MISLI SVOJOM GLAVOM

Amazonov orvelovski potez             

Da li je zapostavljen, zaboravljen........ZABRANJEN !

Sudeći po informacijama.....

 

Amazonov orvelovski potez

Amazon je prošlog petka bez ikakve najave povukao sve kopije dveju elektronskih knjiga Džordža Orvela – 1984. i Životinjska farma – sa svih Kindle čitača u svetu na kojima su se nalazile i potom svim kupcima koji su ih kupili izdao nadoknadu.


Ovim potezom s nesumnjivo ironičnim konotacijama izazvao je brojne rasprave u kontekstu privatnosti i prava na posedovanje. Postupak je ocenjen kao elektronski ekvivalent upada u nečiju kuću da bi se iz kućne biblioteke uzele knjige, s tim što je na polici ostavljen novčani iznos s kojim su kupljene.

Amazon je Orvelove knjige izbrisao jer se ispostavilo da izdavač koji ih je ponudio na prodaju nije imao prava da to učini, tako da ih je Amazon odmah uklonio iz Kindle prodavnice i sa svakog uređaja na kojem su se nalazile.

Kompanija je u međuvremenu objavila izvinjenje, obećanje da ubuduće nikad više neće daljinski brisati knjige sa Kindlea i čvrstu rešenost da prethodno osigura da svaki izdavač ima prava za objavljivanje sadržaja koji nudi.

„Knjige su bile dodate u naš katalog korišćenjem naše samouslužne platforme od strane izdavača koji nije imao prava na te knjige“, objasnio je portparol Amazona. „Kad nas je na to upozorio nosilac prava povukli smo nelegalne kopije sa naših sistema i korisničkih uređaja i refundirali sve kupce. Trenutno menjamo naše sisteme tako da ubuduće ni pod kojim okolnostima neće moći da uklanjaju knjige s korisničkih uređaja.“

Neki su čak primetili da je Amazon ovim potezom narušio i sopstvene uslove o pružanju usluga, a zabeležen je i slučaj da je jedan korisnik pored knjige ostao i bez datoteke s komentarima koje je pisao dok ju je čitao.

Zanimljivo je da u SAD autorska prava na knjigu „1984“ ističu tek 2044, ali su u mnogim zemljama (na primer, Kanadi Australiji i Rusiji) već istekla, tako da se u njima knjiga u elektronskom obliku može dobiti besplatno.

Naravno, možda još i veće je bilo iznenađenje da Amazon može daljinski da obriše svaku knjigu na Kindleu. Jedan kupac sa čijeg uređaja je knjiga obrisana, izjavio je da nikad nije ni pomislio da Amazon ima pravo da tako nešto uradi s kupljenom knjigom, a još manje da to može i da izvede.

Ovome treba dodati i poznatu okolnost da ne postoji način da se knjiga presnimi na računar ili neki drugi uređaj a da se ne prekrši digitalni milenijumski zakon (Digital Millennium Copyright Act) o autorskim pravima i drugi srodni zakoni zbog zatvorenosti ove platforme. Pojavilo se i pitanje šta još Amazon može da uradi na Kindleu, kao i podsmešljiva opaska da je Kindle dobio novu funkciju – “vrati mi knjigu”.

                                                                                            

Povodom toga

Džordž Orvel

Nineteen Eighty Four (1984)...prevedeno!

 

Opis dela

   DOWNLOAD

 

 Galerija izdanja


 

Džordž Orvel

Animal Farm (Životinjska farma)...prevedeno!

 

 

Opis dela

   DOWNLOAD

 

 Galerija izdanja

                                                                                                 

Ostala dela

Homage to Catalonia...na engleskom

 

Opis dela

   DOWNLOAD 

 

Galerija izdanja


Down and Out in Paris and London...na engleskom

 

Opis dela

   DOWNLOAD 

 

Galerija izdanja


The Road to Wigan Pier...na engleskom

 

Opis dela

   DOWNLOAD 

 

Burmese Days...na engleskom

 

Opis dela

   DOWNLOAD 

 

Galerija izdanja


 

Keep the Aspidistra Flying...na engleskom

 

Opis dela

   DOWNLOAD

 

Galerija izdanja


 

A Clergyman's Daughter...na engleskom

 

Opis dela

   DOWNLOAD 

 

Coming up for Air...na engleskom

 

Opis dela

   DOWNLOAD 

 

                                                                                                                                                                                                       

Biografija

 

(25. jun 1903. - 21. januar 1950.

„Onaj ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost; onaj ko kontroliše sadašnjost, kontroliše prošlost". (Džordž Orvel)

 

Erik Artur Bler, poznatiji pod književnim imenom Džordž Orvel, stekao je slavu romanima (među kojima se posebno ističu „Životinjska farma" i „1984-ta"), kritikama, političkim i literarnim radovima. Orvel se smatra jednim od najpoznatijih engleskih esejista 20. veka.

 

Erik se rodio 25. juna 1903. godine u Motihariju, Bengal, Britanska Indija. Njegov otac, Ričard, radio je u službi Britanske imperije, odsek Opijum. Njegova majka, Ida, bila je francuskog porekla, ćerka neuspešnog trgovca. Kada je napunio godinu dana, ona ga je odvela u London. Oca nije video sve do 1907. godine, kada je ovaj došao u tromesečnu posetu, nakon koje se vratio u Indiju. Erik je imao dve sestre, stariju, Mardžori i mlađu, Avril. Porodica Bler pripadala je nižem sloju srednje klase.

 

Sa šest godina krenuo je u Anglikansku parohijsku školu. Rastao je kao mrzovoljan, povučen, ekscentričan dečak, a sve nesreće ovog perioda opisao je u posthumno objavljenoj autobiografiji. Dobio je stipendiju za dve najpoštovanije škole u Engleskoj, Velington i Iton. Prvi semestar proveo je na Velingtonu, ali se potom prebacio na Iton, gde je studirao u periodu između 1917. i 1921. Neki navode da je bio izuzetan student, dok drugi tvrde potpuno suprotno. Ipak, dve su stvari potpuno jasne: prva, da ga određeni profesori nisu voleli, jer nije poštovao njihov autoritet i druga, da nije osvojio stipendiju za univerzitet, pa je morao da prekine sa daljim zvaničnim obrazovanjem i zaposli se.

 

1922. godine Erik se zaposlio u Indijskoj imperijalnoj policiji u Burmi. Imperijalna vlast i njeni metodi su ga duboko razočarali, a svoja iskustva i stavove o njoj izneo je u romanu „Burmanski dani" i u dve fantastične autobigrafske priče „Ubijanje slona" i „Vešanje". Napustio je policiju i izvesno vreme radio kao lučki radnik u Burmi, da bi se 1927. godine vratio u Englesku. Odmah po povratku nazvao se anarhistom i to je činio nekoliko narednih godina; tokom 1930-tih, počeo je sebe smatrati socijalistom, premda je bio previše slobodouman da bi napravio i naredni korak i postao komunista.

 

U Englesku se vratio s namerom da postane slobodan autor. Smatrao je da treba da se podigne iz siromašnog i izgnanog naroda. Živeo je u jeftinim kućama, među radnicima i prosjacima. Skitao je Engleskom sa profesionalnim skitnicama, pratio stope Džeka Londona i pridružio se godišnjem egzilu sirotinje iz Londona.

 

„Zima je bila hladna. Džordž je imao malo novca. Sigurno je patio zbog hladne sobe, posebno posle povratka iz Burme... O da, već je pisao. To jest, pokušavao je da piše - ali nije mu baš išlo od ruke... Nama je, u to vreme, on izgledao kao pogrešno orijentisani mladić koji je odbacio dobru karijeru i bio dovoljno sujetan da misli da bi mogao biti pisac... Imao je dara, hrabrosti, istrajnosti da nastavlja uprkos neuspesima, bolesti, siromaštvu i neprijateljstvima, sve dok nije postao priznati majstor engleske proze" - sećao se kasnije jedan od porodičnih prijatelja.

 

U proleće 1928. godine preselio se u Pariz, opet u nadi da će moći da živi kao honorarni pisac. Ipak, to mu ni ovoga puta nije pošlo za rukom, pa je morao da se izdražava kao perač sudova u hotelima i restoranima.1929. godine, bolestan i švorc, vratio se u London, a svoj iskustva iz ovog perioda kasnije će opisati u romanu „Bez prebijene pare u Parizu i Londonu".

 

„Tragična situacija ne nastaje kada je vrlina poražena, nego kada čovek oseća da je plemenitiji od sile koja ga je uništila". (Džordž Orvel)

 

Po povratku u London, uselio se u staru porodičnu kuću i počeo sa pisanjem „Burmanskih dana" (roman koji će objaviti tek 1934.), u međuvremenu postavši stalni saradnik magazina „New Adelphi". Ovim romanom stvorio je obrazac svojih budućih dela u kojima dominira portret osetljive, savesne i emotivno izolovane osobe u sred ugnjetačkog ili nepoštenog društvenog okruženja.

