toksičnih vakcina,  veoma je rigidan. Tako njegov stručnjak za zoonoze dr Dušan Lalošević zastupa  mišljenje da se svaki ozbiljan (?)  ugriz mačke (i psa) mora smatrati besnilom dok se ne dokaže suprotno (!).

Najvažnije u poslu ovog zavoda je da se što više vakcina preko njih distribuira i da na računu Zavoda završi novac od korisnika zdravstvenog osiguranja i vlasnika pasa. Skoro svaki naslov u novinama pokazuje njihovu “zabrinutost” zbog malih i nedovoljnih količina seruma i vakcina ili pak nestašice, dok se “opasna bolest besnila “ nadvija nad Srbijom. (Koliko lisica, pasa i mačaka, toliko i besnila dok se ne dokaže suprotno, zar ne?). Ali, iako ovu svoju spasonosnu vakcinu distribuiraju već decenijama, besnila je sve više i više. Tako dr Lalošević kaže za list "Danas" (21.05.2010).  da povećane potrebe za antirabičnom zaštitom nastaju zbog širenja besnila na nove teritorije - pre 20 godina bila je praktično zaražena teritorija Vojvodine i deo istočne Srbije, a sada gotovo cela republika.

Pa ako vakcine deluju profilaktički da bi sprečile širenje zaraze, kako se besnilo stalno širi? Gde je tu logika, doktore? ?

O vivo eksperimentima i stručoj analizi istog doktora u vezi jednog slučaja trovanja antirabičnom vakcinom možete se uveriti ovde.

Na žalost, rigidni stručnjaci  koji žive od prodaje straha i vakcina  postali su najbesnije i najopasnije medicinske zveri.

Kontaminacija antirabičnim vakcinama koje u sebi sadrže toksične adjuvente i kojekakve proteinske forme nastavlja se i čitava Srbija pre izvesnog vremena praktično zasuta nekakvim antirabičnim toksinima. Pročitajte pažljivo šta su pobacali po Srbiji.

  LINK

                                        TEKSTOVI                                               ARHIVA

NEMAČKA NOVA MEDICINA - PRVI DEO

Piše:Ivona Živković

Rodonačelnik takozvane Nemačke (ili Germanske) Nove Medicine, dr Rike Gerd Hamer, tipičan je primer edukovanog lekara koji se, nakon dugogodišnje lekarske prakse i brojnih naučnih istraživanja, posebno vezanih za kancer, usudio da primeti da sa savremenom konvencionalnom medicinom i njenim alopatskim terapijama nešto nije u redu. Prosto rečeno – umesto da leči ona organizam truje, još više ga slabi i na kraju - ubija.

Dr Hamer je tako postavo novu medicinsku teoriju koju je potkrepio dokazima iz prakse na preko 50 000 slučajeva. Njegova teorija je urnisala konvencionalnu medicinu koja se već decenijama izučava na svim vodećim medicinskim školama u svetu.

I desilo mu se ono što se desilo nekoliko decenija ranije doktoru Vilhem Rajhu - proglašen je ludakom , oduzeta mu je dozvola za rad i završio je više godina u zatvoru. Za razliku od Rajha, koji je u zatvoru umro (ili je ubijen), Hamer je uspeo da preživi nekoliko atentata i danas je, koliko može, aktivan u odbrani svoje zvanično nepriznate, ali neosporene  naučne teorije.Njegova teorija Nove Medicine konačno dobija sve više poklonika i neki ugledni edukovani lekari širom sveta počinju da se interesuju za nju.

Ali, da bi smo bolje shvatili njenu suštinu moramo prvo pokušati da shvatimo ono što se ni na medicini ne uči, a to je - šta je zaista život. Zato ćemo napraviti jedno malo laičko i slikovito poređenje živog bića i mašine. Lako ćete uočiti kako savremena konvencionalna medicina (koja prvo proučava leševe) ljudski organizam tretira upravo kao mašinu, a ne kao živo biće.

ŽIVA BIĆA NISU MAŠINE

I automobil i čovek imaju mnoge slične osobine. Imaju mnogo funkcionalnih delova, mogu da se kreću i obavljaju neki rad, moraju stalno da se napajaju električnom energijom (prvenstveno elektronima iz atoma vodonika), prilikom rada se zagrevaju, a ako se pregreju moraju da zastanu i ohlade se.  Ako ostanu bez energije posustaju u radu i konačno stanu.

Možete li sad da zamislite da imate automobil koji je u stanju da kada  “vidi” da će ostati bez energije, sam ode do benzinske pumpe, za koju je “zapamtio” gde se nalazi (jer ste ga tamo već vodili više puta i “naučio” je da je to mesto gde se ide kada je u stanju bitno smanjene količine goriva u rezervoaru i “shvatio” je da će tamo biti ponovo napunjen energijom), sipa sam sebi gorivo, proveri u sebi i nivo ulja i sam ga dolije ako treba, proveri pritisak u pneumaticima, eventualno očisti svećice ili podmaže klipove u motoru, produva dizne ili čak preventivno sebi postavi filter za ulje i gorivo i sl. U slučaju nekog lakšeg fizičkog oštećenja, auto sam sebi može da ispravi limariju, zameni brisače i sijalice i uopšte u stanju je da se tako sam održava u perfektnom ili bar optimalnom voznom stanju. Kada bi takav automobil (ili bilo koja takva mašina) postojao on bi bio živo biće, jer karakteristika živih bića je upravo sposobnost da se sami održavaju, napajaju neophodnom energijom i sami repariraju u slučaju oštećenja.

Živa bića znaju da optimalno rasporede energiju kojom raspolažu i znaju da razlikuju vitalne organe od perifernih. Vitalne će uvek napajati energijom, a periferne mogu povremeno i da zaustave ili uspore u njihovom radu. Za ovakvo racionalno preraspoređivanje energije i reparaciju mozak kao kontrolni komandni centar ima na raspolaganju niz različiih programa koje je davno tokom evolucije memorisao i koje u određenim slučajevima aktivira po potrebi.

Automobil, pošto nije živo biće, to nije u stanju i o njemu mora da se brine čovek koji ga je i napravio. Sofisticiana tehnika je danas u stanju da automobilu da  mogućnosti da sam može da “oceni” sopstveno stanje “zdravlja”. U automobil se ubaci komjuterski program (koji je čovek takođe  napravio) koji  “zna” da uoči (tj. dijagnostikuje) simptome lošeg rada. Ali, kompjuter može samo da signalizira kvar, a reperacija se onda vrši odlaskom kod mehaničara koji fizički interveniše kako bi mašinu vratio u normalan (“zdrav”) režim rada. Sam od sebe automobil se ne može popraviti.

Ali, živo biće koji je stvoreno od Prirode, pošto je programirano da se samo održava, jer samo to je život, logično je i da se samo popravlja u slučaju lakih ili težih oštećenja. Upravo za popravku tih oštećenja, po doktoru Hameru,  postoje prirodni programi koje mozak (kod složenih organizama) aktivira i čitav proces se odvija u međusobnoj komunikaciji svih ćelija koje se podvrgavaju elektro-biohemijskom procesu koji preraspoređuje energiju, materiju (umnožava ili smanjuje broj ćelija u nekom tkivu) dodatno hidrira ili isušuje neko tkivo i sl. Ova reparacija kojom rukovodi mozak se manifestuje u donekle promenjenom  režimu rada čitavog organizma, a posebno može da se vidi na nekom organu koji možda nije direktno oštećen, ali je zbog reparacije nekog drugog organa, koji je pretrpeo teško fizičko oštećenje, stavljen na režim umanjenog protoka energije. Ovakvo odstupanje od normalnog rada nekog organa, savremena konvencionalna medicina vidi kao simptom  bolesti, a ne kao sasvim prirodnu manifestaciju reparacije.

S obzirom da su lekari danas podeljeni na specijalističke oblasti  gde svako gleda samo svoj organ (holistička medicina se i dalje svrstava u alternativnu medicinu) , svaki ovakav simptom “bolesti” dobija svoje stručno ime i opisuje se kao patološko stanje. Opisi promenjenog stanja u funkcionisanju nekog organa i njihovi nazivi (na latinskom) postali su tako medicinska literatura i nauka i pažljivo su sistematizovani  za potrebe medicinske edukacije. Lekari ih praktično na studijama uče napamet – kao pesmice. I svako se drži svojih "stihova".

Ako je bol prorodni signal koji nastaje kada mozak registruje neko oštećenje u organizmu, onda se po biološkoj logici nakon ovog alarma od mozga očekuje da reaguje i “nađe” rešenje koje bi dovelo najpre do ograničavanja oštećenje, a kasnije pristupilo reparaciji kako bi se život nastavio dalje. Dakle, bol u nekom organu nije signal koji je Priroda stvorila da bi organizmu naložila da hitno ode kod specijaliste na “tehnički pregled” pod rendgen i razne skenere.

Ali, svi ljudi u zapadnim civilizacijama već su naučeni od malih nogu da za pojavu bola kao simptoma “bolesti” dođu kod stručnjaka u belom mantilu koji će ovaj simptom stručno protumačiti i onda nastojati da ga eliminiše nekom hemikalijom ili fizičkim odstranjivanjem promenjenog tkiva ili čitavog organa. I to je alopatska medicina. Osnovna karakteristika alopatske medicine su tako militantne metode koje se svode na to da se nađe neprijatelj (obično neki mikrob ili virus), da se on izoluje fizičkim ili hemijskim napadom i da se po mogućstvu unište odnosno ubiju.

Ali tu nastaje glavni problem, jer je život suštinski neuništiv. Sve životne forme se menjaju, grupišu, razgrađuju se i ponovo stvaraju, ali je čestica života -protit, mikrozima ili bion - večna. To je odavno tvrdio još francuski biohemičar i lekar dr Antoan Bešam, a kasnije i Vilhem Rajh. Bešamov naučni rad je zataškan, a Rajh je ubijen.