 

1932. godine završio je pisanjem romana „Bez prebijene pare u Parizu i Londonu", koji je objavio naredne godine, dok je radio kao učitelj u privatnoj školi. 15. novembra, malo pred izlazak romana, zatražio je u pismu upućenom književnom agentu da mu pomogne pri odabiru pseudonima, kojim će potpisati ovo delo. Prvo na listi se nalazilo ime P. S. Barton, ime koje je koristio dok je živeo sa skitnicama. Zatim su sledila imena: Kenet Majls, Džordž Orvel i H. Luis Olvejz. Izbor je dana opšte poznat. Od ovog romana, sva svoja buduća književna dela potpisivaće pseudonimom, mada su nepoznati motivi koji su ga podstakli na njegovu upotrebu.

 

1934. godine, roditelji su ga nagovorili da zbog lošeg zdravstvenog stanja napusti posao učitelja. Ove godine je izašao roman Burmanski dani".

 

„Takođe je istina da je nemoguće napisati ništa čitljivo bez stalne borbe da izbrišeš sebe iz dela. Dobra proza je nalik prozorskom oknu." (Džordž Orvel)

 

1935. godine objavio je roman Sveštenikova kći".

 

U periodu od 1934. do 1936. godine radio je pola radnog vremena kao pomoćnik u antikvarnici. Živeo je sam i veoma usamljeno, a bio je željan društva mladih pisaca, intelektualaca sa kojim bi vodio rasprave i upoznavao se sa modernim kretanjima.

 

Početkom 1936. godine predsednik udruženja Left Book Club", Victor Gollancz, predložio mu je da napiše tekst o uslovima života na siromašnom severu Engleske. Orvel je ozbiljno shvatio svoj zadatak i sproveo je detaljnu istragu. Kucao je na sva vrata i prosto tražio od ljudi da mu pokažu u kakvim uslovima žive. Ovaj esej je objavljen 1937. godine.

 

Ubrzo po završetku knjige, Orvel se oženio sa Eileen O´Shaughnessy. Ona je pristala na udaju iako su je prijatelji savetovali suprotno, govorili joj da je Orvel čudak i da će se kajati. Sam Orvel, kasnije, priznaje da ju je varao i da se loše ophodio prema njoj, ali da ni ona nije bolje postupala prema njemu. Ipak, on kaže da je kod nje voleo to što su se zajedno borili u nevoljama i što je razumevala njegova dela.

 

„Čovek ne zavodi diktaturu kako bi sprečio revoluciju; čovek izvodi revoluciju kako bi sproveo diktaturu". (Džordž Orvel)

 

U decembru 1936. godine Orvel je otputovao u Španiju da bi se borio u građanskom ratu na strani republikanaca. Borio se na frontovima Aragon i Teruel i dobio čin potporučnika. Na ovom potonjem teško je ranjen u grkljan, što će trajno uticati na njegov glas. U knjizi Počast Kataloniji", u kojoj evocira sećanja na ovaj period, napisao je da su mu svi prilazili i govorili kako je imao mnogo sreće što je preživeo tako tešku ranu, na šta im je on odgovarao da bi bio još srećniji da nije ranjen uopšte. Iz Španije je morao da pobegne, jer su komunisti želeli da ga ubiju.

 

Bob Edwards, koji se borio sa njim u Španiji, piše: „Imao je fobiju od pacova. Imali smo ih u rovovima i oni su nam grizli čizme. Orvel ih nije trpeo i jednoga dana je zgrabio pištolj i ubio jednog od njih. Ovaj pucanj je doveo do velike zabune i ceo front se uzbunio, obe strane krenule su u akciju".

 

Šest meseci se oporavljao u Maroku. U ovom periodu oboleva i od tuberkuloze.

 

Kada je izbio Drugi svetski rat, komisija ga proglašava vojno nesposobnim, pa je 1941. godine, umesto vojnika, postao šef Indijskog servisa BBC"-a, a s namerom da se podstaknu Indijski interesi u ratu. Britansko Ministarstvo rata kasnije će mu poslužiti kao model za Ministarstvo istine u romanu „1984-ta". Bio je svestan da je upleten u propagandu i zapisao je da se oseća kao „pomorandža stisnuta prljavom čizmom".

 

„Rat protiv druge države se vodi samo kada klasa imućnih proceni da će profitirati iz njega". (Džordž Orvel)

 

Uprkos dobroj plati, dao je otkaz septembra 1943. i u novembru je postao književni urednik u „Tribune", nedeljniku levog krila u Britaniji. Ovde se zadržao do 1945. godine pišući redovnu kolumnu. U ovom periodu bio je plodan novinar, napisao je mnoge članke i recenzije, zajedno sa ozbiljnim kritikama, ali i mnoge eseje o Engleskoj, koji kombinuju patriotska osećanja sa propagiranjem slobode i decentralizovanog socijalizma.

 

„Veoma rano u životu sam shvatio da se stvarni događaj nikada ne prenese tačno u novinama" (Džordž Orvel)

 

1944. godine Orvel je završio roman „Životinjska farma", koji je objavljen u Engleskoj 17. avgusta 1945, a u SAD 26. avgusta 1946. godine. Sa ovim romanom, Orvel je po prvi put u karijeri stekao svetsku popularnost. Ovo je politička priča o Ruskoj revoluciji i Staljinovoj izdaji njenih ideala. U njoj, grupa životinja iz seoskog dvorišta progna ljudske gospodare i uspostavi sopstvenu vlast. Na kraju, inteligentne životinje, željne moći, svinje, ruše revoluciju i stvaraju oblik diktature čiji lanci su gori i bezdušniji nego ljudski. „Sve životinje su jednake, samo neke jednakije".

 

Pred sam kraj rata, nije odoleo ponudi da radi kao ratni izveštač tokom oslobađanja Francuske i okupacije Nemačke, pa je napustio posao u „Tribune" i počeo da radi za „Observer". 1944. godine usvaja sina, Ričarda.

 

1945. godine ponovo se ozbiljno razboleo, a dok je boravio u Francuskoj, žena mu je operisana od tumora. On nije ni znao da je bolesna, jer ga ona nije obavestila, nadajući se da će operacija biti laka, a oporavak brz. Ipak, umrla je tokom operacije.

 

Napredne četiri godine Orvel je kombinovao novinarski posao - uglavnom za „Tribune", „Observer" i „Manchester Evening News", ali i za neke male političke i književne magazine - sa pisanjem svog remek-dela "1984", koji je objavljen 1949. godine. Preselio se na ostrvo Juru na škotskoj obali. Klima mu nije odgovarala, i zato je, po njegovom priznanju, ovaj roman toliko sumoran. Prvobitno, Orvel se dvoumio oko naslova knjige: „Poslednji čovek u Evropi" i „1984-ta", ali je njegov izdavač Fredric Warburg pomogao pri izboru. Ali, čak ni ova godina nije bila u prvobitnom planu, nego 1980-ta. Međutim, pošto je pisanje dela potrajalo, 1980-ta je prvo prešla u 1982. a tek potom u danas čuvenu 1984. godinu. Ovo je priča o vlasti koja održava svoju vlast sistemskim izvrtanjem istine i neprestanim prepravljanjem istorije radi svojih ciljeva.

 

„U naše vreme nema ničega što je oslobođeno politike. Sva pitanja su politička, a sama politika je gomila laži, izgovora, gluposti, mržnje i shizofrenije". (Džordž Orvel)

 

1949. godine Orvel se sprijateljio sa Celia Kirwan, koja tek što je počela da radi za jedinicu Spoljnih poslova, Odeljenje za istraživanje informacija, koju je Laburistička vlada osnovala radi širenja anti-komunistićke propagande. On joj je dao listu od 37 pisaca i umetnika koje je smatrao neprikladnim za IRD autore zbog njihovog pro-komunističkog stava. Lista nije objavljena sve do 2003, a pored mnogih novinara i urednika, na listi se nalazi i Čarli Čaplin.

 

Mnogi tvrde da je Džordž Orvel bio pripadnih britanske tajne službe, iako do danas nema pouzdanih dokaza. Ipak, možda je vredno pomena da je njegov usvojeni sin, Ričard, dugo godina radio kao poljoprivredni agent u Britanskoj vladi.

 

U oktobru 1949, malo pre smrti, oženio se sa Sonjom Bromvel.

 

21. januara 1950. godine Džordž Orvel je umro u Londonu u 46. godini života, od tuberkuloze. Tražio je sahranu po Anglikanskom običaju i na groblju one crkve koja bude najbliža mestu njegove smrti. Ipak, kako na mnogim grobljima nije bilo mesta, uz pomoć prijatelja sahranjen je u Crkvi Svih Svetih, u Satou, Kortenej, Oksfodšajr, iako nikada u životu nije ni kročio u ovo mesto. Na spomeniku, pored datuma rođenja i smrti, piše samo njegovo kršteno ime, Erik Artur Bler.