EMOCIONALNI ŠOK KAO OKIDAČ ZA NASTANAK KANCERA

Doktor Rike Gerd Hamer je takođe pošao od ideje da je održavanje života ontogenetski princip na kome počiva čitava evolucija. Sve je u stalnom stvaranju i održavanju.Tako svaki složen organizam kao što je i ljudski nakon što je pretrpeo neko oštećenje nastoji sam da se zaleči. Dakle, ako se bol ili nefunkcionalnost nekog organa pojavi kao posledica procesa reparacije, onda se i medicinski tretman mora vršiti u skladu sa nastojanjem organizma da se zaleči, a nikako da se proces ometa ublažavanjem ili uništavanjem simptoma. I to je suština filozofije dr Gerda Hamera. Ali, zamislite sada šta se događa u čitavom organizmu kada se pokrene prirodni program reparacije karakterističan za živa bića, a jedna njena biološka manifestacija koja je protumečena kao simtom “bolest” postane meta militantnog medicinskog tretmana farmaceuticima ,koji su za organizam svi toksini i od kojih on po prirodi nastoji da se oslobodi i zaštiti.

Mozak to tumači kao novo oštećenje i možda obustavlja započeti program reparacije, pa hitno aktivira drugi program, takođe za reparaciju, ali ovog puta složeniji. On, na žalost ima i još izraženije manifestacije u tkivima, pa “stručnjaci”  belom tumače da je došlo do još većeg pogoršanja bolesti. Kreću sa još jačim hemijskim terapijama, invazijama na tkiva i zbog ovog novog napada mozak pokreće sve veći i veći broj programa za reparaciju jer ni jedan nije u stanju da se sprovede do kraja. Čitav organizam tako vremenom slabi i gubi energiju jer sada čitav učestvuje u programima  reparacije grozničavo se boreći za održanje života, dok ga “lekar” kao “majstor–kvariša” besomučno truje i u tome konstantno remeti.

Ako vam ovo deluje sumanuto , ali  logično, vi ste već shvatili šta je život, a šta radi konvencionalna alopatska medicina.

Borba sa kancerom nije ništa drugo do borba sa jednom drugačijom formom života. Iz ove borbe, na žalost kanceri izlaze kao pobednici, a čitav organizam se energetski razori i mora da se razgradi na sastavne energetske čestice. To nazivamo smrt.

Naravno, ne krivimo za ovo lekare , jer su tako naučeni u školi i naterani od strane svetskog medicinskog establišmenta da tako postupaju ako žele licencu za lekarsku praksu. A, dr Hamer je upravo ovom veoma povezanom medicinskom i farmaceutskom establišmentu, zadao težak udarac.

A da postavi svoju teoriju Nove Medicine Hamera je naterao životni splet okolnosti. Vernici bi rekli “božja volja”.

"BOŽJA VOLJA" KREIRA HAMEROVU TEORIJU

Rike Gerd Hamer je rođen 1935. u Nemačkoj gde je istovremeno studirao i medicinu i teologiju u Tibingenu. U svojoj 22. godini je završio teologiju, a u 26. je dobio licencu za lekarsku praksu. Radio je na različitim univerzitetskim klinikama u Nemačkoj od 1963. do 1986. kada mu je licenca sudskom presudom oduzeta. Specijalizaciju iz interne medicine je završio 1972. i od tada je radio najviše sa kanceroznim pacijentima na klinici u Tibingenu, dok je istovremeno radio privatno na inovacijama medicinskih instrumenata. Tako je konstruisao hirurški skalpel koji je sekao 20 puta oštrije nego oštrica žileta i poznat je kao Hamerov skalpel.Konstruisao je i posebnu testeru za kosti koja se primenjuje u plastičnoj hirurgiji, kao i sto za masiranje koji se automatski oblikuje po telesnim oblinama pacijenta.  Patenti od ovih inovacija su mu doneli novac, pa se preselio u Italiju gde je po sirotištima počeo da leči besplatno.

Preokret u njegovom životu nastao je 1978. kada je njegov devetnaestogodišnji sin Dirk, koji se na moru odmarao na porodičnoj jahti, greškom ubijen. Ubica je bio niko drugi do lično princ Viktor Emanuel od Savoje, sin poslednjeg italijanskog kralja. Princ od Savoje je bio na svojoj jahti kada je otkrio da mu je neko odvezao gumeni čamac. Noblmen je odmah uzeo svoju pušku i krenuo u obračun sa kradljivcem. Čamac je našao privezan za drugu jahtu pa je pucao na čoveka u čamcu, ali ga je  promašio. Metak je, međutim, pogodio u nogu Dirka koji je bio na susednoj jahti ili čamcu. Nakon četiri meseca i amputacije noge, Dirk je umro.

Incident je propraćen i teškim sudskim procesom, kojim je princ simbolično osudjen samo zbog nelegalnog posedovanja oružja.

Za doktora Hamera i njegovu ženu je ovo bio izuzetan emocionalni šok. Veoma brzo dr Hamer je i sam dobio rak testisa, iako nikada u životu nije imao nikakvih zdravstvenih problema. Tako je počeo veoma intenzino da razmišlja nije li ovaj emocionalni šok na neki način aktivirao proces umnožavanja kanceroznih ćelija kod njega.

Kako je u to vreme radio kao glavni internista na klinici za kancer u Minhenu, počeo je da proučava istorije bolesti svih kanceroznih pacijenata i da ih poredi sa svojim nalazima. I otkrio ne neke frapantne sličnosti.Naime, svi pacijenti su pre pojave kancera takođe imali neki stresan i dramatičan doživljaj, većeg ili manjeg intenziteta, u svakom slučaju neočekivan. Polazeći od pretpostavke da se svi doživljaji u telu registruju u mozgu, Hamer je analizirao i sve CT snimke mozga (rađene kompjuterskom tomografijom) i sve ih je uporedio sa svojim. Ono što je našao sve je iznenadilo. Na svakom CT snimku on je uočio nešto što se očitavalo  kao niz koncentričnih prstenova nalik krugovima u vodi koji se formiraju nakon ubacivanja kamenčića.

Ova lezija koju je na mozgu registrovao CT skener bila je kod različitih pacijenata na različitim lokacijama i različitog intenziteta, ali je uvek bila tu sa karakterističnim koncentričnim krugovima.

Zanimljivo je što su lekari koji su čitali CT nalaze i ranije ove koncentrične prestenove  uočavali, ali su mislili da se radi o veštačkoj tvorevini koja je nastala u samom aparatu pa ovom nisu pridavali poseban značaj.

Pozvani su inženjeri iz Simensa (čiji je aparat bio u upotrebi) i napravljeno je više različitih snimaka iz više uglova i ova lezija se uvek videla na istom mestu. Tako je ovo žarište vidljivo na CT-u dobilo ime Hamerovo žarište ili HH (Hemer herde).

Ono što je dalje uočio to je da je lokacija na mozgu ove lezije uvek bila u regionu mozga koji je u korelaciji sa organom na kome se stvorio tumor ili ulcer, odnosno uvek se radilo o organu čiji je rad kontrolisao taj deo mozga.

Doktor Hamer je tako počeo da razmišlja da u stvaranju kancera možda aktivno učestvuje baš mozak i to na neki način kao medijator između psihe (zapravo uobličene energije), preko određenog  regiona u mozgu i organa na kome se manifestuje bolest, u ovom slučaju kancer. A glavni okidač koji pokreće ovakav program u mozgu, koji i jeste komandni centar za sve organe i tkiva,  može biti upravo energetski konflikt koji je nastao  nakon nekog iznenadnog šoka ili emocionalnog stresa.

Energetski konflikt tako može biti svaki sukob koji nastaje u prirodnom protoku energije koja se, kroz svaki živi organizam, kreće najverovatnije u obliku većih i manjih vorteksa i koji su međusobno povezani i sinhronizovani kao zubčanici na časovniku. Da postoje glavni energetski točkovi (čakre) znala je još drevna nauka.

DVE FAZE RADA ORGANIZMA KAO OSNOVNI BIOLOŠKI PRINCIP

Tako se i danas zna da su sve biohemijske reakcije u organizmu posledica ovog energetskog protoka, ali farmaceutski biznis ovaj elektro- biohemijski proces uporno svodi samo na proučavanje biohemijskih reakcija jer mu je samo to u interesu. Ubacivanjem određenih medikamenata (hemikalija) u ovaj sistem određene biohemijske reakcije se remete, a simptomi “bolesti”, koji su često neprijatni, na taj način se  minimiziraju ili nestaju. Lečenje koje bi se zasnivalo samo na ispravljanju energetskih tokova, koji su došli u konflikt, nije prihvaćeno kao adekvatna terapija u konvencionalnoj medicini i smatra se alternaivnom medicinom. To što neki bioenergetičari imaju uspeha u lečenju raznih bolesti, očito nije slučajno.

Ovaj energetski konflikt nije u fizičkom smislu ništa drugo do trenutni strujni prekid i on se, kako je to uočio dr Hamer, registruje u ljudskom organizmu istovremeno na tri nivoa – u psihi, u nekom delu mozga i u organu kojim upravlja pogođeni deo u mozgu. I to se događa istovremeno.

Takav strujni prekid (kurcšlus) zbog konfliktnog šoka deluje upravo kao okidač za program koji će mozak  kasnije pokrenuti u cilju reparacije i dr Hamer ga je nazvao Dirk Hamerov Sindrom (u znak sećanja na svog sina ) ili skraćeno DHS. Program reparacije ima za cilj najpre da razreši nastali konflikt, a zatim da otkloni nastala oštećenja. I on je aktivan sve dok se u organizmu ne uspostavi normalan energetski i biohemijski balans. Dok se to ne dogodi, pojedini organi odnosno tkiva u organizmu, koja su obuhvaćena programom reparacije, ispoljavaju neke karakteristične promene i one mogu biti u formi kancerizacije (umnožavanje ćelija) ulceracije (uništavanje ćelija) ili neke hipofunkcije. A upravo sve ovo konvencionalna medicina vidi kao manifestaciju bolesti.

Do ovog zaključka doktor Hamer je došao tako što je prvo uočio da čitav organizam pravilno  funkcioniše samo ako se adekvatno napaja energijom i to se reguliše sistemom napajanja koji radi u dve faze, a promenu faze rada (uključivanje i isključivanje) vrši autonomni nervni sistem koji je u medicinskoj literaturi zbog toga podeljen u dva dela i nazvan simpatički i parasimpatički. Radi se zapravo o jedinstvenom sistemu.

Prvi način rada (simpatički) aktivira simpatikotonične procese u organizmu , a drugi (parasimpatički) vagotonične koji se odvijaju preko vagus nerva. Preko dana i u vreme potpune aktivnosti organizma uključen je simpatički režim rada, a noću u vreme odmora i spavanja, ali i bolesti odnosno reparacije, parasimpatički. Pravilno smenjivanje rada ove dve faze u životu svakog čoveka se naziva normotonija ili prirodni životni bioritam, a on se veoma precizno po poklapa sa smenjivanjem dana i noći. Grafički se ove dve faze rada mogu prikazati kao elektromagnetni talas koji ima breg i dolju.

 I ljudski organizam se napaja električnom energijom baš kao i sve u svemiru. Električnu energiju živa bića uzimaju iz specifično strukturisane vode koja može da je uskladišti. U trenutku kada nastane konfliktni šok, autonomni nervni sistem uključuje se odmah u simpatikotoniju (povećano stanje stresa) u nameri da snabde oganizam sa više energije kako bi on bio u stanju da što pre reši konflikt i spreči da neki organ ostene bez energije. Ovo uključivanje u pojačanu simpatikotoniju se vrši komandom iz onog dela mozga koji uopravlja organom gde je došlo do energetskog konflikta. Razlog zašto su ovi specifični konflikti odražavaju na određenu regiju u mozgu, po dr Hameru,  leži u tome što su se ovakve aktivnosti živih organizama stvorile u jednom  veoma primitivnm stadijumu života, da bi se kasnije sa evolucijom, odnosno usložnjavanjem organizama usavršavale i preoblikovale u sve složenije aktivnosti , ali uvek sa jednim ciljem - a to je da organizam održavaju u životu. To je naučena borba za opstanak. Da nema nje, ne bi bilo evolucije, ne bi nikada mogla da nastanu tako složena živa bića kao što je čovek.

Informacije o tome ne nalaze se zato u našoj svesti (bar još ne), već u onom veoma primitivnom delu mozga kojim upravljaju instikti. Imajte u vidu ovde i endosimbiotsku teoriju, koja kaže da je ljudski organizam veoma složena kolonija bakterija – mitohondrija koje su izgradile sebi proteinske kućice (ćelije) i razvile veoma složen sistem organizacije života (grad – državu). I to je složen sistem tkiva koja tvore složen živi organizam. Da bakterije kao kolektiv nisu naučile kako da se održavaju, hrane, brane i repariraju nakon oštećenja- nikada ovako složenih formi života ni ne bi bilo. Da su bakterije u stanju da pamte i da uče, dokazalo je već više veoma ozbiljnih naučnih radova.

Dakle, svaka regija u mozgu i u starom (primitivnom) i u novom delu mozga (kori velikog mozga) formirana je tako da zna da na svaki konflikt tj. kvar koji nastane u nekom delu tkiva odmah odgovori slanjem određenih informacija svim ćelijama unutar sistema. Tako je najstariji deo mozga ( produžena moždina i mali mozak)programiran za održavanje rada osnovnih životnh funkcije  kao što su disanje, rad srca, uzimanje hrane, repodukcija, dok je najmlađi deo mozga (kora velikog mozga) koncentrisana na komunikaciju sa spoljnom sredinom i odbranu teritorije. Samo on može da vidi i čuje spoljni svet .Tako je suština u primeni Nemačke Nove Medicine da se shvati biološki značaj konflikta  i da se shvati kakve posledice on može da izazove u trenutku kada ga organizam registruje, kada nastoji da ga razreši i najzad kada preduzima mere da izvrši reparaciju (izlečenje) oštećenog tkiva ili čitavog organa.


To je , po doktoru Hameru, jedan sasvim prirodan proces i samo priroda koja je organizam i stvorila može i da ga popravlja. Zato Nova Medicina nastoji da ga u tome podrži, a ne da se u taj proces upliće  (kao što to čini alopatska) ubacivanjem medikamenta koji proces remete, izazivajući nove konflikte i nova oštećenja.
Hamer je još zaključio da svaki poremećaj zato ima dve faze u kojima se manifestuje (u skladu sa dvofaznim bioritmom): prva je konfliktana aktivna faza koju karakteriše emocionalni (energetski) stres, a manifestuje se hladnim ekstremitetima, nedostatkom apetita, nesanicom.
Pod uslovom da organizam reši ovaj konflikt, nastaje druga faza, a to je izlečenje. Ove dve faze se tako mogu razlikovati kao hladna i topla manifestacija u poremećenom radu organizma. Da se bolesti podele na “hladne” i “tople”  znali su lekari još pre više stotina godina. Ova druga faza,  “topla” faza predstvalja zapravo mnogo teži proces i manifestuje se zamorom, groznicom, temperaturom, upalama, infekcijama itd. Ali to je upravo proces izlečenja.

Dakle, povišena temperatura nije bolest već saveznik organizma u lečenju tj. reparaciji

 

                                        TEKSTOVI                                               ARHIVA

NEMAČKA NOVA MEDICINA - DRUGI DEO

Piše:Ivona Živković

Na osnovu ovih zaključaka dr  Hamer je postavio svoju teoriju o Pet bioloških zakona Nove medicine, a sva njegova otkrića su u potpunom skladu sa prirodnim zakonima embriologije i sa logikom evolucije.

PET BIOLOŠKIH ZAKONA DR HAMERA

Prvi zakon
je takozvano “Gvozdeno pravilo” i kaže: Sve ozbiljne bolesti potiču od šokantnog događaja
koji je jedinka iskusila kao nešto veoma teško, izrazito dramatično i izolovano. Sadržaj psihološkog konflikata određuje lokaciju na kojoj se pojavljuje fokus konflikta i to je ono što se vidi na CT snimku kao niz koncentričnih prstenova nazvan HH. Ovo mesto je uvek u korelaciji sa nekom lokacijom u organizmu i na tom mestu u tom tkivu će se razviti simptomi bolesti. Dalji razvoj konflikta određuje i dalji razvoj lezije u mozgu (fokusa nazvanog Hermanovo žarište) i razvoja bolesti u tkivu nekog organa.

Drugi zakon
(definiše postojanje dve faze bolesti) i kaže: Pacijent koji još nije rešio konflikt je u prvoj aktivnoj konfliktnoj fazi, gde simpatički nervni sistem preovlađuje i efekat se očituje padom energije). Ako pacijent uspe da reši ovaj konflikt , ulazi u drugu fazu – fazu lečenja  (reparacije) u kojoj parasimpatički nervni sistem preovlađuje , i tada se manifestacija ove aktivnosti dijagnostikuje kao “topla bolest” ( to su reumatske, infektivne, alergijske i sl. bolesti). Ova druga faza, zapravo faza lečenja, iziskuje mnogo više rizika, i pravo kompletno izlečenje nastaje tak na završetku ovog čitavog procesa.  U određenim okolnostima, nerešavanjem konfikta već samo njegovim snižavanjem na novo prihvatljiv za život, može često biti bolje nego suočaanje sa drugom fazom, tj. potpunim izlečenjem. (Ovde se verovatno radi o teškim zapaljenski procesima ili često degenerativnim bolestima kada organizam “reši” da neki organ potpuno izbaci iz upotrebe).

Treći zakon
(ontogenetski sistem tumora i ekvivalentne bolesti) kaže:  Napredak neke bolesti je prvenstveno kontrolisan iz mozga i to ili iz “starog mozga” (produžena moždina i mali mozak” ili iz “novog mozga”  (velikog mozga).

“Stari mozak” upravlja primitivnim procesima, a “novi mozak”se bavi društvenim i teritorijalnim pitanjima čitave jedinke u odnosu na spoljni svet. Tako se određeni emocionalni konflikti, kao što je na primer psihološki konflikt odvajanja, sukob identiteta ili  teritorijalni sukob  ili doživljaj obezvređivanja manifestuju kao Hamerovo žarište u tom delu mozga i aktiviraju se onda signali koji se šalju u tkivo koje je vezano za taj moždani region. Ovo su takozvane psihosomatske bolesti.

Na primer psihološki profil ljudi koji su u dugom periodu nesposobni da pobegnu od situacije koja ih psihički uznemirava i ne odgovara im, ili ne mogu da održe ono što im odgovara ili  ne mogu da se zaustave u emotivnoj uzemirenosti kad je to poželjno, i  jednostavno ne znaju šta da rade i kako da reše neki problem i donesu odluku,  stvaraju energetski koflikt u organizmu koji se biološki može pojaviti sa simptomima multiple skleroze ili paralize.

Srčani infarkt je posledica grozničave borbe za teritorijom ili nekim njenim sadržajem, kao i osećanjem teritorijalne ugroženosti. Doktor Hamer je tako priložio čitavu listu raznih tipova emocionalnih konflikata i preciozno definisao koji simptomi bolesti od njih mogu nastati.

Sledeći embriološke principe nastanka tkiva iz zametka dr Hamer je definisao i tok napretka bolesti i vrstu tkiva na kome će se razviti tumor ili ulcer aktiviran iz rejona gde je uočena lezija HH u mozgu. U zavisnosti da li je lezija nastala u ektodermu, endodermu ili mezodermu može se tačno definistai tkivo koje će biti pogođeno bolešću.