 

Orvel je bio kompleksna ličnost, nikada u potpunosti integrisan u društvo. Nije se ispovedao ni najbližim prijateljima, o emocijama nije pričao ni sa suprugom, trudio se da bliske prijatelje drži razdvojene, tako da mnogi od njih nisu znali koga on sve poznaje i s kim se druži. Bio je veoma ćutljiv i videlo se da mu nije lako ni u sopstvenoj koži, a kamoli u društvu.

 

„VELIKI BRAT TE POSMATRA!" (Džordž Orvel - „1984")

                                                                                                  

Galerija

 

Galerija I

 

1. Orwell with Richard, Islington, winter 1945. (Vernon Richards)

2. Eric Blair -- George Orwell as student, 1921. (Orwell Archive)

3. George Orwell with a native sword, a souvenir of his Burmese days. [no date] (Orwell Archive)

4. Membership card. Union card, dated 29 December 1943. (Orwell Archive)

5. Fatherhood. Orwell with Richard, Islington, winter 1945. (Vernon Richards)

6. Orwell taking a break from writing, winter 1945. [or 1946] (Vernon Richards)

7. George Orwell in 1946. 'His eyes were made to glitter with amusement.' (Orwell Archive)

8. Independent Labout Party -- summer school. Spanish comrades meet again, I.L.P Summer School at Letchworth, 1937. (Orwell Archive) (Orwell second from right) -- (Left to right) John MacNair, Douglas Moyle, Stafford Cottman, George Orwell, Jock Braithwaite)

9. The handyman. Orwell taking a break from writing, winter 1945. [or 1946] (Vernon Richards)

10. The writer at work. Orwell typing in his flat in Islington, winter 1945. (Vernon Richards)

11. Orwell talking in his flat in Islington, winter 1945. (Vernon Richards)

12. Teaching at the Hawthorns, 1933. (Geoffrey Stevens)

 Link

 

Galerija II

 

14. Orwell's identity paper (registration card) at Marrakech, September 1938. (Orwell Archive)

15. Eileen Maud O'Shaughnessy's identity paper (registration card) at Marrakech, September 1938. (Orwell Archive)

16. An unusually relaxed and benign Orwell with an animal friend at the home of Mebl Fierz, in Hampstead. (Orwell Archive)

17. Orwell and Richard in Canonbury. "It's like having your childhood all over again," he wrote. 1945-46. (Orwell Archive)

18. Catching wild elephants in Burma

19. Orwell on Southwold beach with the dog, 1934. (Dennis Collings)

20. Feeding Muriel at Wallington, summer 1939. (Dennis Collings)

21. Orwell taking a break from writing, winter 1945. (Vernon Richards)

22. Ida Mabel Blair (née Limouzin), 1897. (Dakin family)

23. Eric Blair, six weeks old. (Dakin family)

24. Ida Blair, Marjorie and Eric, in the garden of 'The Nutshell', Henley-on-Thames, 1906. (Dakin family)

25. Eric Blair three years old, 1906. (Dakin family)

 Link

 

Galerija III

 

26. Mr Blair on leave, 1916. (Parents -- Ida Mabel and Richard Walmesley Blair with children Marjorie and Eric) (Dakin family)

27. Eric Blair, Guinever and Prosper Buddicom, at Church Stretton, Shropshire, September 1917. (Guinever Buddicom)

28. At Athens after swimming, summer 1919. Etonian gambolling on the beach near Athens, summer vacation 1919. Eric Blair far right. (Denys King-Farlow)

29. On his way back from Athens. 'Asking for trouble', 1919. (Denys King-Farlow)

30. Before an Eton Wall Game, 1921. Eric Blair back row extreme right. (Orwell Archive)

31. Burma Provincial Police Training School, Mandalay, 1923. (Eric Blair standing third from left) (Orwell Archive)

32. Montague House, Southwold where Orwell's parents lived. (Orwell Archive)

33. The writer at work. Orwell typing in his flat in Islington, winter 1945. (Vernon Richards)

34. Mrs Blair with dog and friend, Southwold High Street, mid-1930s. (Dakin family)

35. The P.O.U.M. centuria leaving Lenin barracks, Barcelona, January 1937. (Senora Rovira)

36. Eileen Blair visits Eric and the I.L.P. contingent at the front near Huesca, March 1937. (Orwell Archive)

37. Eileen Blair whom Orwell married in 1936. (1941, Dakin family)

 Link

 

Galerija IV

 

38. 'VOICE' -- the monthly radio magazine programme in the Eastern Service of the B.B.C. (Left to right, sitting) Venu Chitale, J. M. Tambimuttu, T. S. Eliot, Una Marson, Mulk Raj Anand, C. Pemberton, Narayana Menon; (standing) George Orwell, Nancy Barrat, William Empson. (1942, Copyright BBC)

39. Eileen and baby Richard, 1944. (Vernon Richards)

40. Orwell and baby Richard, 1944. (Dakin family)

41. Sonia Blair (née Brownell), October 1949. (Orwell Archive)

42. Barnhill, 1948. (Dakin family)

43. George Orwell at the microphone. (Photo: BBC)

44. Princess Indira of Kapurthala, Orwell's political correspondent. (Photo: BBC)

45. Recording session for the poetry magazine 'Voice'. (sitting) Herbert Read, Edmund Blunden; (standing) George Woodcock, Mulk Ray Anand, George Orwell, William Empson. (Photo: BBC)

46. Venu Chitale, Orwell's assistant. (Photo: BBC)

47. Brendan Bracken ('B.B.') proposing a toast, in water, to the BBC in 1943. Clement Atlee is at extreme left. (Photo: BBC)

48. Lady Grigg with Z. A. Bokhari and another. (Photo: BBC)

49. Z. A. Bokhari with T. S. Eliot. (Photo: BBC)

 Link

 

Galerija V

 

50. E. M. Forster reading his weekly programme 'Some Books'. (Photo: BBC

51. George Bishop and Mulk Raj Anand. (Photo: BBC)

52. Stephen Spender in his Auxiliary Fire Service uniform. (Photo: BBC)

53. Ignazio Silone at a post-war reception with Gwenda David and her husband, Eric Mosbacher, translators of 'The Fox'. (Photo: Hulton Picture Library)

54. Hugh 'Humhrey' Slater, taken at Osterley Park. (Photo: Hulton Picture Library)

55. The plaque at the corner of Pond Street and South End Green ('Booklover's Corner') near to a book shop where Orwell worked in 1934-35. (Courtesy of Andy's

56. 'Landscape with figures', Osbert Lancaster's cartoon of the Café Royal. Sir Osbert indetifies some of the figures as follows: 1. Arthur Calder-Marshall, 2. Tom Driberg, 3. Stephen Spender, 4. Kingsley Martin, 5. Cyril Connoly, 6. Osbert Lancaster, 7. Brian Howard, 8. Jack Beddington.

57. The final script for Orwell's talk on Jack London, showing the two censor's stamps. The note at the top - 'For censorship, please' - and the editorial corrections are in Orwell's hand. (Photo: BBC)

58. An autograph note from Orwell to J. F. Horrabin suggesting lines of enquiry for a talk on world geography. (Photo: BBC)

59. A typical specimen of the Talks booking requisition forms used in the Indian Section. (Photo: BBC)

60. Commemoration plaque at 200 Oxford Street recording the building's use by BBC. (Photo: W. J. West)

61. Dorset Chambers, Orwell's first London wartime home. (Photo: W. J. West)

 Link

 

Galerija VI

 

62. Langford Court, St. John's Wood, where Orwell lived after he joined the BBC. (Photo: W. J. West)

63. The Barcelona Restaurant today, then a haunt of Spanish Civil War veterans and one of Orwell's favourite meeting places. (Photo: W. J. West)

64. Senate House, Malet Street, wartime headquarters of the Ministry of Information and model for the 'Ministry of Truth' in Nineteen Eighty-Four. It was visible to Orwell from Langford Court. (Photo: W. J. West)

65. A wartime Home Guard exercise of the kind Orwell strongly supported. The figure fifth from the right looks remarkably like Orwell. (Photo: Hulton Picture Library)

66. An autograph letter from Forster to Orwell

67. The writer Julian Symons, a friend of Orwell's in his last yearrs. (Photo: John Vickers. J. Symons archive)

68. Arthur Koestler: Orwell's friend and fellow campaigner against the drift towards totalitarianism. (BBC Hulton Picture Library)

69. V. S. Pritchett, who wrote of Orwell that he was an Englishman "who went native in his own country". (Photo: Howard Coster. National Portrait Gallery)

70. The ever-popular Donald McGill postcards which Orwell collected. In his essay ', he described them as "a sort of sub-world ofsmacked bottom and scrawny mothers-in-law which is a part of western European consciousness"

71. Postcard of Donald McGill

72. The American writer Jack London. Twenty-five years before Orwell he had disguised himself as a tramp in London's East End in order to write The People of the Abyss. (BBC Hulton Picture Library)

73. Joseph Conrad: an important influence on Orwell who was planning a major essay on the writer when he died. (Painting by Walter Tittle, 1924. National Portrait Gallery)

 Link

 

Galerija VII

 

74. Somerset Maugham. Orwell admired "his power of telling a story straightforwardly and without frills". (Painting by Gerald Kelly, 1911. The Tate Gallery)

75. 'Gulliver in Lilliput after the sea battle'. (Illustrated by Morten from the 1864 edition of Gullivers Travels by Jonathan Swift.) "If I had to make a list of six books which were to be preserved when all others were destroyed, I would certainly put Gulliver's Travels among them."