Tako konflikt čiji se fokus u mozgu nalazi u poduženoj moždini (koja kontroliše tkiva koja nastaju iz endoderma) ili veliki mozak (koji kontroliše tkiva nastala iz mezoderma) pokazuju umnožavanje ćelija u aktivnoj fazi konfikta (to je rast tumora), ali i destrukciju tako nastalog tumora u drugoj fazi - fazi lečenja.

Konflikti koji nastaju u velikom mozgu i pogađaju ostatak mezoderma i iz njega nastala tkiva i sva ona koji su nastala iz ektoderma) manifestovaće se kao ćelijsko propadanje (nekroza i ulceri) ili će se manifstovati kao hipofunkcija u aktivnoj fazi, dok će u fazi lečenja doći do popravke i popunjavanja oštećenog tkiva (što takođe može biti dijagnotikovano od strane lekara kao tumor).

Hamer je tako jednostavno, uvažavajući činjenicu da su psiha, tkivo i mozak jedinstven sistem, mogao na osnovu samo jednog poznatog paratemtra, a to je CT snimak mozga, da dijagnostikuje stanje čitavog organizma. Evo šta je sam izjavio u jednom intervjuu: „Nakon jednog predavanja koje sam imao u Beču, maja 1991. kolega lekar mi je dao snimak  CT mozga jednog svog pacijenta i pitao me da otkrijem na osnovu toga njegovo organsko stanje i koje konflikte ima. Bilo je tada prisutno  dvadeset kolega od kojih su neki bili radiolozi , a neki CT specijalisti. Od tri nivoa (koja simultano pogađa Dirk Hamerov Sindrom), ja sam imao samo nivo mozga. Od tog snimka bio sam u stanju da dijagnostikujem karcinom u stanju krvarenja u bešici  koji je bio u fazi zalečivanja, stari karcinom prostate, dijabetes, stari karcinom pluća  i senzorsku paralizu jedne specifične regije u organizmu i naravno odgovarajuće konflikte. Kolega koji mi je da CT snimak je ustao i rekao: ’Čestitam gospodine Hamer. Pet dijagnoza -pet pogodaka. To je tačno ono što pacijent ima i vi ste tačno ustanovili šta on ima sada i šta je imao pre. Fantastično!’Jedan radiolog mi je rekao: ’Od sada sam ubeđen u vašu metodu. Kako ste pogodili da ima krvarenje karcinoma u bešici? Nisam ništa našao na CT-u’.

Da iz CT snimka pogodi oštećenja u čitavom organizmu, doktor Hamer je bio u stanju jer je napravio kartu moždane mase i odgovarajućih organa i tkiva. Ovui kartu su , na žalost, neki naizgled sledbenici Nove Mdeicine loše kopirali, pa se dr Hamer od mnogih ovakvih praktičara često ograđuje.

Četvrti  zakon
(ontogenetski sistem mikroba) kaže da: Mikorobi nisu uzročnici bolesti ali se koriste u organizmu i njihov rad koordiniše takođe mozak kako bi  optimizovao fazu lečenja, pod uslovom da su određeni mikrobi na raspolaganju kada je to potrebno.

Gljivice i mikobakterije rade na tkivima koji potiču od endoderma, kao i na nekima koji potiču od  mezoderma. Bakterije rade na svim tkivima izvedenim iz mezoderma dok se virusi pojavljuju na  onima izvedenim iz ektoderma. Dr Hamer smatra da mikrobi zapravo imaju veoma važnu ulogu u lečenju, i ne misli da su oni štetni po organizam kao što to tvrdi pogrešna teorija Luja Pastera.

Peti zakon (“Suština”): Konfiklana aktivna faza i faza izlečenja nakon konflikta, kako je gore opisano, sačinjavaju “prirodne programe posebnog značaja” koji su razvijeni za vreme evolucije vrsta i bez prestanka funkcionišu i u slučaju raznih stresova i posebno u slučaju kratkotrajnog prestanka energetskog napajanja.

NE PANIČITI ZBOG DIJAGNOZE KANCERA!

Tako po dr Hameru, bolesti u onom smislu kako ih tretira savremena alopatska medicina zapravo i ne postoje već sve ove manifestacije koje su definisane kao “bolesti” predstavljaju prirodno programiranje organizma (sinvolles biologisches Sonderprogramm) sa ciljem održavanja života. Tom programu pripadaju i tvorevine kao što su bakterije, gljivice i virusi. Dodajmo ovde da su virusi samo deo genskog materijala koji se ne nalazi u jedru ćelije, kako to tvrdi i nemački virusolog dr Stefan Lanka.

Sve razne vrste supstanci za koje se tvrdi da izazivaju kancer ispada da ga ne izazivaju, već ga komplikuju, često veoma teško, a to su po dr Hameru, pre svih hemijske supstance i postupci koji se koriste u lečenju kancera. Najgore su upravo hemoterapija i X-zračenje. I to je težak paradoks savremene medicine.

Što je još zanimljivije dr Hamer je otkrio da  pojavi metastaza u organizmu prethodi emocionalni stres koji dožive oni koji se suoče sa dijagnozom kancera kao veoma “teške i  smrtonosne bolesti”. To je trenutak kada kancerozne ćelije počinju da putuju preko arterija, a što se nikada ne događa odmah na početku stvaranja kancera. Hamer tvrdi da životinje nikada ne dobijaju metastaze jer ne razumeju dijagnozu – “VI IMATE KANCER!”

Zato za onoga kome je dijagnostikovan rak ništa nije gore od straha i panike koja ga u tom trenutku obuzme. A da strah i panika od otkrivanja raka budu prisutni kod ljudi širom sveta izgleda najviše doprinose mediji puni priča o borbi savremene medicine sa ovom “opakom bolešću”. Istovremeno  građani se neprekidno upozoravaju da je veoma važno da redovno vrše preventivne preglede radi “ranog otkrivanja bolesti”.

Ali, po doktoru Hameru formiranje tumora predstavlja prirodan proces reparacije tkiva i on se događa u životu svakog čoveka i predstavlja urođen prirodni program samoodržavanja. Možete li da zamislite koliko ljudi na svetu je u svom organizmu razvilo tumor, a da zato što nisu “na vreme” otišli kod lekara na razne skrininge, nikada nisu ni saznali da ga imaju ili su ga imali.

“Što se tiče dijagnostikovanja kancera, tvdi dr Hamer, “oko 40 procenata rutinskih pregleda otkriva stare učaurene tumore, koje treba ostaviti i ne dirati ih. Ukoliko ovakva dijagnoza prouzokuje nove stresove, kao što je to stres izazvan strahom od bolesti ili smrti, treba se odmah usredsrediti na ove konflikte. U svakom slučaju, nikada ne treba paničiti ili strahovati od “metastaziranja kanceroznih ćelija”.

Hamer takođe tvrdi da tumor mozga zapravo ne postoji jer se ćelije u mozgu nakon rođenja više ne mogu umnožavati. Ono što se na skeneru vidi i što su lekari ranije često otkrivali kao tumor zapravo je bezopasno vezivno moždano tkivo sačinjeno od glija ćelija, koje se javljaju u drugoj fazi izlečenja na mestu Hamarovog žarišta, kada koncetrični krugovi na CT snimku počinju da blede i pretvaraju se u mrlju. Ovo vezivno moždano tkivo počinje da ispunjava  prostor u kome je nastala HH lezija. Na tom mestu zato nastaje povećana čvrstina tkiva, i to ne izaziva tegobe sve dok organizam ne doživi novi konflikt na istom mestu. To se na CT snimku može obojiti belom bojom i jasno se vidi. Na žalost, hirurzi su skloni da to fizički uklanjaju i pacijenta oslobode bolova, ali time naprave nova oštećenja. Dakle, očito je da se u lečenju kancera mora prvo poći od rešavanja energetskog konflikta. Zanimljivo je da se uglavnom sve alternativne terapije (o kojima smo ranije pisali) koje su se pokazale uspešnima u fizičkom smislu svode na ubacivanje elektrona u kancerozne ćelije (koje rade anerobno) i to iz kiseonika.

PRVI KORAK U LEČENJU KANCERA JE RAZREŠENJE KONFLIKTA!

S obzirom da je lečenje simptoma uvek srazmerno intenzitetu trajanja konflikta u aktivnoj konfliktnoj fazi, treba uvek nastojati da se konfikt reši što je pre moguće i organizam upravo to nastoji sam da uradi.

Ukoliko konflikt ne može da se razrešiti zbog postojanja prinude, na primer dugotrajne jake emocionalne nestabilnosti, umanjivanje njegovog intenziteta je najvažniji korak. Ekstremno aktivan konfikt koji dugo traje - lišava telo energije do nivoa kada organizam propada i jedinka umire od onoga što se naziva kaheksija. Narod za mršave ljude u terminalnoj fazi bolesti jednostavno kaže – izjeo ga rak.

Za vreme aktivne konfliktne faze uglavnom se ne uočava nikakva fizička promena u organizmu koja bi se mogla okarakterisati kao simptom bolesti. Simptom se pojavljuje tek u drugoj fazi, u fazi zalečivanja.

Na primer, kanceri koji se razvijaju za vreme prve faze, kao kancer pluća, žlezdani kancer dojke, jetre, pankreasa itd. obično detektuju samo prilikom rutinskog pregleda  (PSA  test, mamogrami, Pap test) kroz takozvano “rano skeniranje” ili medicinskim pretragama koje imaju zadatak da nešto pronađu. Ali sva takva skeniranja, rendgenska snimanja i sve druge vrste pregleda (skopia) mogu u stvari biti okidač novog stresa, koji ima za posledicu stvaranje novog konflikta, jer i samo suočavanje sa pregledima
u emocionalnom smislu može izazvati konflikt zbog zabrinutosti,  straha od mogućeg pozitivnog nalaza, straha od smrti  i sl. Svi ovi stresovi tako vode stvaranju novih kancera.

Opšti pad energije, umor, glavobolje, otok, zapaljenje, groznica, zagnojenost itd. su sve to naznake da je neki postojeći konflikt rešen i da je sada organizam u fazi izlečenja prirodnim procesom. Tako većina “bolesti” (kako to savremene medicina tumači) uključujući i intraduktalni kancer dojke (na koji otpada oko 25 posto svih kancera dojke) , materice, kancer bronhija ili non-Hočkin lifom tretiraju se surovom alopatskom medicinom i medikamentima, kada su već u procesu samoizlečenja.

CITOSTATICI UBRZAVAJU RAST TUMORA

“Hemoterapija i radijacija su tako veoma brutalni napadi na organizam koji sam nastoji da se reparira i zaleči i on se tako emocionalno (energetski) batrga napred i nazad između nade i panike i to je najteža situacija za pacijenta i izaziva mnogo teže komplikacije”, trvrdi dr Hamer.

“Hirurško odstranjivanje tumora se preporučuje samo ako vitalni nervi, arterije ili drugi putevi za snabdevanje ili eliminaciju otpadnih produkata su pogođeni, na primer opstrukcija creva, žučne kese ili dušnika. Ovo se događa u 15 do 20 posto slučajeva i to su i jedini slučajevi kada tumor vodi do komplikacija. Učaureni (inkapsulirani) tumori koji se ne mogu sami razgraditi zbog odsustva neophodnih mikroba, mogu biti uklonjeni hirurški, ukoliko pacijentu smetaju, savetuje dr Hamer.

Što se tiče korišćenja medikamenata  doktor Hamer smatra da se moraju koristiti samo kada imaju efekat koji je u skladu sa onim što organizam sam nastoji da učini kako bi se izlečio.  Davanje medikamenata sa simpatikotoničnim efektom koji tonus oganizma ubrzavaju i podižu krvni pritisak pojačava konfliktativne simptome (produžava konfliktu aktivnu fazu i čak je pojačava) dok medikamenti sa vagotoničnim efektoma čine suprotno. Dakle, očito je da  “za vreme konfliktno aktine faze, pacijent treba da dobija samo “vagotonične” lekove koji smanjuju stanje stresa.

Po doktoru Hameru, antiobiotici ometaju ili potpuno prekidaju prirodnu reparaciju koju obavljaju neki mikrobi na određenom organu. Naime, svi antibiotici, kortizon, antihistaminici i antinflamatorni medikamenti  su simpatikotonični medikamenti sa stimulativnim efektom. Kad se koriste za vreme faze izlečenja (vagotonične) oni očito ometaju ili prekidaju prirodan proces izlečenja.

Simpatikotonični medikamenti su ipak preporučljivi u slučaju intenzivne faze lečenja sa potencijalno ozbiljnim komplikacijama, posebno za vreme kriza nalik epileptičnim, naglašava dr Hamer.

Da dodamo i jednu zanimljivost koja nije vezana za dr Hamera, a to je da nikotin iz cigara deluje antiinflamatorno, i to čini upravo preko vagus nerva. Zato nikotin i deluje umirujuce kod nervoznih ljudi. Zašto je onda toliko važno zabraniti pušenje, koje mnoge pod stresom očigledno smiruje? Ne dovodi li ovo one koji su postali ovisnici od nikotina u još jednu stresnu situaciju? Da li je to pravi razlog za opštu hajku na pušače, pošto dokaza da cigarete izazivaju rak- nema?

Davanje medikamenata, kao i herbalnih dodataka ili hranjivih dodataka, po dr Hameru, mora da bude uvek u skladu sa time u kojoj je fazi organizam- da li  aktivnoj konfliktnoj fazi ( koju nastoji da reši i ) ili u fazi reparacije nakon oštećenja.

Sedativi i trankvilajzeri koji se uzimaju u dugom periodu mogu da postojeći aktivni konflikt premodelišu tako da on postane odložen konflikt. Oni drastično umanjuju motivaciju i ukupnu energetsku snagu organizma neophodnu da se konflikt razreši.

Svi citostatici su otrovni simpatikotonični agensi. Oni ubrzavaju rast tumora koji se razvija za vreme aktivne – konfliktne faze.  Istovremeno  oni umanjuju elastičnost moždanog tkiva koje je uključeno u proces lečenja i stvrdnjavaju ga.  Preko  hemo tretmana moždani otok se naizmenično skuplja i širi i konačno, ovaj “harmonikaški” efekat može dovesti do cepanja moždanog tkiva sa ozbiljnim posledicama.

Tretmani X-zračenjem takođe imaju citotoksičan efekat. Ukoliko zračen  organizam uspe da se oporavi od ovakvog tretmana videćemo u njemu leukemiju i to biološki izaziva efekat samosmanjivanja koji uključuje i kosti.

Jedna od najstrašnijih stvari u savremenoj medicini kod obolelih od kancera je davanje morfijuma: “Samo jedna injekcija morfijuma data pacijentu u najdubljoj fazi vagotonije može biti fatalna. On izaziva promene u mozgu, parališe creva i kompletno onemogćava funkciju reparacije tako što jednostavno onemogućava funkcionisanje čitavog organizma pošto slabi njegov životni nagon”.

“Bolovi u toj drugoj fazi reparacije su stvari dobar znak, znak oporavka, ali konvencionalna medicina to ne shvata tako , već to vidi kao približavanje smrti. I pomoću mofijuma pomaže organizmu da umre. I zaista veoma brzo, organizam tako tretiran umire, ali ne od raka već od “leka”, tvrdi doktor Rike Gerd Hamer.

MEDICINSKI ESTABLIŠMENT NE PRIHVATA NOVU MEDICINU

Ovakvim svojim tvrdnjama i načinom tretmana pacijenata (kojih je  kod doktora Hamera bilo sve više ) on je zadao težak udarac farmakobiznisu koji na savremenim bolestima zarađuje stotine milijardi dolara godišnje. Gerd Hamer je zapravo u potpunosti negirao samu suštinu lečenja kakvu nastoji da spovodi već decenijama alopatska medicina iza koje danas stoji Svetska zdravstvena organizacija i čitav međunarodni medicinski establišmment. I to moćni farmakobiznis nije mogao da podnese.

Kada je dr Hamer 1982. hteo da na univerzitetu u Tibingenu (u Nemačkoj) predstavi svoju naučnu teoriju (sa svim naučnim referencama i dokazima koje je prikupio) – odbijen je bez obrazloženja. O njegovim naučnim tezama nisu heli ( nisu smeli) da daju nikakvu zvaničnu ocenu.  Jedno vreme su čutali, a onda je univerzitetski komitet od doktora Hamera tražio da se odrekne svojih teza pod pretnjom da će raskinuti sa njim ugovor o radu. Ovakva ucena je bila bez presedana u istoriji univerziteta.

Hamerove teze niko naučno nije opovrgao. Pošto nije hteo da se odrekne svog rada, dobio je otkaz i ovorio je privatnu lekarsku praksu. Mediji su ga onda napadali zbog nastojanja da leči kancer - “opaku bolest” za koju se podrazumeva, valjda, da se ne može tako jednostavno lečiti. Posprdno su ga nazivali “doktorom za rak”, šarlatanom i kriminalcem koji naivne ljude zamajava i odvlači ih od pravog medicinskog tretmana koji bi im spasao život.

Ozlojeđeni pacijenti, koji su u njegovoj klinici videli jedini spas od smrti (nakon što su već prošli otrovne i invazivne tretmane alopatske medicine koja im nije pomogla), organizovali su se i pisali žalbu državnim organima zbog proganjanja doktora Hamera, ali je njihovo pismo vraćeno pošiljaocu sa naznakom- da ga je nemoguće uručiti (!)

Hamerova privatna klinika u Kacenolgenu (Katzenelbogen) je tako 1985. odlukom suda zatvorena, a pacijentima koji nisu želeli da je napuste, zaprećeno je hapšenjem.

Da bi mu oduzeli licencu i sprečili ga da dalje radi lekarsku praksu, po zakonu Nemačke, morali su da utvrde da je mentalno nesposoban za rad, pa je dr Hamer pozvan na psihijatrijski pregled. Pošto je on to odbio, “ugledni” psihijatrijski savet koji je bio sačinjen od “najistaknutijih nemačkih psihijatara” (kako ih je establišment rangirao) utvrdio je, bez pregleda, da je dr Hamer psihopata i da nije sposoban za racionalno rasuđivanje. Zaključak su izveli na osnovu toga što nije hteo da se odrekne svoje teorije (koju su oni protumačili čistom uobraziljom) i nije hteo da prihvati načine lečenja kancera koje je propisivala konvencionalna (alopatska) medicina.

Pošto je 1997. godine utvrđeno da je iako bez licence za rad dao trima osobama obolelim od raka medicinski savet, uhapšen je i stavljen 19 meseci u zatvor.

I tužilaštvo u Austriji je povelo spor protiv Hamera, ali je moralo da uvaži činjenicu da je od 6500 pacijenata obolelih od raka, njih 90 posto ostalo u životu i pet godina nakon njegovog lečenja iako su svi bili u teminalnoj fazi bolesti.

Pored dr Hamera, u Nemačkoj , Belgiji, Francuskoj i danas se vrši sudki progon svih zagovornika Nove Medicine, dok je samo sud u Španiji zaključio da nije na sudu ad utvrđuje koja je medicinska teorija ispravna , a koja nije. Tako se dr Hamer jedno vreme preselio u Španiju.

Ali, 2001. istaknuti neurolog Dr Tereza fon Švarcenberg, koja i sama  pripada nobl kruigovima javno se založila da se ova teorija ipak mora zvanično veoma ozbiljno preispitati, a samog dr Hamera u slučaju da se pokaže da je u pravu darivati Nobelovom nagradom. Ona je čak u svojoj knjizi i hemoterapiju u potpunosti osporila. Mediji su se tako našli u nedoumici kako da se posprdno odnose prema nekome iz valastelinskih struktura, pa su zaćutali. Ali, ne lezi vraže jer sve je to samo deo perfidne igre da se Nova Medicina ipak kako tako kompromituje i prevali na svoj kolosek. Tako su počele preko noći da nastaju brojne klinike koje prihvataju Hamerove teze i čak promoišu Novu Germansku Medicinu. Ali, samo dr Hamer zna da oni to rade na jedan pokvaren i iskrivljen način. Dr Hamer se zato od mnogih ograđuje raznim pismima preko Interneta, s obzirom da su mu glavni medicinski i populistički mediji nedostupni.