76. Charles Dickens. Orwell had mixed feelings about the great English novelist ("rotten architecture, wonderful gargoyles") which he summed up brilliantly in his essay, (BBC Hulton Picture Library)

77. Hôpital Cochin in Paris. Orwell was a patient there in 1929 and later recalled his experiences in the essay  (Roger-Violet)

78. Corner of Rue du Pot de Fer and Rue Tournefoit, Paris. Orwell lived at No. 6, Rue du Pot de Fer which he transformed into Rue du Coq d'Or (Roger-Violet)

79. Down and Out in London during the 1920s. (BBC Hulton Picture Library)

80. Down and Out on the bank of the Seine in Paris (Roger-Violet)

81. Orwell's father, Richard Walmesley Blair, at Southwold in 1937, aged 80. (Orwell Archive)

82. Orwell (right), aged 14, with two childhood friends, Prosper and Guiniver Buddicom, during the school holidays near Henley. (Orwell Archive)

83. Orwell's mother, Ida Blair, with the infant Eric in India. (Mrs Jane Morgan. Orwell Archive)

84. George Orwell (1903-1950) -- The writer. (Orwell Archive)

85. Ida Mabel Blair in 1937

 Link

 

Galerija VIII

 

86. Orwell's maternal grandfather, Frank Limouzin

87. Eric Blair aged fourteen

88 and 89. Cyril Conolly's school exercize poem 'Kitchener' written at St. Cyprian's in 1916 with Eric Blair's criticism appended

90. Eton in the early years of the century: Fourth of June Celebrations

91. M. R. James, Provost of Eton 1918-1936

92. Eric Blair's view of Milton at the age of eighteen -- an inscription in a book given to Guinever Buddicom, August 1921.

93. The Blairs' flat in Notting Hill Gate where the family lived from 1918 to 1921

94. Moulmein, Burma

95. Orwell's Paris: 6. Rue du Pot de Fer

96. Down and Out in Paris

97. Free soup being distributed in Paris

 Link

 

Galerija IX

 

98. A kitchen hand, Paris, circa 1930

99. French chef preparing langoustes in a fashionable restaurant

100. Haute cuisine

101. Singing hymns in a Salvation Army hostel

102. Down and Out in London

103. Living conditions in Limehouse

104. Hop picking in Kent

105. The other half lives it up

106. Miner and his wife

107. Lancashire industrial landscape

108. Pit disaster in 1930s

109. In a coalmine near Wigan

 Link

 

Galerija X

 

110. Demonstration against Fascism in Barcelona

111. Fasist troops on their way to Bilbao

112. Historic church at Briones, burnt and pllaged by revolutionaries

113. Millitary guard at the central post office, Barcelona

114. Red artirelly being brought into position

115. Official German reporting of the Spanish Civil War, 1936

116. Republican poster

117. Revolutionaries in Barcelona

118. Fighting near Saragossa: Red telegraphists

119. A demonstrator against unemployment being led away, 1936

120. Watching a football match between unemployed and Etonians, 1938

121. Members of the British Union of Fascists, at their Chelsea headquarters

 Link

 

Galerija Xi

 

122. Mosley at a blackshirt rally in Hyde Park

123. Hunger marchers in Hyde Park

124. Orwell in Marrakech

125. 'At the latest', September 1940

126. Writing for Horizon

127. Page from Orwell's private war diary, 1942

128. Fun and games at Grayfriars

129. Reflections on popular culture

130. Frank Richards, creator of Billy Bunter, with admirers

131. The art of Donald McGill

132. The art of Donald McGill

133. Letter to Gleb Struve

 Link

 

Galerija XII

 

134. A Tribune column 'As I Please', 1944

135. Barnhill, Orwell's home on the Isle of Jura from May 1946 to January 1949

136. 'The English People'. Britain in pictures - Book jacket, 1947

137. Sir Richard Rees (1900-1970), painter, author and Editor, one of Orwell's closest friends from around 1930. He did a great deal to help and encourage him over the years

138. Cyril Conolly (b. 1903), a lifelong friend

139. Anthony Powell (b. 1905), a close friend in 1940s

140. Henry Miller (b. 1891), whom Orwell discusses in 'Inside the Whale'

141. Kingsley Martin (1897-1969), Editor of the New Statement, leading spokesman of the intellectual left, here taking part in 'the Brains Trust'

142. Julian Symons (b. 1912), writer and friend of Orwell's during the later years

143. Fredric Warburg (b. 1897), publisher of 'Homage to Catalonia', 'Animal Farm', 'Nineteen Eighty-Four' and other books by Orwell

144. Mulcolm Muggeridge (b. 1903), a close friend in the 1940s

145. Victor Gollancz (1893-1967), Orwell's first English publisher

 Link

 

Galerija XIV

 

146. Scene from the film Nineteen Eighty-Four with Edmond O'Brien as Winston Smith

147. Another scene from the film Nineteen Eighty-Four with Edmond O'Brien as Winston Smith

148. Colin Blakely as George Brown in the television version of 'Coming Up for Air', 1965

149. Scene from the television version of 'Keep the Aspidistra Flying' with Alfred Lynch as Gordon Comstock and Anne Stalleybrass as Rosemary, 1965

c01. George Orwell -- drawing by David Levine, 1972. (originally appeared with article 'The Truth about Orwell' in The New York Review of Books in November 16, 1972.)

c02. George Orwell -- drawing by Taylor Jones, 2001. (originally appeared with 'Why Orwell Matters' by Timothy Garton Ash in 'Hover Digest', No. 4, 2001.)

c03. George Orwell -- drawing by Alex Hughes.

c04. George Orwell -- drawing by David Levine, December 15, 1966.

 Link

                                                                                             

FILM

1984

 

Direktor: Michael Radford

Producent: Simon Perry

Po noveli: George Orwell

Uloge: John Hurt, Richard Burton, Suzanna Hamilton, Cyril Cusack, Gregor Fisher

Muzika: Dominic Muldowney

Distribucija: 20th Century Fox/Virgin Films

Proizvodnja: 10. oktobar, 1984

Trajanje: 113 minuta

Zemlja: UK

 


Nineteen Eighty-Four (1984)

 

Verzija filma iz 1954 godine

 

 

 

Animal Farm (Životinjska farma) 

 

TV film ia 1999 godine

 

 

        

Životinjska farma         

      

Crtani fil iz 1954 godine  

 

 

                                                                      

                                                                                                                                                

ESEJI

Why I Write

Download 

 

Looking back on the Spanish War 

Download

Lear, Tolstoy and the Fool 

Download

Charles Dickens

Download

Writers and Leviathan 

Download

Toward European Unity

Download

My Country Right or Left 

Download

Future of a ruined Germany 

Download

 

                                                                   

Inside the Whale

Download

 

Notes on Nationalism 

Download

 

A Hanging 

Download

 

Marrakech 

Download

 

As I Please

Download

Who are the War Criminals 

Download

In Front of Your Nose 

Download

 

The Lion and the Unicorn

Download

 

The Prevention of Literature 

Download

 

Shooting an Elephant 

Download

 

Literature and Totalitarianism 

 Download

You and the Atomic Bomb 

Download

Pacifism and the War 

Download

Revenge is Sour 

Download

 

 

Beleške o nacionalizmu

 

Pod nacionalizmom mislim pre svega na naviku da se uzima zdravo za gotovo da se ljudska bića mogu klasifikovati kao insekti i da se celi blokovi miliona ili desetina miliona ljudi mogu sasvim pouzdano etiketirati sa „dobri” ili „loši”. O nacijama, pa čak i neodređenim entitetima, kao što su katolička crkva ili proletarijat, obično se razmišlja kao o jedinkama i često se za njih koristi „she”.