Kao svoje loše plagijatore naveo je: Biologie Totale / Total Biology ,Biogenealogy, Biodeprogramming, Biodecoding®, Quantum University, Meta-Medicine® , EPFX/SCIO (Biofeedback) ,NLP (Neuro-Linguistic Programming),NES (Nutri-Energetics System®),"Quantum Neurological Reset Therapy (QNRT) - ,Dr. John Turner, D.C. (Atlanta, GA), Dr. David Holt D.O. (Nevada).

Univerzitet u Trnavi (u Slovačkoj) prihvatio je ovu teoriju i uvrstio je u svoj nastavni program.

POSETITE SAJT: GERMANSKA NOVA MEDICINA

                                         TEKSTOVI                                               ARHIVA

ЈАВНО УПОЗОРЕЊЕ ГРАЂАНИМА СРБИЈЕ

Упозоравамо грађане Србије да су се на нашем тржишту појавили прехрамбени производи опасни по живот и здравље обележени знаком пирамиде и именом Codex Alimentarius.

        Наведени производи су се појавили на тржишту Србије незаконито, јер геноцидни Codex Alimentarius у Србији није усвојен, није ,,усклађен”, нити може бити, јер су одредбе Codex Alimentarius-а у супротности са Ротердамском и Копенхашком конвенцијом, чија је Србија потписница и које имају већу снагу од било ког закона.

        Било какво мењање или ,,усклађивање” закона да би се Codex Alimentarius почео примењивати у Србији је неприхватљиво док је Србија потписник наведених конвенција.

        Codex Alimentarius садржи обавезујуће одредбе о коришћењу вештачког говеђег хормона раста и антибиотика у свим врстама меса намењених људској исхрани, што ће имати несагледиве последице по здравље садашњих и будућих генерација. Све врсте прехрамбених намирница се по одредбама Codex Alimentarius-а морају зрачити да би дуже трајале, а не постоје безбедне дозе зрачења за људско здравље. У пољопривредној производњи Codex Alimentarius обавезује употребу једино генетски модификованог семена, а од 12 забрањених хербицида као најопаснијих хемијских средстава за заштиту пољопривредних производа, Codex Alimentarius на листу дозвољених једињења враћа седам, као ДДТ, линдан, малатион и друге отрове. Званичне препоруке Codex Alimentarius-а су смањиле минималне количине хранљивих материја у људској исхрани, тако да ће се у земљама које прихвате Codex Alimentarius, витамини, лековите траве (чајеви), корисни минерали бити забрањени у слободној продаји.

       Аутори Codex Alimentarius-а су приликом састављања одредби планирали смрт три милијарде људи, једну милијарду од непосредне примене одредби Codex Alimentarius-а, а две милијарде од последица потхрањености и немогућности лечења, а све у циљу смањења људске популације на за њих прихватљиву једну милијарду.

       Codex Alimentarius је наставак нацистичке филозофије кога је осмислио Fritz De Meer, директор фармацеутске компаније I.G.Farben (данас Novartis) која је производила Циклон Б за гасне коморе у конц логорима током Другог светског рата. Због тога је у Нирнбергу 1945. године осуђен због злочина против човечности.

        Зато упозоравамо грађане Србије, уместо Владе Србије и ресорних министарстава која су увучена у коло геноцида над сопственим народом, НЕ КУПУЈТЕ НАМИРНИЦЕ СА ЗНАКОМ ПИРАМИДЕ УЗ КОЈИ СТОЈИ НАЗИВ CODEX ALIMENTARIUS, ЈЕР ТАЈ ЗНАК ПРЕДСТАВЉА НАДГРОБНИ СПОМЕНИК НАШЕМ ЗДРАВЉУ И БУДУЋНОСТИ.

        Обележене намирнице због штетних састојака у себи код корисника и потомака могу да изазову малигна обољења, стерилитет, шећерну болест, атрофију мозга, импотенцију и још 60 најтежих обољења.

        Добро загледајте производе при куповини, бескрупулозни произвођачи су већ добили зелено светло од одговорних политичара и описани знак ставили на своје производе, као на паковања виршли у месарама ,,Матијевић”.

 Oзнакe нa ,,Матијевић” производима

 LINK I

 LINK II

 Слика знака генетски модификованог производа

Ово је ознака "монструозног" Кодекса Алиментариус. Бојкотујте овакве производе и продавнице у којима се продају, јер нећете бити сигурни да ли сте купили храну или отров за вас и вашу децу.

Бојкотујте те производе, заобилазите такве продавнице, а ако скину знак са производа и наставе са продајом отрова, судићемо им!

                                                                                                                      Директор
                                                                                                               Никола Алексић


ЧЛАН ЕКОЛОШКОГ ПОКРЕТА СРБИЈЕ
ЧЛАН ЕВРОПСКОГ ЕКОЛОШКОГ БИРОА

e-mail: ekopokretns@gmail.com
Web site: www.ekopokret.org.rs

Ovde pogledajte pojašnjenje Nikole Aleksića iz Ekološkog pokreta Novog Sada o genocidnom Codex Alimentarius-u .

   VIDEO LINK    

                                            TEKSTOVI                                               ARHIVA

SAJBER DIKTATURA VELIKOG BRATA?

Objavljivanje nekoliko stotina hiljada američkih diplomatskih depeša putem sajta Vikiliks pokazalo je ogromnu moć slobode informacija na internetu, ali će izgleda postati i glavni razlog za početak obuzdavanje te slobode. Ili pokušaja za potpuno ukidanje iste?

Ist-Vest institut
, koji ima kancelarije u Vašingtonu, Briselu i Moskvi, posreduje u razgovorima zvaničnika SAD i Rusije, a putem nezvaničnih kanala i Kine, koji bi trebalo da regulišu pravila sajber-ratovanja, ali i uspostave veze moćnih zemalja sveta usmerene protiv spoljne opasnosti, koja uključuje hakerske napade i neželjeno curenje informacija.

List „Fajnenšel tajms“ piše da su vlade zapadnih zemalja na slučaju Vikiliksa naučile lekciju o tome kako je teško obuzdati rad nekog sajta, čak i u slučaju kada nalože njegovo ukidanje, pošto se on ubrzo pojavi na nekom drugom domenu. Ovakvo iskustvo i nezadovoljstvo američkih vlasti zbog poverljivih depeša koje su postale dostupne široj javnosti za rezultat ima to da Vašington i njegovi saveznici izgleda planiraju da se ugledaju na Peking kada je u pitanju politike cenzure informacija na internetu.

U svetu je, prema poslednjim procenama, oko 1,7 milijardi ljudi koji koriste internet, a 2009. dnevno je u proseku razmenjivano 247 milijardi mejlova. Ovakvi podaci pokazuju zašto je velikim silama bitno da pod što veću kontrolu stave ono što je do sada smatrano oličenjem demokratije i slobode informisanja.

„Ova nastojanja usmerena ka povećanoj bezbednosti na internetu u stvari opravdavaju i utiru put većem mešanju vlada u sajber-prostor“, smatraju stručnjaci „OpenNet inicijative“ zadužene za praćenje stepena cenzure na internetu.

Ubrzo nakon diplomatskog uragana koji je objavljivanjem američkih depeša izazvao Džulijan Asanž, osnivač Vikiliksa, pojavile su se spekulacije o tome ko će najviše profitirati od depeša koje su zaposleni u ambasadama SAD širom sveta slali svojim pretpostavljenima, pre svega u Stejt departmentu. Iako je u prvom trenutku delovalo da je Hilari Klinton pretrpela tešku štetu kada je otkriveno da je tražila špijuniranje zvaničnika UN, uključujući i generalnog sekretara Ban Ki Muna, ispostavilo se da pozicije Klintonove nisu poljuljane.

VIDEO LINK    

Ona je, zajedno sa predsednikom Barakom Obamom, proglašena osobom u koju Amerikanci, prema anketama, imaju najviše poverenja. Same depeše su na neki način bile dokaz da Stejt department vodi računa o svemu što se dešava u skoro svakom kutku planete i da situaciju drži pod kontrolom, pri čemu je i često nediplomatski jezik američkih diplomata pao u drugi plan.

Čak je, u danima koji su proticali, za strane političare, iz manjih zemalja pogotovo, postajalo gore ne biti deo korespondencije Vašingtona i ambasada SAD, nego biti pomenut čak i u negativnom kontekstu. Istovremeno, sama činjenica da su poverljive informacije ipak procurile dala je za pravo zagovornicima veće kontrole na internetu, pa je najavljeno jačanje virtuelnog Velikog brata sada logična posledica toga.

Nisu samo SAD i saveznici rešili da krenu u ofanzivu u ovom smeru, već su u to uključene i UN. Ta institucija je prošle nedelje pojačala napore oko osnivanja međuvladine grupe koja bi trebalo da upravlja promenom strukture Foruma za upravljanje internetom. Vint Serf, jedan od dvojice „očeva interneta“, koji sada radi za pretraživač „Gugl“, sumnja u ispravnost planova UN. „To će biti prvi korak ka stvaranju organizacije koja donosi odluke o internetu. Shvatam motive, ali mislim da ovo sve ne obećava ništa dobro“, kaže Serf.

Vlade zapadnih zemalja su na slučaju Vikiliksa naučile lekciju o tome kako je teško obuzdati rad nekog sajta. U svetu ima 1,7 milijardi korisnika interneta.

General Kit Aleksander
vodi Glavni štab američke vojske za sajber-ratovanje u Pentagonu. On je prošlog meseca pred Kongresom izjavio da njegova komanda još uvek nema definisan plan akcija u slučajevima kompjuterskih napada na američke nacionalne interese. Ovaj štab je osnovan u maju prošle godine, a postao je operativan 31. oktobra.

                          

                                              TEKSTOVI                                               ARHIVA

Codex Alimentarius i GMO

Ovo je emisija "Atlantis" drugog programa radio Beograda. Emisiju vodi i uređuje gospođa Biljana Đorović. U emisiji je bilo reči o za čoveka pogubnom Kodeksu Alimentarijusu (Codex Alimentarius) i GMO hrani (Genetski Modifikovani Organizmi). Gosti emisije koji su govorili o ovoj temi, veoma bitnoj za čoveka i čovečanstvo, bili su: Dr Rima Lejbou, osnivač "Organizacije za zdravlje i slobodu", Mara Kern, pisac i novinar, i Nikola Aleksić, direktor ekološkog pokreta iz Novog Sada Mi u Srbiji moramo sprečiti da se uvede pogubni Kodeks Alimentarijus koji u prehrani ponovo uvodi toksične materije koje su zakonima zabranjene za čovekovu upotrebu u ishrani, što je pretnja našem zdravlju! Genetski modifikovana hrana prouzrokuje sterilitet, uzrokuje kancer i pojavu autoimunih bolesti. GMO je već prisutan u Srbiji, jer je zakonom dozvoljen uvoz genetski modifikovanih organizama i proizvoda od genetski modifikovanih organizama. Moramo se suprotstaviti ovome, jer mi odlučujemo o svom zdravlju, ne vlastodržci!]

                                                       Radio emisija 

                                                         

                                                                     Preuzmite emisiju


                                                                          

                                    TEKSTOVI                                               ARHIVA

TEORIJA ( I PRAKSA) ZAVERE

 Aleksandar Pavić

Nedavno je jedan američki sajt pobrojao 8 „teorija zavere“ vezanih za zdravlje Amerikanaca za koje su, posle dugogodišnjih negiranja, tzv. mejnstrim mediji na kraju morale da priznaju da su ipak tačne. Vredi ih ukratko pobrojati:

1) Fluor koji se dodaje u pijaću vodu je zaista štetan. Si-en-en izveštava da je Američka agencija za zaštitu prirodne sredine „ustanovila“ da fluor izaziva poremećaj zuba kod dece, tzv. fluorozu;

Prevara o Fluorisanju

2) Genetski modifikovani usevi se ipak munjevito šire u prirodi. Londonski Indipendent piše kako je insekticid sadržan u genetski modifikovanom kukuruzu prodro u vodene tokove širom SAD;

MONSANTO - ubice čovečanstva

3) Američka pijaća voda je ipak prepuna farmaceutskih i kancerogenih hemikalija. Vašington post piše da voda u 35 američkih gradova sadrži kancerogenu hemikaliju za koju je javnost prvi put čula od Džulije Roberts u filmu „Erin Brokovič“, dok časopis Tajm piše da američka pijaća voda sadrži na hiljade različitih hemikalija;

Šta piju...


4) Korišćenje mobilnih telefona ipak nosi zdravstveni rizik. Nedavno je Si-en-en objavio rezultate studije prema kojoj korišćenje mobilnog pola sata dnevno povećava rizik od određene vrste tumora mozga za 40 odsto;

Šta može mobilni telefon


5) Hemikalija koja se nalazi u hiljadama vrsta plastičnih proizvoda (bisfenol A – BPA) je ipak opasna. Londonski Telegraf izveštava o istraživanju po kojem BPA smanjuje mobilnost i kvalitet ljudske sperme, a EU od ove godine zabranjuje njegovo korišćenje u izradi plastičnih boca za bebe

BPA u bebi flašicama


6) Reakcije na prepisane lekove ipak predstavljaju jednu od najvećih opasnosti po zdravlje. Časopis Veniti fer je objavio da „prepisani lekovi ubijaju nekih 200.000 Amerikanaca godišnje“;

Aleks Džons o lekovima



7) Zaslađivač aspartam, koji se kod nas prvenstveno može naći u žvakaćim gumama „bez šećera“, stvarno treba izbegavati. Hafington post sada prenosi da je aspartam odobren zahvaljujući „snažnom političkom i finansijskom pritisku“, a da ga je Pentagon pre toga kategorisao kao „agens biohemijskog ratovanja“ („sasvim slučajno“, bivši američki Sekretar za odbranu, Donald Ramsfeld, prethodno je bio na čelu firme koja proizvodi aspartam);

Aspartam...


8) Tzv. globalna elita stvarno ima planove da smanji svetsku populaciju. Jedne kanadske novine prenose da se Ted Tarner, osnivač Si-en-ena, zalaže za globalnu politku „jednog deteta“, a da se siromašnima širom planete omogući da „prodaju svoja prava na fertilitet“. Uz to, Bil Gejts otvoreno govori o korišćenju vakcina za smanjenje svetske populacije, ne objašnjavajući, pritom, detalje svog „genijalnog plana“. O njegovim pokušajima korišćenja genetski modifikovanih komaraca za „suzbijanje bolesti“ drugom prilikom.

Šta nam serviraju !


Gore-navedeno se samo odnosi na domen zdravlja. Šta reći, na primer, o sve većem broju strukovnih grupa u SAD (oficira, arhitekata, inženjera, vatrogasaca, pilota, zdravstvenih radnika i advokata) koje zahtevaju ponovno otvaranje istrage o 11. septembru?

Teroristički akt ?


Šta reći onima koji tvrde da se sadašnje urušavanje srpske države izvodi po unapred utvrđenom planu? Šta osim stare izreke: samo zato što sam paranoičan, ne znači da mi ne rade o glavi. Ili, još bolje, čuvene rečenice TV voditelja iz američkog filma „TV mreža“: „Ljut sam kao ris i ovo više neću da trpim!“

                                       TEKSTOVI                                               ARHIVA

Organizovan kriminal...

...pad svih vrednosti, GMO, sve počinje sa vrha...

Nikola Aleksić

Pripremio Nebojša

Spojio sam dve prošlogodišnje emisije Atlantis, emitovanih otprilike sredinom godine, koju na drugom programu Radio Beograda 2 vodi i uređuje gospođa Biljana Đorović, i napravio jednu celinu. U prvom delu gost je bio Nikola Aleksić predsednik Ekološkog Pokreta Novog Sada, a u drugom pored njega bila je i jedna gošća, doktorka Branislava Matić, magistar medicinskih nauka, specijalista higijene iz Instituta za javno zdravlje Srbije „Doktor Milan Jovanović – Batut“. Putem telefonske veze emisiji se priključio i Rambo Amadeus koji drži do zaštite životne sredine, zdravlja stanovništva, a uz to, poštovaoc je emisije Atlantis. Na kraju ovih dveju emisija, javila se jedna slušateljka da govori o kriminalnoj seči i kasapljenju najboljih stabala, starijih preko 50 godina. Pominje profit od krađa šuma od 84 miliona evra.

Emisija je obrađivala razna kriminalna dela vlastodržaca, nema tog zakona kojeg oni ne mogu da prekrše, ne bi li od Srbije napravili deponiju prljave tehnologije i rizične nezdrave hrane, pune raznih toksina koji su izuzetno štetni pa zdravlje stanovništva! U nešto manjem obimu bilo je reči o GMO i Codexu Alimentarijusu. Udarnu emisiju Atlantisa za tu oblast, možete poslušati na ovoj stranici, na kraju teksta. Da bi jasno sagledali kako su naši vlastodršci samo servis organizovanog kriminala, od sijaset primera koji su dati u emisiji, navešću nekoliko.

Slučaj nezakonite prodaja Ledinačkog jezera i ponovnog aktiviranja kamenoloma

Ledinčani su bili protiv prodaje jezera i ponovnog aktiviranja kamenoloma, jer bi sve to narušilo okolnu eko sredinu. Međutim, napravljen je pakleni plan, i kako gospodin Aleksić priča, jezero je oteto terorističkim aktom. Dok su na jezeru bili kupači, trojica plaćenika su se popela na vrh brda sa nameromo obrušavanja kamenja na kupače. Oni su bili viđeni, opisani i prijavljeni pliciji. Ti plaćenici su srušili lavinu kamenja na kupače, a posledice toga su bile da je 14 kupača bilo teže povređeno, među povređenima su bila i deca! Odmah sutra, da se kupači ne bi vratili, jezero je bilo ograđeno, a u medijima je išla vest o „spontanom“ obrušavanju kamenja.
Prilikom te nezakonite prodaje jezera, glavni aker je bio političar Pajtić. Profesorka Lidija Amidžić, direktorka zavoda za zaštitu prirode Srbije, je na tri pisane stranice upozorila ministarstvo za zaštitu životne sredine, i ministarstvo unutrašnjih poslova, koje je sve zakone Pajtić prekršio prodajom tog jezera i kamenoloma jednoj austrijskoj firmi. Međutim, odmah je smenjena!

Uvoz radioaktivne pšenice iz Ukrajine

Kada je Ekološki Pokret otkrio uvoz radioaktivne pšenice iz Ukrajine, koja se obavljala lažnim deklaracijama, da je poreklo pšenica navodno iz Amerike, a ne iz Ukrajine. Aleksić je to lično prezentovao tadašnjoj ministarki za zaštitu životne Sredine, Ivani Dulić – Marković, rekao joj je lično ime uvoznika, objasnio tehnologiju uvoza, takođe su obaveštena još 2 relevantna faktora zadužena za kontrolu hrane koja se uvozi: Carina i Zavod za zaštitu bilja, i svi su ovi rekli samo iščuđujuće:

    „Auu…“

Radioaktivni uvoz pšenice je pekinut, jedan deo robe je ušo, niko ne zna šta se dešavalo sa tom radioaktivnom pšenicom, ko jede proizvode od nje, ali vinovnik toga nije kažnjen, nije pokrenut krivični postupak protiv njega. Malignih oboljenja u Srbiji je sve više, ona su u porastu, sada su na drugom mestu po zastupljonosti, nažalost, to je slučaj i kod dece, a javni tužioc Srbije je ponovo ostao nem! Ovo je tako jasan primer organizovanog kriminala gde su vlastodršci samo servis, u protivnom uvoznik radioaktivne pšenice bi zaglavio na robiji, a mediji bi brujali o tome! Jadna nam je majka sa ovim „auima“, ako se ne organizujemo i borimo protiv njih, potamaniće nas hladno, bez grča na licu!