Pod dva — što je mnogo važnije — mislim na sklonost da se čovek identifikuje sa jednom nacijom, ili nekom drugom celinom, postavljajući je izvan dobra i zla, i ne priznavajući nijednu drugu dužnost sem zastupanja njenih interesa. Nacionalizam se ne sme brkati sa patriotizmom. Obe reči se obično koriste u tako neodređenom smislu da se svaka definicija može osporiti, ali čovek mora napraviti razliku između njih pošto su u pitanju dve različite i čak suprotstavljene ideje. Pod „patriotizmom” mislim na privrženost određenom mestu i određenom načinu života za koje čovek veruje da su najbolji na svetu, ali kod njega ne postoji želja da ih nametne drugim ljudima. Patriotizam je po svojoj prirodi defanzivan, i vojno i kulturološki. Nacionalizam je, s druge strane, neodvojiv od želje za vlašću. Trajni cilj svakog nacionaliste je da osigura što više moći i prestiža, ne za sebe nego za naciju ili za neku drugu celinu koju je odabrao da bi u nju utopio sopstvenu individualnost.

Dokle god se to odnosi samo na ozloglašene i prepoznatljive nacionalističke pokrete u Nemačkoj, Japanu i drugim zemljama, sve je dovoljno očigledno. Suočeni sa fenomenom kao što je nacizam, koji možemo posmatrati spolja, gotovo svi bismo o njemu rekli uglavnom iste stvari. No, ovde moram da ponovim ono što sam već rekao, to jest da koristim reč „nacionalizam” samo zato što nemam bolju. Nacionalizam, u proširenom smislu u kojem ovu reč koristim, uključuje takve pokrete i tendencije kao što su komunizam, politički katolicizam, cionizam, antisemitizam, trockizam i pacifizam. On nužno ne znači privrženost vladi ili zemlji, još manje sopstvenoj zemlji, i čak nije ni, strogo uzevši, nužno da celine kojima se bavi uopšte postoje. Ako nabrojimo samo nekoliko očiglednih primera — jevrejstvo, islam, hrišćanstvo, proletarijat i bela rasa — videćemo da su sve to objekti strasnog izražavanja nacionalističkih osećanja, ali njihovo postojanje može se ozbiljno staviti pod znak pitanja, a ni za jedno od njih ne postoji definicija koja bi bila opšteprihvaćena.

Takođe, treba još jednom naglasiti da nacionalističko osećanje može da bude potpuno negativno. Postoje, na primer, trockisti koji su naprosto postali neprijatelji SSSR-a a da nisu razvili sličnu odanost ni prema jednoj drugoj celini. Kada se shvati šta to implicira, priroda onog što podrazumevam pod nacionalizmom postaje mnogo jasnija. Nacionalista je onaj ko misli jedino, ili uglavnom, u terminima nadmetanja u prestižu. On može da bude pozitivan ili negativan nacionalista — to jest, može da svoju mentalnu energiju iskoristi ili za propagiranja ili za klevetanja — ali u svakom slučaju njegove misli su uvek okrenute pobedama, porazima, trijumfima i poniženjima. On vidi istoriju, posebno savremenu istoriju, kao beskrajan uspon i pad velikih celina moći, a svaki događaj koji se desi izgleda mu kao demonstracija da je njegova strana u usponu, a neki omraženi rival u opadanju i slabljenju. No, na kraju, važno je da se nacionalizam ne pobrka s običnim idealizovanjem uspeha. Nacionalista ne deluje na principu prostog pristajanja uz najjaču stranu. Naprotiv, izabravši svoju stranu, on ubeđuje sebe da je ona najjača i u stanju je da se drži svog ubeđenja čak i kada su činjenice potpuno protiv njega. Nacionalizam je glad za vlašću ojačana samoobmanom. Svaki nacionalista sposoban je za najflagrantniju prevaru, ali je takođe — pošto je svestan da služi nečemu što je veće od njega — nepokolebljivo siguran da je u pravu. Nacionalizam je glad za vlašću ojačana samoobmanom.

Sada, kada sam dao ovu podužu definiciju, mislim da se može priznati da je stanje svesti o kojem govorim rasprostranjeno među engleskom inteligencijom više nego među narodom. Za one koji su duboko vezani za savremenu politiku, izvesne teme postale su toliko zatrovane razmišljanjima o prestižu da im je istinski racionalan pristup postao gotovo nemoguć. Od stotina primera koji se mogu izabrati, uzmimo ovo pitanje: koji je od tri velika saveznika, SSSR, Britanija i SAD, najviše doprineo porazu Nemačke? Teoretski bi bilo moguće dati razložan i možda čak konačan odgovor na ovo pitanje. U praksi se, međutim, ne mogu napraviti nužne procene, jer svako ko bi eventualno lupao glavu takvim pitanjem neizbežno bi ga video u terminima takmičarskog prestiža. On bi dakle krenuo prvo odlučivši se u korist Rusije, Britanije ili Amerike, zavisno od slučaja, a tek posle bi počeo da traži argumente koji bi potvrdili njegov stav. A tu postoji i ceo niz srodnih pitanja na koja možete dobiti pošten odgovor samo od nekog ko je indiferentan prema celoj stvari o kojoj je reč i čije je mišljenje o tome verovatno ionako beskorisno. Otuda, delom, u naše vreme, upadljivi promašaji u političkim i vojnim prognozama. Zanimljivo je ako se setimo kako se od svih „eksperata”, svih škola, nije našao nijedan koji je bio u stanju da prognozira jedan tako verovatan događaj kao što je rusko-nemački pakt 1939. A kada je obelodanjena vest o paktu, davana su najfantastičnija i potpuno različita objasnjenja i čula se predviđanja koja su se gotovo odmah pokazivala pogrešnim pošto su se zasnivala u gotovo svakom slučaju ne na proučavanju verovatnosti nego na želji da se SSSR predstavi kao dobar ili loš, jak ili slab. Politički ili vojni komentatori, poput astrologa, mogu preživeti gotovo svaku pogrešku, jer njihovi odaniji sledbenici ne traže od njih procenu činjenica nego podsticanje nacionalisticke lojalnosti. Estetski sudovi, posebno literarni, često su iskrivljeni na isti način kao i politički. Nekom indijskom nacionalisti bi bilo teško da uživa u Kiplingu, isto kao i konzervativcu da vidi vrednost Majakovskog, a uvek postoji iskušenje da se svaka knjiga sa čijom se tezom neko ne slaže, proglasi za lošu knjigu sa literarne tačke gledišta. Osobe jakih nacionalistickih pogleda često izvode ovaj hokus-pokus a da nisu ni svesne svog nepoštenja.

U Engleskoj je, ako se jednostavno uzme u obzir broj ljudi koji ga ispoljavaju, verovatno dominantan oblik nacionalizma staromodni britanski militarizam. Sigurno je da je on još uvek rasprostranjen i to daleko više nego što bi većina posmatrača pre desetak godina to mogla i da predvidi. Međutim, u ovom eseju bavim se uglavnom reakcijama inteligencije, među kojom je militarizam, pa čak i patriotizam stare vrste, gotovo mrtav, iako izgleda da je sada oživeo među njenim manjim delom. Nije ni potrebno reći da je među inteligencijom dominantan oblik nacionalizma komunizam — pri čemu ovu reč koristim u veoma slobodnom smislu, tako da ona ne obuhvata samo članove komunističke partije nego i „simpatizere” i uopšte rusofile. Komunist je, u smislu koji ovde koristim, onaj koji na SSSR gleda kao na svoju otadžbinu i oseća kao svoju dužnost da opravda rusku politiku i po svaku cenu zagovara ruske interese. Očigledno da je današnja Engleska prepuna takvih ljudi, a njihov direktan i indirektan uticaj veoma je veliki. Ali, u zamahu su takođe i drugi oblici nacionalizma, pa se upravo zapažanjem dodirnih tačaka između različitih i čak naizgled suprotnih struja mišljenja može o njima dobiti najbolja slika.