Slučaj prekopavanja najstarijeg Pravoslavnog groblja u Novom Sadu, Almaškog groblja!

Još 94-te godine prošlog veka, pre dolaska DOS-a na vlasti, napravljen je jedan projekat za produžetak Partizanske ulice, koji je trebao da prođe preko Almaškog groblja, međutim, projekat je promenjen, pa je produžetak te ulice u tom projektu urađen tako da zaobilazi groblje. Ali, s dolaskom DOS-ovaca, stvar je poprimila drugačiji karakter, taj projekat je promenjen, i taj produžetak ulice je preusmeren pravo preko groblja, i to, kako kaže Aleksić:

    „I to preko lokacije gde se nalazilo 10 masovnih grobnica žrtava ulaska kraljevske mađarske vojske 13-og i 14-og aprila 1941.“

Zajedno sa Ekološkim Pokretom i Nikolom Aleksićem, u protestu protiv ovog nerazumnog čina pridružili su se i građani Novog Sada. Protesti su trajali 3 meseca, sakupljeno je 30.000 potpisa građana Novog sada, najviše u istoriji potpisivanja peticija ovoga grada, no ni to nije vredelo brutalnoj vlasti, da obustavi ceo projekat.

Da bi sprečili ovo bezakonje, Nikola i par njih je uskočilo u grobnicu. Prva interventna brigada koja je došla da skloni demonstrante, kad je došla na licu mesta i kada su videli da su zloupotrebljeni, odmahnuli su rukom i vratili su se neobavljena posla. Zatim je dovedena interventna brigada iz Beograda. Policajci nisu znali ni gde su došli, ni zbog čega su došli, ni zašto su došli na to mesto. Bilo im je naređeno da ne prilaze grobnici, da ne bi videli demonstrante.

Naređeno im je bilo da stanu u stroj, da opkole to mesto, kako građani ne bi mogli da priđu demonstrantima i pomognu im. Tri dana je trajala opsada groblja i demonstranata. Kad su već morali po naredbi da ih iznesu, kad su policajci prišli grobnici, odmah su i oni videli da su zloupotrebljeni, sklopljenim rukama su zamolili demonstrante:

    „Uđite u kola, izgubićemo posao ako vas ne privedemo“

Posle toga učinjen je nesvakidašnji čin vandalskog prekopavanja masovnnih grobnica i tih kostiju buldožerima!! Ovo je do sada nezabeležen čin u svetu od jedne vlasti! Groblja su od ovakvih zločina zaštićena zakonima svuda u svetu, pa i kod nas, a vlast koja je učinila taj zločin, pogazila je Ustav i 4 važeća zakona Srbije po ovom pitanju, govori Aleksić!

Učinjen je po drugi put zločin protiv žrtava masakra, duhovni zločin prema srpskom narodu i njegovim žrtvama. To je urađeno namerno, da se zatre svaki trag srpskom postojanju, da mu se ubije kulturni i nacionalni identitet!

Treba još nešto spomenuti, kad su na moljenje policije demonstranti izašli iz grobnice, policija je učiniula lep gest, ugostila je demonstrante u svojoj kancelariji i častila ih sokovima, kafom. Međutim, interventna policija je zapravo saučesnik ovog zločiina, oni su vrlo dobro znali da je sve to protivzakonito, i ne mogu se opravdati time:

    „Mi samo radimo svoj posao“, jer… „mi imamo svoje porodice“.

Da, ali ovo nije srpska narodna policija, u službi građana, kada podržava ovakve činove, već režimska, u službi diktatorskog i beskrupuloznog režima koji krši sopstvene važeće zakone!

Ima i drugih poslova osim biti policajac, a šta da kažu milion nezaposlenih u Srbiji?

Kao dokaz da je Srbija otpad prljavih tehnologija, čućete priču od Nikole u slučaju premeštanja slovenačke „Cinkarne“, da preseli svoju toplu pocinkovaonicu u Inđiji. Eto, slovenci barem pokazuju nameru da ne žele da truju svoje ljude, dok je za naše nemilosrdne vlastodršce to prilika za dobru zaradu, jer mi smo za njih samo obična rulja koju treba potamaniti, ne ljudi. Prvo je izveden neuspešan pokušaj da se u Inđijskom naselju Jukovo, koje nema kanalizaciju, izgradi to postrojenje sa otpadnim tehnološkim vodama, sa projektom da se, dok se ne izgradi kanalizacija, otpadne tehnološke vode ispuštaju u „okolno zelenilo“, odnosno poljoprivrdne atare?!! Meštani Jukova su se pobunili i to je sprečeno, međutim, predsednik opštine Ješić, izmestio je postrojenje u samu Inđiju, u blizini sanitarne zone.

Ekološki Poktrt Novog Sada je dva puta razotkrio namere vlastodržaca da od nacionalnog parka Fruške Gore naprave nuklearnu deponiju, i tako je time to bilo sprečeno, što ne znači da su beskrupulozni vlastodršci odustali od toga.

Radi se o tome da su u podnožju Fruške Gore izgađeni kilometarski tuneli i hangari za potrebe bivše JNA iz SFRJ. Samo promenom namene tih objekata, Fruška Gora bi postala skladište nuklearnog otpada iz Evrope i celog sveta, a to je danas najunosniji biznis koji se meri milionima dolara.

Uvoze nam hranu sa aditivima koji izazivaju maligna oboljenja, i preko 800 pesticida koji su zabranjeni zakonom u Evropi za korišćenje, uključujući i prethodno pomenute aditive. Ali, eto, to se kod nas uvozi, u „deponiji“ zvanoj Srbija, a vlastodršci time pokazuju svu svoju neviđenu bestidnost i brutalnost prema svima nama, ovo su genocidni postupci prema stanovništvu Srbije!

Doktorka Matić i slični stručnjaci, kako na državnom tako i na lokalnom institucionalnom nivou, koji su najstručniji i najkompententniji da odlučuju šta je štetno za zdravlje stanovništva i zaštitu životne sredine, nemaju sistemsku podršku u pravnoj regulativi i podzakonskim aktima, na koje bi se oni pozvali da nesmetano obavljaju svoj posao, da recimo naprave procenu eventualne štetnosti nekog projekta po životnu sredinu i zdravlje stanovništva, pre nego se on sprovede u praksi.

Neke od tih problema, doktorka Matić je detaljno objasnila na primeru grada u kome živim, na primeru Bora, koji je sa Pančevom jedan od najzagađenijih gradova u Srbiji. Primera radi, recimo da su u Boru deca obolela od respiratornih organa usled prekomernog emitovanja sumpor-dioksida u atmosfei, koji je recimo iznosio 100 mikrograma na metar kubni. Ona to ne može da dokaže, jer je ne podržava pravna zakonska regulativa koja bi bila obavezujuća, da joj se u Boru od stručnih lica koji prate zagađenost, daju ti podaci, oni nemaju zakonsku obavezu da to urade.

Recimo da ona traži da joj se daju podaci, a ovi kažu: „Jel ti to treba za doktorat?“ ili ko zna šta već, samo da joj ne bi dali podatke, da sve to poveže i utvrdi uzroke oboljenja kod dece, a za to vreme u Boru može da bude još veće zagađenje, da deca poboljevaju još više od respiratornih organa, ama baš niko ne brine o toj deci!

Napravljena su takva zakonska rešenja, da korumpirani političari koji odobravaju projekte koji su štetni, nemaju zakonsku obavezu da bilo šta pitaju stručne, savesne, i odgovorne ljude poput doktorke Matić.

Što se tiče stvari oko genetski modifikovanih organizama, Nikola Aleksić je podsetio na sporazum o stabilizaciji i pridruživanju koji je naša zemlja potpisala. U njemu decidno piše da moramo da gajimo genetski modifikovane organizme na našoj zemlji, i da sopstvenim parama gradimo nuklearke za potebe zapadne Evrope. Sada nam je jasnija slika zašto Tadićev režim želi da promeni trenutni zakon koji ne dozvoljava gajenje GMO. To ne smemo dozvoliti, jer ako se to dozvoli gotovi smo, nestaćemo!

PETICIJA

Da zlo bude veće, GMO se već proizvodi u Srbiji protivno postojećem važećem zakonu! Radi se o genetski modifikovanom kukuruzu Monsanto kompanije pod nazivom „dekalb„, na čelu njihovog predstavništva je dr Zoran Petrović. On i taj poljoprivrednik, koji je posejao to, treba da ubede naivne poljoprivrednike o „ogromnim“ prinosima genetski modifikovanog kukuruza, a o opasnostima takvih proizvoda po zdravlje stanovništva, naravno neće ništa reći. To možete pogledati u ovom video materjalu, a šta je „Dekalb“ potvda je na ovom linku:

DEKALB

I na kraju, šta čekaju te tzv.“patriotske“ organizacije poput Dveri Srpskih, i sličnih pa da organizuju širom Srbije građanske proteste i peticije protiv GMO i Codexa Alimentarijusa! Sve to je mimo svih zakona već prisutno u Srbiji! Jel treba da pomremo prvo svi! Jel traže odobrenje crkve, ili surovog života! Šta čeka crkva, molitva nas neće spasiti od GMO i Codexa Alimentarijusa, samo organizovani građanski bunt! Od njih se očekuje akcija, ne od najvećeg zla ikada u Srbiji, ne od svostranačkih šibicara, od svostranačkog zla! Bugari su se izborili protiv tih pošasti građanskim protestima, a mi?

                                                       Radio emisija 

                                                         

                                   TEKSTOVI                                               ARHIVA