Pre deset ili dvadeset godina, oblik nacionalizma koji je bio najbliži današnjem komunizmu bio je politički katolicizam. Njegov najizrazitiji predstavnik — iako je možda pre bio ekstreman nego tipičan slučaj — bio je G. K. Česterton. Česterton je bio pisac značajnog talenta, koji je odabrao da uguši i svoju osećajnost i svoje intelektualno poštenje da bi ih stavio u službu rimokatoličke propagande. Poslednjih dvadesetak godina života, njegovo celokupno stvaralaštvo bilo je u stvari beskrajno ponavljanje iste stvari izvestačenom mudrošću tako jednostavnom i zamornom kao što je: „Velika je Dijana Efeska”. Svaka knjiga koju je napisao, svaki paragraf, svaka rečenica, svaki događaj u svakoj priči, svaki delić dijaloga, morao je van svake moguće greške demonstrirati superiornost katolika nad protestantom ili nevernikom. Ali, Česterton se nije zadovoljio da o ovoj superiornosti misli samo kao o intelektualnoj ili duhovnoj: ona se morala preobratiti u termine nacionalnog prestiža i vojne sile, koja je za sobom povlačila ignorantsku idealizaciju latinskih zemalja, posebno Francuske. Česterton nije dugo živeo u Francuskoj i njegova slika o njoj — kao zemlji katoličkih seljaka koji neprekidno pevaju Marseljezu nad čašom crnog vina — imala je otprilike toliko veze sa stvarnošću koliko i Ču Čin Čou sa svakodnevnim životom u Bagdadu. A sa ovim je išlo ne samo enormno precenjivanje francuske vojne sile (i pre i posle 1914-1918. smatrao je da je Francuska jača od Nemačke), nego glupa i vulgarna glorifikacija pravog rata. Čestertonove ratne pesme, kao <i>Lepanto</i> ili <i>Balada o Svetoj Barbari</i>, čine da se <i>Juriš lake brigade</i> čita kao pacifistički traktat: one su možda najdrečaviji bombasti stihovi koji se mogu naći u našem jeziku. Interesantno je da bi, da je ove romantične besmislice koje je stalno pisao o Francuskoj i francuskoj vojsci pisao neko drugi o Britaniji i britanskoj vojsci, on bi bio prvi koji bi to izvrgao ruglu. U domaćoj politici bio je malo-Englez, istinski mrzeći militarizam i imperijalizam i, prema svom shvatanju, iskren prijatelj demokratije. Pa ipak, kad je pogled upirao van zemlje, na međunarodnu ravan, zaboravljao je na svoje principe a da to čak nije ni primećivao. Tako ga njegovo gotovo mistično verovanje u vrline demokratije nije sprečilo da se divi Musoliniju. Musolini je uništio ustavnu vladu i slobodu štampe za koju se Česterton tako žestoko borio kod kuće, ali je Musolini bio Italijan i napravio je Italiju jakom, a to je bilo presudno. Česterton nije nikada rekao nijednu reč protiv imperijalizma i osvajanja obojenih rasa kada su to praktikovali Italijani i Francuzi. Njegovo shvatanje stvarnosti, njegov literarni ukus, pa čak u izvesnom stepenu njegovo moralno osećanje, poremetili bi se onog časa kada bi se umešala njegova nacionalistička lojalnost.

Očigledno da postoje znatne sličnosti između političkog katolicizma, kako ga je tumačio Česterton, i komunizma. One ne samo da postoje između njih nego i između njih i, na primer, škotskog nacionalizma, cionizma, antisemitizma ili trockizma. Bilo bi suviše pojednostavljeno kada bismo rekli da su svi oblici nacionalizma isti, čak i po njihovoj mentalnoj atmosferi, ali postoje izvesne dodirne tačke koje su prisutne u svim slučajevima. Sledeće karakteristike čine osnovu nacionalističke misli:

 

Opsesija. Svaki nacionalista, gotovo uvek, misli, govori ili piše o superiornosti njegove sopstvene celine moći. Za svakog nacionalistu je teško, ako ne i nemoguće, da ne otkrije svoju privrženost stvari. I najmanja kleveta te njegove strane, ili bilo kakav nagoveštaj pohvale rivalskoj organizaciji, ispunjava ga nemirom kojeg se može osloboditi samo ako uzvrati oštrom merom. Ako je odabrana strana stvarna zemlja, kao Irska ili Indija, on će uglavnom tvrditi da je ona superiorna ne samo po vojnoj snazi i političkoj moralnosti, nego i u umetnosti, književnosti, sportu, po strukturi jezika, fizickoj lepoti stanovnika, a možda čak i klimi, pejzažu i kuhinji. On će pokazati veliku osetljivost kada se radi o stvarima kao što su propisno vešanje zastave, veličina oznake države i red navođenja imena zemalja. (Neki Amerikanci su izrazili nezadovoljstvo jer je „anglo-američki” kombinacija ove dve reči. Predložena je zamena „američko-britanski”.) Nomenklatura igra vrlo važnu ulogu u razmišljanju nacionaliste. Zemlje koje su se izborile za svoju nezavisnost ili prošle kroz nacionalnu revoluciju obično promene svoje ime, a svaka zemlja ili druga celina koja izaziva snažna osećanja verovatno će imati nekoliko imena, svako sa različitom implikacijom. Dve strane u španskom građanskom ratu imale su devet do deset naziva, kojima se izražavao različit stepen ljubavi i mržnje. Neki od ovih naziva (npr. „patriote” za pristalice Franka ili „lojalisti” za vladine pristalice) otvoreno su ukazivali na odgovor, a nije postojalo nijedno ime oko kojeg bi se dve rivalske frakcije mogle saglasiti da ga zajednički koriste. Svi nacionalisti smatraju za svoju dužnost da šire sopstveni jezik na uštrb rivalskih jezika, a na engleskom govornom području ova se borba ponovo pojavila u suprotnim oblicima, kao borba između dijalekata. Anglofobični Amerikanci odbiće da koriste frazu na slengu ako znaju da je britanskog porekla, a iza sukoba između latinizacije i germanizacije često se kriju nacionalistički motivi. Škotski nacionalisti insistiraju na superiornosti Škotske nacije, a socijalisti čiji se nacionalizam iskazuje u obliku klasne mržnje drže tirade protiv akcenta BBC-ja. Moguće je nabrojati niz primera. Razmišljanje nacionaliste često daje utisak da je obojeno verom u simpatičnu magiju — verom koja verovatno proizlazi iz rasprostranjenog običaja spaljivanja političkih neprijatelja u liku lutki ili korišćenju njihovih slika kao meta u streljanama.

Nepostojanost. Intenzitet nacionalističke lojalnosti ne sprečava da se ona prenosi. Za početak se, kao što sam već istakao, ona može i često se vezuje za neku drugu zemlju. Veoma često se pokaze da velike nacionalne vođe ili osnivači nacionalnih pokreta nisu pripadali zemlji koju su glorifikovali. Ponekad su potpuni stranci, a češće dolaze iz perifernih područja gde je nacionalnost pod znakom sumnje. Primeri su Staljin, Hitler, Napoleon, De Valera, Dizraeli, Poenkare, Biverbruk. Pangermanski pokret bio je delom tvorevina jednog Engleza, Hjustona Čemberlena. Poslednjih pedeset do sto godina, preneti nacionalizam bio je uobičajen fenomen među književnim intelektualcima. Kod Lafkadija Herna on se preneo na Japan, kod Karlajla i mnogih njegovih savremenika na Nemačku, a u našem vremenu to je obično Rusija. Međutim, posebno je interesantna činjenica da je isto tako moguće i re-prenošenje. Zemlja ili neka druga celina koja je godinama bila predmet divljenja može se iznenada omrznuti, a neki drugi objekat ljubavi može gotovo odmah zauzeti njeno mesto. U prvoj verziji Osnova istorije H. Dž. Velsa, kao i u drugim njegovim delima iz tog vremena, nalazimo pohvale Sjedinjenim Državama koje su gotovo isto tako preterane kao što su to danas komunističke pohvale Rusiji; pa ipak, za nekoliko godina, ovo nekritično divljenje pretvorilo se u neprijateljstvo. Tvrdokorni komunista koji se za nekoliko nedelja, ili čak nekoliko dana, pretvara u isto tako tvrdokornog trockistu nije ništa neobično. U kontinentalnoj Evropi fašistički pokreti uglavnom se regrutuju iz redova komunista, a u roku od nekoliko godina moglo bi isto tako doći do obrnutog procesa. Ono što ostaje nepromenljivo kod nacionaliste to je njegovo sopstveno stanje svesti: objekat njegovih osećanja je promenljiv i može biti imaginaran.

Ali za intelektualca prenošenje ima značajnu funkciju koju sam već kratko pomenuo kod Čestertona. Ono mu omogućuje da bude mnogo nacionalističkiji — vulgarniji, gluplji, zlobniji, nepošteniji — nego što bi ikada mogao biti u ime svoje domovine ili bilo koje strane o kojoj poseduje istinsko znanje. Kada čovek vidi kakve su ulizivačke ili razmetljive koještarije o Staljinu, Crvenoj armiji itd. napisali sasvim inteligentni i razboriti ljudi, shvati da je to jedino bilo moguće zato što je došlo do neke vrste iščašenja. U društvima kao što je naše nije običaj da neko ko se može nazvati intelektualcem oseća duboku vezanost za sopstvenu zemlju. Javno mnenje — to jest onaj deo javnog mnenja kojeg je on kao intelektualac svestan — neće mu dozvoliti da je ispolji. Većina ljudi koja ga okružuje je skeptična i nije tome sklona, pa on može zauzeti isti stav bilo imitiranjem ili iz čistog kukavičluka: u tom slučaju odbaciće oblik nacionalizma koji mu je najbliži, a da se neće nimalo približiti istinskom internacionalističkom stavu. On još uvek oseća potrebu za Otadžbinom i prirodno je da je potraži negde napolju. Kada je nađe, može se neograničeno valjati u potpuno istim osećanjima za koja je verovao da ih se oslobodio. Bog, Kralj, Imperija, Junion Džek — svi zbačeni idoli mogu se ponovo pojaviti pod različitim imenima i, pošto se formalno ne priznaju za takve, mogu se obožavati mirne savesti. Preneti nacionalizam je, poput žrtvenog jarca, način da se postigne spasenje a da se ne promeni ponašanje.

Ravnodušnost prema stvarnosti. Svi nacionalisti imaju moć da ne vide sličnost između istovrsnih činjenica. Britanski torijevac braniće samoopredeljenje u Evropi a protiviće mu se u Indiji i u tome neće videti nedoslednost. Postupci se smatraju dobrim ili lošim ne prema njihovim sopstvenim osobinama, nego prema onom ko ih radi, a gotovo da nema vrste nasilja — mučenja, uzimanja talaca, prisilnog rada, masovnih deportacija, zatvaranja bez suđenja, falsifikovanja, ubistava, bombardovanja civila — koji ne menjaju svoju moralnu boju kada ih vrsi „naša” strana. Liberalni <i>News Chronicle</i> je objavio, kao primer nečuvenog varvarstva, fotografije Rusa koje su obesili Nemci, a posle godinu ili dve objavio je sa primetnim odobravanjem gotovo potpuno iste fotografije Nemaca koje su obesili Rusi. Isto je s istorijskim događajima. Istorija se uči većinom u nacionalističkim terminima, a stvari kao inkvizicija, mučenja u Zvezdanoj sobi, poduhvati engleskih gusara (ser Frensis Drejk je, na primer, bio sklon da dere kožu sa živih španskih zarobljenika). Vladavina terora, heroji Pobune koji su iz pušaka poubijali na stotine indijanaca ili Kromvelovi vojnici koji su sekli lica irskih žena brijačima, postaju moralno neutralne pa čak i vredne hvale, kada se smatra da su urađene za „pravu” stvar. Ako se osvrnemo na poslednju četvrt ovog veka otkrićemo da gotovo da nije bilo godine kada iz nekog dela sveta nisu stizale vesti o zločinima; pa ipak, ne postoji ni jedan jedini slučaj da je engleska inteligencija u celini poverovala i osudila takve zločine — ni u Španiji, ni u Rusiji, Kini, Mađarskoj, Meksiku, Amritsaru, Ismiru. Da li takva dela zaslužuju osudu, pa čak i da li su se dogodila, uvek se odlučivalo prema političkom stavu.

Nacionalista ne samo da ne osuđuje zločine koje je počinila njegova strana, nego ima izvanrednu sposobnost da za njih čak ni ne čuje. Gotovo šest godina engleski obožavaoci Hitlera uspevali su da ne čuju za postojanje Dahaua i Buhenvalda. A oni koji su bili najglasniji u osudi nemačkih koncentracionih logora često uopšte nisu bili svesni, ili samo vrlo neodređeno svesni, da koncentracioni logori postoje takođe i u Rusiji. Ogromne katastrofe, kao glad u Ukrajini 1933. koja je odnela na milione života, u stvari su prošle nezapaženo kod većine engleskih rusofila. Mnogi Englezi nisu ništa čuli o ubijanju nemačkih i poljskih Jevreja tokom rata. Njihov sopstveni antisemitizam učinio je da se ovaj ogroman zločin odbije od njihove svesti. U nacionalističkoj filozofiji postoje činjenice koje su istovremeno istinite i neistinite, poznate i nepoznate. Može se dogoditi da je poznata činjenica toliko nepodnošljiva da se obično gurne u stranu i ne dozvoljava joj se da uđe u logički proces razmišljanja ili, s druge strane, ona može ući u svaku kalkulaciju a da se ipak ne prizna kao činjenica, čak ni u sopstvenoj svesti.

Svakog nacionalistu proganja ubeđenje da se prošlost može izmeniti. On provodi deo svog vremena u svetu mašte gde se stvari dešavaju onako kako je trebalo da se dese — u kojoj je, na primer, španska armada bila uspešna a ruska revolucija ugušena 1918. — i preneće deliće ovog sveta u istorijske udžbenike kad god je to moguće. Veliki deo propagandističkog pisanja u naše vreme svodi se na čiste izmišljotine. Materijalne činjenice se zataškavaju, datumi menjaju, citati izvlače iz konteksta i krivotvore tako da im se menja značenje. Izostavljaju se primeri koji, kako se smatra, nisu smeli da se dogode i na kraju se negiraju Godine 1927. Čang Kaj Šek je skuvao na stotine zivih komunista, pa ipak je za deset godina postao jedan od heroja levice. Prestrojavanje svetske politike dovelo ga je u antifasistički blok, pa se smatralo da se kuvanje komunista „ne računa” ili se, možda, nije ni dogodilo. Primarni cilj propagande je, naravno, da utiče na javno mnenje, ali oni koji prepravljaju istoriju verovatno delićem svoje svesti veruju da u stvari potiskuju činjenice u prošlost. Kada čovek razmotri detaljno razrađene falsifikate urađene da bi se pokazalo da Trocki nije odigrao značajnu ulogu u ruskom građanskom ratu, teško je verovati da su ljudi koji su za to odgovorni samo lagali. Verovatnije je da su mislili da je njihova verzija ono što se dogodilo u Božjim očima i da je opravdano da se u skladu s tim prerade istorijski zapisi.

Ravnodušnost prema objektivnoj istini podstiče zatvaranje jednog dela sveta od drugog, što čini da je sve teže i teže otkriti šta se u stvari događa. Često može postojati istinska sumnja u najstrašnija dešavanja. Na primer, nemoguće je izračunati u granicama miliona, možda čak i desetina miliona, broj smrti uzrokovanih ratom. Nesreće o kojima se stalno izveštavalo — bitke, masakri, glad, revolucije — teže da kod prosečnog čoveka izazovu osećanje nerealnosti. Čovek nema načina da proveri činjenice, niti čak može biti potpuno siguran da su se one dogodile, a uvek dobija potpuno drugačije interpretacije iz različitih izvora. Sta je bilo tačno a šta pogrešno u varšavskom ustanku u avgustu 1944? Da li su zaista postojale nemačke gasne peći u Poljskoj? Ko je pravi krivac za glad u Bengalu? Verovatno je istinu nemoguće otkriti, ali činjenice će biti tako nepošteno prikazane u gotovo svim listovima da se običnom čitaocu može oprostiti što ili proguta laži ili ne može da formira mišljenje. Opšta neizvesnost oko toga šta se stvarno događa dovodi do toga da sumanuta verovanja lakše hvataju koren. Pošto se ništa ne može sasvim dokazati ili opovrgnuti, bezočno se može negirati i najočiglednija činjenica. Štaviše, iako beskonačno mozga o moći, pobedi, porazu, odmazdi, nacionalista je često na neki način nezainteresovan za ono što se događa u stvarnom svetu. Ono što on želi je da oseća da njegovoj sopstvenoj strani ide bolje nego nekoj drugoj grupi, a to može lakše uraditi ako se sa protivnikom obračuna, nego da ispituje činjenice da bi video da li ga one podržavaju. Sva nacionalistička kontroverza je na nivou debatnog društva. Ona je gotovo potpuno bez snage dokaza, pošto svaki učesnik apsolutno veruje da je on izvojevao pobedu. Neki nacionalisti nisu daleko od šizofrenije i žive sasvim srećno u snovima o moći i pobedi, koji nemaju nikakve veze sa fizičkim svetom.

 

U klasifikaciji koju sam gore pokušao da napravim izgledaće da sam često preterivao, pojednostavljivao, pravio neumesne pretpostavke i iz svog razmatranja izostavljao postojanje običnih časnih motiva. To je bilo neizbežno, jer u ovom eseju pokušavam da izolujem i identifikujem tendencije koje postoje u našoj svesti i iskrivljuju naša razmišljanja, a da se nužno ne pojave u čistom obliku ili su stalne. Sada je važno da ispravim i suviše pojednostavljenu sliku koju sam morao da napravim. Za početak, čovek ima prava da pretpostavi da je svaka osoba, ili čak svaki intelektualac, zaražen nacionalizmom. Drugo, nacionalizam može biti povremen i ograničen. Inteligentna osoba može da delimično podlegne ubeđenju koje ga privlači a za koje zna da je apsurdno, i može da ga drži i dalje iz svoje svesti dugo vremena, da bi mu se ono vratilo u trenucima gneva ili sentimentalnosti, ili kada je sigurna da se ne radi o nekom važnom pitanju. Treće, nacionalistički kredo može se prihvatiti u dobroj veri iz nenacionalističkih motiva. Četvrto, nekoliko vrsta nacionalizama, čak i vrste koje se međusobno isključuju, mogu istovremeno postojati u jednoj te istoj osobi.

Sve vreme govorim „nacionalista radi ovo” ili „nacionalista radi ono” koristeći za ilustraciju ekstremne primere, očito jedva normalan tip nacionaliste koji nema neutralnih zona u svojoj svesti i interesa za bilo šta sem borbe za vlast. U stvari, takvi ljudi su prilično česta pojava, ali nisu vredni da se njima čovek bavi. U stvarnom životu, lord Elton, D. N. Prit, ledi Hjuston, Ezra Paund, lord Vansitart, otac Kolin i svi ostali iz njihove žalosne klike, ljudi su protiv kojih se mora boriti, ali gotovo da nije potrebno ukazivati na njihove intelektualne nedostatke. Monomanija nije interesantna, a činjenica da nijedan iz redova uskogrudih nacionalista ne može da napiše knjigu, koja bi bila vredna čitanja posle nekoliko godina, ima izvestan dezodorirajući efekat. Ali, kada čovek i prizna da nacionalizam nije svugde trijumfovao, da još uvek postoje ljudi čije rasuđivanje ne podleže njihovim željama, ostaje činjenica da je nacionalistički način mišljenja opšteraširen, čak toliko da razni veliki i akutni problemi — Indija, Poljska, Palestina, španski građanski rat, moskovska suđenja, američki Crnci, rusko-nemački pakt i šta još ne — ne mogu biti, ili barem nikada nisu bili, razmatrani na razumnom nivou. Razni Eltonsi, Pritsi i Kolinsi, svako od njih samo ogromna usta koja uvek iznova trube istu laž, očigledno su ekstremni slučajevi, ali se zavaravamo ako ne shvatimo da im svi mi, u nekim nepromišljenim trenucima, možemo biti nalik. Neka se dirne u nerv, stane na jedan ili drugi žulj — a to može da bude žulj za koji se do tada nije slutilo da postoji — i najširokogrudnija i najprijatnija osoba iznenada može da se pretvori u žestokog stranačkog sledbenika, spremnog da se „obračuna” sa svojim protivnikom i da mu pri tom bude svejedno koliko će laži izreći ili koliko će logičkih grešaka napraviti. Kada je Lojd Džordž, koji je bio protivnik Burskog rata, u Donjem domu izneo podatak da se u britanskim kominikeima, ako se uzmu svi zajedno, tvrdi da je ubijeno više Bura nego što ih ima cela burska nacija, zabeleženo je da je Artur Balfur ustao na noge i doviknuo: „Nitkove!” Malo je ljudi koji su otporni na greške ovakve vrste. Crnac na kojeg se otrese belkinja, Englez koji čuje kako neki Amerikanac ignorantski kritikuje Englesku, katolički apologeta kome se pomene španska armada, reagovaće svi na uglavnom isti način. Samo jedan dodir u nerv nacionalizma i intelektualna suzdržanost može u trenu da iščezne, prošlost se promeni, a najočitije činjenice negiraju.

Ako se u nečijoj svesti krije bilo kakva nacionalistička privrženost ili mržnja, izvesne činjenice se ne mogu prihvatiti, iako se na neki način zna da su one istinite. Navodim samo nekoliko primera. Poređaću pet tipova nacionalista i uz svakog staviti činjenicu za koju je tom tipu nacionaliste nemoguće da je prihvati, čak ni u njegovim najiskrivljenijim mislima.

Britanski torijevac. Britanija je izašla iz rata sa smanjenom moći i prestižom.

Komunista. Da nije bilo pomoći Britanije i Amerike, Nemačka bi pobedila Rusiju.

Irski nacionalista. Irska može da ostane nezavisna samo zbog britanske zaštite.

Trockist. Ruske narodne mase prihvatile su Staljinov režim.

Pacifist. Oni koji se „odriču” nasilja mogu to raditi zato što drugi vrse nasilje umesto njih.

Sve su ovo činjenice potpuno očigledne ako se posmatraju bez emocija, ali vrsti osobe koja se navodi uz svaki od ovih primera one su toliko nepodnošljive da se moraju negirati, a kada se negiraju umesto njih se moraju konstruisati lažne teorije. Vraćam se na zapanjujući promašaj vojne prognoze u ratu. Mislim da se može reći da je inteligencija više grešila u prognozi tokom rata od običnih ljudi i da je grešila upravo zato što je bila poneta osećanjima stranačkog pripadništva. Prosečan intelektualac levice, na primer, verovao je 1940. da je rat izgubljen, 1942. da će Nemci sigurno pregaziti Egipat, da Japanci nikada neće biti proterani iz zemalja koje su osvojili i da anglo-američko bombardovanje nema nikakvo dejstvo na Nemačku. On je mogao da u ovo veruje jer mu je njegova mržnja prema britanskoj vladajućoj klasi zabranjivala da prizna da britanski planovi mogu uspeti. Ne postoji granica za budalaštine koje se mogu progutati ako je neko pod uticajem osećanja ovakve vrste. Čuo sam, na primer, kako se u poverenju tvrdi da su američke trupe došle u Evropu ne da bi se borile protiv Nemaca, nego da bi ugušile englesku revoluciju. Čovek mora da pripada inteligenciji da bi poverovao u ovakve stvari: nijedan običan čovek ne bi mogao da bude tolika budala. Kada je Hitler napao Rusiju, zvaničnici Ministarstva informacija izdali su „kao smernicu” upozorenje da se može očekivati da će Rusija pasti za šest nedelja. S druge strane, komunisti su svaku fazu rata doživljavali kao rusku pobedu, čak i kada su Rusi bili odbačeni gotovo do Kaspijskog mora i kada ih je zarobljeno nekoliko miliona. Nema potrebe da se nabrajaju primeri. Poenta je u tome da se osećanje za realnost iskrivljuje čim su u pitanju strah, mržnja, surevnjivost i obožavanje moći. I, kako sam već istakao, takođe se iskrivljuje osećanje za dobro i zlo. Ne postoji zločin, apsolutno ni jedan jedini, koji se ne može oprostiti kada ga počini „naša” strana. Čak i kad se ne negira da se zločin dogodio, čak i kada se zna da je to upravo isti zločin kakav je osuđen u nekom drugom slučaju, čak i kada se prizna da je on, u intelektualnom smislu, bez opravdanja — još uvek se ne oseća da je nepravedan. Radi se o lojalnosti, a samilost tada prestaje da funkcioniše.

Razlog za rast i širenje nacionalizma i suviše je veliko pitanje da bih ga ovde pokrenuo. Dovoljno je reći da je nacionalizam, u formama u kojima se pojavljuje među engleskim intelektualcima, iskrivljen odraz užasnih bitki koje se zaista vode u spoljnom svetu i da su njegove najporažavajuće gluposti postale moguće nestankom patriotizma i religiozne vere. Ako čovek nastavi da sledi ovaj tok misli pada u opasnost da se nađe u klasi konzervativizma ili političkog kvijetizma. Na primer, može se naizgled prihvatljivo tvrditi — a čak je verovatno i tačno — da je patriotizam cepivo protiv nacionalizma, da je monarhija odbrana od diktature, a da je organizovana religija zaštita od praznoverja. Ili se može tvrditi da nema nepristrasnog stava, da sva kreda i zastupanja neke stvari uključuju iste laži, budalaštine i varvarstva; i to se često ističe kao razlog za potpuno isključenje iz politike. Ne prihvatam ovaj argument, ako ni zbog čega drugog a ono zato što, u savremenom svetu, niko ko se može nazvati intelektualcem ne može ostati van politike u smislu da ga ona ne interesuje. Mislim da se čovek mora angažovati u politici — koristim reč u širem smislu — i da čovek mora nečemu da daje prvenstvo: to jest, mora da prepozna da je zastupanje neke stvari objektivno bolje od zastupanja neke druge, čak i ako se one propagiraju na jednako loš način. Što se tiče nacionalističkih ljubavi i mržnje o kojima sam govorio, one su sastavni deo većine nas, voleli mi to ili ne. Da li je moguće osloboditi ih se ili ne, ne znam, ali verujem da je moguće boriti se protiv njih i da je to u suštini moralni napor. To je pre svega pitanje toga da čovek otkrije ono što stvarno jeste, kakva su njegova stvarna osećanja i da tada uzme u obzir i da kod njega postoji neizbežna pristrasnost. Ako mrzite Rusiju i strahujete od nje, ako zavidite Americi na bogatstvu i moći, ako prezirete Jevreje, ako imate osećanje inferiornosti u odnosu na britansku vladajuću klasu, ne možete se svih tih osećanja osloboditi tako što ćete jednostavno misliti o tome. Ali, barem možete priznati da ih imate i sprečiti da one zagade vaše mentalne procese. Emotivne potrebe koje se ne mogu izbeći i koje su možda čak i potrebne za političku akciju, morale bi postojati istovremeno sa prihvatanjem stvarnosti. Ali to, ponavljam, zahteva moralni napor, a savremena engleska literatura, onoliko koliko je uopšte svesna glavnih pitanja našeg vremena, pokazuje koliko malo nas je spremno da ga napravi.